УМЕСТО УВОДА ИЛИ ХИДРА И ЊЕН МУТАНТ
Баш им се жури. Свима који би, из неког разлога, радо видели независно Косово, са столицом у УН и другим атрибутима праве државе. Жури се Вучићу, Тачију и великој црној хидри званој „дубока држава“. Али не она „америчка“, како се обично мисли и говори, јер феномен „дубоке државе“ није сконцентрисан на једну земљу или континент. Начин на који делује, интереси за које се залаже и методи које користи јасно показују да се ради о светском феномену, рецидиву поражене идеје „униполарног света“, који покушава да, користећи постојеће ресурсе, мрежу тајних служби, тајних друштава и тајног новца, опстане у новим геополитичким условима. Да преживи пораз који су јој нанеле Русија и Кина својим концептом мулктикултуларизма. То што се данас феномен „дубоке државе“ највише испољава као „амерички“ последица је избора Доналда Трампа, човека анти-глобалистичких усмерења који би им, као такав, могао истргнути „мач“ из руку. А то што ми у Европи и остатку света не сагледавамо да се не ради о америчком већ светском феномену само показује да њихова пропагандна машинерија и даље савршено ради свој посао.
Али, „дубока држава“ је и даље она иста глобалистичка хидра која има главу у Лондону, мач у Вашингтону, а дух у Ватикану, односно његовој испостави „Цариградској патријаршији“. Хидра која и даље сања о владању светом, свим људима и ресурсима. Хидра која би српске земље желела без Срба. Која нас је гађала уранијумским бомбама. Која нас је, једног 5. Октобра, засула квислинзима најгоре врсте… И која нам, још увек, није успела отргнути Косово из недара.
Сада се вратила да посао заврши, јер време јој истиче. Заставица само што јој није пала. После предстојећих избора за Европски парламент пипци ће јој бити још мањи, а мач тањи. И зато она није наш проблем. Има ко се бави њом, врло озбиљно. Наш проблем је хидрин политички мутант, Александар Вучић, који душом свог народа покушава да нахрани умирућу хидру. Користећи све ресурсе манипулативног арсенала светске „дубоке државе“ он, бездушно газећи по националној свести и сећањима српског народа, покушава да нас убеди да „Косово није наше“, да тамо „ништа немамо“, да је оно „симбол пораза“, да Црква није пријатељ народа итд., припремајући нас за коначну предају српског Космета. Нема лажи коју у том циљу није изговорио, нема подвале којој није прибегао. Али, узалуд. Народ српски, светосавски, то одбија. С гнушањем. Но, таблоидни Вођа не одустаје. Кренуо је у нову офанзиву…
ВУЧИЋ И НОВИ ПУТЕВИ ИЗДАЈЕ
Као што сам и најавио у тексту „Српски Мефисто и косовске поруке из Сава Центра“ (1), Вучићево вајкање – Моја косовска политика доживела је пораз... – није значило најаву одустајања од политике коначне предаје Космета коју су одбили и народ, и Црква и интелектуалци, већ само улазак у њену нову манипулативну фазу, односно окретање новим путевима издаје које су мапирали његови евро-атлантски ментори.
Свестан обавеза према онима који су му омогућили да преузме власт, а који сада делују из сенке светске „дубоке државе“, Вучић купује време упорно покушавајући да спроведе њихове налоге и тзв. „држави Косово“ обезбеди столицу у УН, на политички легалан начин. У основи то се крије иза свих његових идеја и иницијатива од „унутрашњег дијалога“, преко „историјског помирења“ и „добијања нечега“, до ове најновије сулудности о „разграничењу“. Иза свих његових лажи и обмана, његове наводне љутње на Тачија у Бриселу или комичног јуначења на Газиводама, иза посете Русији и свега осталог што ради и предузима лебди сенка његовог „дубоког циља“ – косовске столице у УН.
Чак ни фијаско који је са том идејом доживео код Путина и јасна порука да Русија неће на тако нешто уложити „вето“ само ако Србија званично призна Косово, чиме је зец истеран на чистину, није га навела да застане или бар мало прикочи у свом издајничком науму. Напротив. Убрзао је.
Одмах након што се вратио из Москве и пошто је објављено да ће следећи сусрет са Тачијем имати на маргинама обележавања стогодишњице завршетка I светског рата, 11. Новембра у Паризу, као и да би се тамо могло озбиљно разговарати „о разграничењу“, његов манипулативни воз директно је погурала добро позната сила. Америка. И то по свим правилима вештачког наметања криза.
Прво је амерички амбасадор у Београду, Кајл Скот, као гост у Влади Србије исправио новинара који је у свом питању употребио израз „тзв. Влада Косова“.
„Није такозвана влада Косова већ влада Косова. Ми посматрамо Косово као независну и суверену државу. Они су изабрани представници Косова и са њима имамо контакте као са било којим представницима неке државе у региону“ (2) – рекао је Скот у присуству Зоране Михајловић која ничим није одреаговала на недипломатско изражавање искусног америчког дипломате. Случајно? Никако. Нова медијска прашина полетела је ка очима српског народа. Од Вучићевог Информера, преко разгоропађеног Вулина, до намрштеног Вучића, сви су углас прозивали што Скота, што Зорану, протурајући нам у позадини поруку да је за „Америку Косово готова ствар“ и да, самим тим треба што пре зграбити ту мрвицу коју нам нуде у виду Севера за Прешевску долину.
Затим је Ники Хејли, америчка амбасадорка у УН, практично паралелно уз објављивање своје оставке на ову дужност, генералном секретару упутила писмо у коме тражи „излазну стратегију за мисију УНМИК на Косову“ што је у дипломатским круговима протумачено као прилично јасан позив на окончање ове мисије. Наравно, то је немогуће без одлуке Савета безбедности где о томе имају шта да кажу и Русија и Кина, али ето крупних наслова за медије.
Онда је уследила заједничка вежба са НАТО-ом у Младеновцу, највећа до сада. И визуелни спектакл, са јасном политичком поруком. Приликом заједничког обраћања Вучића и Столтенберга јавности, уз бљештаве симболе и заставе Алијансе и њених чланица, игра боја која лого НАТО-а, изведен из нацистичке свастике, претапа у заставу Србије. Страшно. Али, опомиње.
Затим је Харединајева влада, која већину у косовском парламенту иначе одржава гласовима Вучићеве „Српске листе“, послала, да господин Скот и госпођа Михајловић просте на изразу, тзв. „Скупштини Косова“ предлог за формирање „Војске Косова“ који заобилази процедуру сопственог квази-устава и она је то изгласала.
А тада се, као у свим холивудовим филмским бљувотинама, појавила „америчка коњица“ да стави тачку на „И“. Овога пута имала је лик Метју Палмера, заменика помоћника државног секретара САД, који је слетео у Београд, говорио на, за светску „дубоку државу“, важном регионалном скупу „Београдски безбедносни форум“, а затим нам након састанка са Вучићем поручио да САД подржавају трансформацију косовских безбедносних снага али да је то процес коме ће требати времена. Истовремено, казао је и то да Београд и Приштина треба да искористе „историјску шансу“ и да су САД спремне да прихвате сваки договор две стране.
Све то одједном. Изнебуха. Након Вучићеве објаве „неуспеха косовске политике“ и повратка из Москве, где се сигурно није провео онако како се хвалио. Порука је јасна. И већ позната. Срби, држите се Вучића и узмите то његово „бар нешто“. Наравно, сво то време Вучић декламује у јавности мало нападајући Америку и Запад (по оној народној „Да се Власи не досете“), нешто више Шиптаре, још више некакву имагинарну „опозицију“ која „је“ или „би“ дала „све“, али највише свој неразумни народ…
Но, мени као типичном представнику свог народа чини се да је он, Вучић, неразуман.
ШТА ТО ВУЧИЋ НЕ РАЗУМЕ И ЗАШТО?
Почећемо од давно утврђене дефиниције да су кључни атрибути сваке државе – територија, становништво и власт.
То да је Космет територија Србије потврђено је свим актима међународног права, рачунајући и Резилуцију 1244., последњи документ који је ово питање третирао на релевантан начин и у легитимном поступку. Сецесионистички акти шиптарских терориста, политичка „признања“, позиви на „уважавање реалности“, фамозни Ахтисаријев план који се базира на сулудом постулату да је „Србија изгубила право на Косово јер се Милошевић лоше понашао према Албамцима“ и сличне опсене, не могу избрисати ову чињеницу, посебно након реакција на проглашење тзв. „независности Каталоније“.
Такође, неспорно је да Србија на Косову има свој народ. Истина, део тог народа јесте протеран, али то не умањује чињеницу да је Космет његова земља. Уосталом, према катастарским књигама преко 1,1 милион хектара обрадивих површина на Космету власништво су Срба. То што Албанаца има бројчано више не мења ову чињеницу, тим пре што већина тих Албанаца до разбијања СФРЈ нису спорили да су грађани Србије и Југославије.
Оно што Србија, данас, неспорно на Космету нема јесте власт. Ту власт, након међународног насиља коме је била изложена, Србија је, сходно Резолуцији 1244., пренела на мисију Уједињених Нација. Она је, ни једним актом, није предала Шиптарима, односно њиховим сецесионистима. Отуда је свако проглашење „независности“ које се одиграло под влашћу међународне мисије правно нелегитимно, јер међународна мисија није имала мандат да тако нешто дозволи. Отуда је спонзорима овог чина толико важно да га Србија призна, јер никако другачије он не може постати правно валидан.
Вучић, очигледно, из неразумевања или неког другог разлога, подређује друге државне атрибуте вршењу власти, па говори да на Косову немамо ништа зато што немамо власт. То је бесмислица. У светској историји много пута се дешавало да једна држава привремено изгуби власт на делу своје територије, рецимо услед окупације, али то окупатору не доноси право на територију, нити на становништво.
Дакле, питање није „да ли ми имамо нешто на Косову“, већ зашто Вучић не жели да разуме шта тамо имамо, односно зашто нас, мешајући власт и остале државне атрибуте, обмањује да тамо ништа немамо зато што тренутно не вршимо власт?
Одговора на ово питање потражите у Себи, учењу наше Свете Цркве и историји нашег народа.
И не заборавите да смо власт на Косову, кроз векове, више пута губили и враћали, али да је ово први пут у нашој историји да један српски владар каже да Косово није наше и да на њему ништа немамо …
Као да није чуо за Клетву Кнежеву …
__________________________________
