„Хрватски гусани“ и 14. тачака Вудро Вилсона

805
слика: https://katera.news/

Сваког првог децембра (просинац) завапе хрватски историчари колективно, како су тог кобног децембра 1918.године њихови бирани делегати усрљали ко гуске у маглу, у некакву заједничку државу у Београду, притом занемарујући оних богомданих „14.тачака“ председника ВИЛСОНА, које су ето још тада гарантовале самосталну хрватску државу!

Међутим, историјска истина је била мало другачија и врло неповољна, за некакве великохрватске захтеве у том часу.

Додуше, Хрвати јесу били народ у Угарском делу заједничке државе, али је знатан део Хрвата живео и у Аустријском делу заједничке државе, а мали део (у БиХ) је био и заједнички, баш као и Срби (такође признати народ у Аустро-Угарској!) са којима су тада били измешани.

Само је један део хрватског народа живео у скоро па чистим хрватским покрајинама, али и ту измешан са мађарском и словеначком рубном заједницом!

Великохрватски лажови, упорно намећу причу како је добри и модерни престолонаследник Франц Фердинанд планирао да уреди државу у тријалистички систем, где би и словенски народи имали своју заједницу у којој би тобож они Хрвати били некакви носиоци државности, јер су имали очувано „повиестно државно право“, а још давне 1102.године продали краљевство Угрима за 100000 дуката, заборављајући  притом да узму потврду да имају очувано „повиестно државно право“!

Још док су се у Загребу, у хрватском сабору, заступници надмудривали дал`хоће или неће у заједницу са краљевином Србијом, победницом у Великом рату, која има сва победничка права на будућој мировној конференцији у Паризу, легитимни народни представници Срба, Буњеваца и Шокаца у Барањи и Бачкој, одлучили су да се уједињују са Србијом, а исту такву одлуку су донели и народни  преставници у Банату, док су преставници Срема најпре покушали да се придруже преко Загреба, али су потом и они одлучили да се директно присаједињују Србији!

Дакле, још пре одласка тих „хрватских гусана“ у Београд, постале су те некадашње угарске покрајине део краљевине Србије, те о њима нема више збора у Хрватском сабору, као ни о примени „14.тачака“ на становнике тих покрајина!

Видећи поступак легитимних представника Срема, Бачке, Барање и Баната, састали су се представници Земаљске владе у Сарајеву и донели истоветну одлуку, да се и они придружују краљевини Србији, притом не тражећи никакво одобрење од Загреба, где је било седиште некакве самопроглашене „државе Словенаца, Хрвата и Срба“, настале одлуком дела политичара који су видели боље и даље у тренутку распада Двојне монархије, која се срушила ко кула од карата, остављајући у деловима своје некадашње територије сав ужас хаоса и безвлашћа, где почињу и социјални немири а нема очуваног јавног реда и поретка, док са Запада стижу војни транспорти некадашњих царских солдата, а са Истока огромни талас дојучерашњих руских ратних заробљеника, видљиво инфицираних вирусом социјализма!

Суочени са тим претећим социјалним превирањима, ужаснути сазнањем да су додељени Италији као награда за улазак у рат на страни Антанте, јер су били само аустроугарска терирорија, а не никаква јединствена словеначка или хрватска држава, прогледали су „хрватски гусани“! 

Притиснути одлуком Далматинског сабора у Сплиту, чији су се представници одлучили да као једини спас од талијанске окупације, самостално путују у Београд и затраже присаједињење краљевини Србији, морали су „хрватски гусани“ ипак пожурити у Београд, где им није требао службени преводилац као у Пешти или Бечу!

Данас упорно лажу, како је Србин Прибићевић затражио од регента Александра уједињење, тобож две државе, од којих је једна победница у светском рату, а друга се тек самопрогласила, малчице још збуњена  својим напрасним саморођењем!

Ето, та српска (читај великосрпска!) дрипчина, одвела је збуњене Хрвате и Словенце на поклоњење том будућем тиранину (како су га називали), а он их видљиво спасао од талијанске окупације у Далмацији и деловима Словеније, од мађарске окупације Прекомурја и делова Подравине, те би им након проведеног изјашњавања српског народа (управо по Вилсоновим тачкама!) о прикључењу краљевини Србији, преостале само четири повиестне хрватске жупаније, што је упорно истицао Мирослав Крлежа у својим делима!

Његов текст, о пијаној новембарској ноћи у загребачкој казалишној кавани, када је приређена свечаност добродошлице српској спасилачкој војсци, врви мржњом и зависти једног пораженог царског фелдвебела, коме ће други царски фелдвебел ипак дати неограничено право, да касапи српску историју, културу и народно стваралаштво, у текстовима своје приватне Енциклопедије Југославије!