Са изразитим нестрпљењем очекује хрватска јавност најављено отварање архива Свете столице као некаквог врховног арбитра, који ће ето напокон пресудити око оспораваног проглашења блаженог Алојзија Степинца за наводног хрватског свеца (свекатоличког!).
Чиме би се по њиховим очекивањима, анулирали његови греси почињени током првостоловања на Каптолу у време постојања клерофашистичке државе NDH!
Таквим постављeњем његове кривице злонамерно је маргинализован почињени геноцид над Србима који је доказан не само од стране СПЦ, већ и од стране окупаторске војске и управе (немачке и талијанске) у краљевини Југославији (од 1941.године до 1945.године), иако су oни били хрватски савезници у том рату!
Негирање тог хрватског злочина геноцида, плански је почето од самог његовог чињења јер су поједини министри краљевске владе у избеглиштву одмах одбили да прихвате сурову истину, као представници хрватског народа у заједничкој влади они су почели кампању негирања, обраћајући се најпре својим драгим енглеским пријатељима за подршку против „великосрпске кампање мржње“ СПЦ, јер је меморандум са детаљима општег злочина на територији NDH оптуживао и хрватску државу и хрватски народ за очигледну намеру физичког уништења целокупног српског народа, који је претходно одлуком хрватског сабора стављен ван закона, те су одмах потом такозване „дивље усташе“ (читај наоружани хрватски цивили) организовано кренуле у самоиницијативне акције против „четника“, како то тврде хрватски историчари!
Данас се та злочиначка одлука представника хрватског народа узима као некаква „реалност“ о којој се уопште не полемише, ето тако донели саборску одлуку, па потом нож у руке!
Али, нож у руке су узели припадници сељачке и грађанске заштите странке HSS још док је држава Југославија била неокупирана, са леђа нападајући југословенску војску у деловима пограничне зоне, организујући побуне на мобилизацијским збориштима југословенских пукова где су немилосрдно убијали официре Србе, пленили ратну опрему и оружје, да би у градовима широм Хрватске и БиХ преузимали власт истовремено док је окупатор улазио.
Те злочине нису починиле власти тек проглашењне NDH, то су починили припадници HSS као коалициони партнери у влади Цветковић-Мачек, који је сво време мирно седио у свом дому док се то одвијало! Претходно је јавно преко радио Загреба позвао све чиновнике у бановини Хрватској да се одмах ставе на располагање новој власти, али притом није позвао хрватске министре да напусте југословенску владу која се спремала за избеглиштво.
Лукави Загорац је видљиво одлучио да седи на две столице, није био баш уверен да ће победити Трећи Рајх, а знао је већ и за договоре између Павелића и Мусолинија о деловима Далмације који су још Лондонским уговором из 1915.године уступљени као аустријска територија, али је српска војничка цокула стигла 1918.године тамо пре талијанске, собом доносећи дугочекану слободу домаћем становништву!
Негирање тог хрватског геноцида над Србима почели су одмах и хрватски комунисти, који су се плански окупљали на српским територијама где је почео општенародни устанак против новостворене клерофашистичке NDH!
Другови су одмах планирали да заштите хрватски народ од оправдане освете српских устаника над доказаним злочинцима, како би се тако умилили као спасиоци, намећући причу о „братству – јединству“ са тезом да се хрватски народ није довољно национално иживио јер је предуго био у ропству, од ког је најгоре било оно „великосрпско“ (по коминтерновским закључцима)!
Злочин геноцида над Србима одавно би био успешно маргинализован, да у NDH није било злочина над Жидовима који су починили сами Хрвати, а не њихови савезници Немци!
Жидови не дозвољавају ревизију историје, нити заборав почињеног геноцида, те се тако та немила прича дотиче и Ватикана, који се у српском случају нашао у ситуацији да не може негирати да је папа Пије XII упутио свог личног изасланика са писаним упуством за насилно превођење православних Срба у римокатолике, а потом Степинац формирао радну групу за провођење те злочиначке акције, којом је руководио бискуп Шимрак.
Додуше, „дивље усташе“ су многобројне тако насилно прекрштене Србе одмах послале на онај свет не обазирући се на упутство Ватикана о превођењу „шизматика“, али су то католички свештеници цинично коментарисали да су они спасавали само душе а не грешно српско тело!
Снага аргумента доказа, а документи окупационих органа (немачких и талијанских) су чак били достављани и самом светом оцу у Рим, јер ни они који су их сачинили нису могли веровати да се чине такви монструозни злочини над голоруким народом!
Ти документи не губе своју вредност пред очекиваним ватиканским папирима, које су писали римокатолички свештеници, делатници цркве на терену који имају обавезу да известе Ватикан, као што немачки официри извештавају своје надлежне команде о утврђеним чињеницама хрватског злочина, или талијански официри који чак забрањују хрватским злочинцима да даље уништавају српски народ у зони коју су поново запосели, крајем јула 1941.године!
Ватикански папири дакле нису слово Господње које ће прекинути даљње истраживање истине о хрватском геноциду над Србима, који није довољно истражен, те нема оправдања да се Србима натура некакав ватикански научни суд, као једино меродавни јел` било геноцида над Србима!
Степинац је био само један од оних који сносе нарочиту одговорност за тај геноцид, али он није једини, а ватикански делатници јесу свесно и плански помагали да ти остали одговорни избегну суд, како се не би одмах после завршетка Другог светског рата изнела пуна истина о хрватском геноциду над Србима у NDH, док то у ослобођеној Југославији спречава и бравар Броз!
Истина о ватиканским пацовским каналима је одавно обелодањена, сада је моменат да се обелодани и ко је све одлучивао (у миру ватиканских вртова) о спасавању хрватских и не само хрватских ратних злочинаца, јер је то заправо био удружени злочиначки подухват у ком су учествовали ватикански челници, политичари амерички и британски, шефови обавештајних служби, банкари, сви који су тада чинили „дубоку државу“ у Ватикану, Америци и Великој Британији!
Иако су за свој плански злочин избегли земаљски суд, суду историјске истине не могу да побегну, ту им ни ватикански лавиринт неће помоћи, баш као ни блаженоме Алојзију!
