У препуној дворани Надбискупског пасторалног института у Загребу одржана је промоција књиге „Nada koja ne postiđuje”, поводом 120-те годишњице рођења и 20-те годишњице беатификације (кандидатура за свеца RKC) Алојзија Степинца, кардинала загребачког и војног викара NDH, али и доказаног ратног злочинца!
Сама промоција, одржана је уз присуство највиших црквених достојника RKC, и врховнице Китаровић, као видљив спој духовне и световне власти у демократској чланици ЕU и NАТО, која тобоже осуђује хрватски фашизам (по потреби на речима, али не и доследним делом!).
Kао шлаг на торту, свечаној промоцији присустовао је и папски нунције монсињор Giuseppe Pinto, дајући том чину жељену интернационалну тежину!
Књигу је написао мостарско-дувањски бискуп Ратко Перић, који столује у оштро подељеном Мостару, где многе улице носе имена истакнутих хрватских ратних злочинаца из NDH.
Учествујући у промоцији књиге, кардинал Јосип Бозанић, садашњи првосвештеник RKC у Хрватској, надахнуто је тврдио – „blaženi Alojzije Stepinac privlači sve više ljudi u sviјetu”.
“On je među nama kao Božja prisutnost. Blaženi Alojzije Stepinac pruža svom narodu kompas da bi znao da se orijentiše”!
„U Katoličkoj crkvi i hrvatskom narodu duboko je ukoriјenjen život i mučeništvo blaženog Stepinca koji je nosio krst hrvatskog naroda”!
„U Stepinčevoj se osobi spaja cjelokupna tragedija hrvatskog naroda kroz 20. stoljeće” тврди Бозанић, притом додајући „ovaj najsvijetliji lik Crkve u Hrvata је postojano na zemlji branio Boga i čovјeka“!
Нимало не заостајући у својим хвалоспевима о блаженом Алојзију, Винко Пуљић кардинал Врхбосански наглашава да је блажени Степинац „najlјepša i najdraža hrvatska ruža, koja je svјedočila, pisala i govorila”.
Надбискуп задарски и председник Hrvatske biskupske konferencije (HBK) Желимир Пуљић истиче, да је блажени Алојзије „duhovni knez 20. vijeka, zato je hrvatski narod i mogao da uskrsne”!
Оваква промоција, понајбоље потврђује оне пророчанске речи великог српског песника Јована Дучића који далеке 1942.године у Америци изрече мисао да се Хрвати ничега не стиде, нарочито не своје злочиначке прошлости у којој RKC има баш истакнуто место!
Промотери-свештеници, достојни су следбеници својих учитеља, католичких првосвештеника који су у Загребу 1900. године на Првом католичком концилу ударили темеље клерофашистичкој идеологији у Хрвата.
Достојни су наследници те идеје, који се ни данас не стиде њеног видљивог крвавог учинка у два светска рата и последњем грађанском рату у Хрватској и БиХ, када је практично примењена србофобија дала стравичне резултате.
Промотери књиге, као да су се утркивали за будућу европску награду „JOSEPH GEBELS“, koja ће се додељивати за „најхрабрији“ текст из ревизије „мрачне историје лажи о некаквом холокаусту и геноциду почињеном у време удружене Европе“ која је оружјем смело крочила на Исток да најзад подели Сибир као општесветско добро, наравно за добробит само изабраних „надљуди“!
Дневник драгог Алојзија, онај у ком је пажљиво записивао своје мисли и идеје, које данас надахњују првосвештенике цркве у Хрвата, ипак је помно чувала одабрана група Ивана Крајачића (шеф хрватске комунистичке службе безбедности) иза седам брава, наравно уз благослов бравара Броза, током постојања социјалистичке Југославије, да би се сачувао за знанствена (читај „научна“) истраживања, једном када Хрватима напокон стигне такозвана демократија!
Да се не би само надахнуто говорило о „ружи хрватској“ већ понешто и о пратећем трњу, побринуо се Јуре Кришто, дугогодишња перјаница знанствене великохрватске идеје, који је присутне потсетио да не забораве, да је „мрачна СПЦ“ у свом писму светом оцу Франциску навела да је надбискуп Степинац ћутао током рата о злочинима над Србима, Жидовима и Ромима!
Данашњи свети отац ипак одговара за све јавно изговорене похвале доказаном ратном злочинцу, који је за своје делање као војни викар NDH имао и отворену подршку папе Пија XII (тадашњи свети отац), као и додељеног саветника директно из Рима, за дело насилног покрштавања православних Срба, од којих су многи после тога чина скончали под ножем „војујућих Кристових бојовника“ блаженог Алојзија, што би садашњи свети отац Франциско ипак да некако забашури, зато и не жури са проглашењем ратног злочинца Алојзија светим, упркос видљивом насртају здружених (световно и духовно сједињених) поклоника!
Свети отац ипак не заборавља ни ситницу, да је Прва ватиканска банка чувала отете паре и драгоцености Срба и Жидова у NDH, што је доказано још далеке 1946.године на суђењу у Нирнбергу, када су тужиоци успели да и ту тачку оптужнице јавно објаве,упркос видљивог напора водећих банкарских породица из Лондона и Њујорка да то икако сакрију!
Паре нису враћене, обилато су коришћене током хладног рата за финансирање „истине о диктатури у земљама иза гвоздене завесе“, али још има упорних тврдоглавих Жидова који неће да прихвате „реалност“, да већина тих којима су отете паре, драгоцености и целокупна имовина, нема потомака, нису успели да биолошки продуже своје фамилије, али тврдоглавци упорно указују на почињени здружени злочин!
Да ли је блажени Алојзије у својим мудрим мислима записаним у његовом дневнику, можда поменуо ове приземне проблеме који су само материјални, или је имао пречих и узвишенијих брига од тог материјалног приземља, обичним смртницима остаје тајна!
Свети отац је помало сумњичав (биће са разлогом), а вероватно није ни прочитао Алојзијев дневник, а камо ли га сравнио са детаљним и обимним дописима опата Марконеа, некадашњег изасланика тадањег светог оца, задуженог за тако тешку работу координације насилног превођења православних хришћана у крило RKC!
Нека површна статистика (из периода после пропасти NDH) казује, да је ипак већина тих преобраћених „незахвалника“ жопет отишла под скуте „шизматичке СПЦ“, што објашњава жоно „ злобно опањкавање“ блаженог Алојзија код драгог оца Франциска!
Министар београдски, који је коментарисао срамну промоцију те књиге, надобудно тврди да је хрватска председница присустовала свечаности само због „незнања“ о правом лику и делу хваљенога Алојзија!
Али он је био декларисани јуловац, а њихови су претходници и утамничили блаженога Алојзија, и пласирали гомилу „лажи“ о његовом лику и делу, тврде промотери и сам аутор књиге, те су такве тврдње свакако плод министрове заблуде, о чему он може разглабати када поново из Ватикана стигне неки бискуп на промоцију књиге, све у духу видљивог екуменизма и „европске различитости сагледавања мрачне комунистичке прошлости“!
