Баш у дану када су помпезно отворили тајни Ватикански архив за јавно иистраживање (унапред селективно изабраних истраживача!), ето случајно, медији у Хрватској најавили су да ће више од 5000 наводних „логораша“ тужити државу Србију за „ратни злочин“!
Они су тобоже силом били отерани из вуковарског подручја у Војводину и лагеровани, тамо притом мучени, пребијани, силовани, и тако то (али су ипак остали живи, казали би циници)!
Хрватско умеће мимикрије свог злочина геноцида над Србима поприма неслућене размере, па се приступа и овом покушају лажне паралеле, још један покушај правдања Јасеновца, измишљањем некаквих „логора“ у Србији, која је јелте притом извршила и „агресију на демократску Хрватску“ док су мирољубиве хрватске терористичке паравојне формације ZNG (ZBOR NARODNE GARDE) нападале касарне ЈНА, широм те демократизоване Хрватске!
За неупућене, прича о наводним српским логорима за недужне хрватске терористе је следећа –
Суочена са горком истином да већина хрватских војних резервиста неће да брани заједничку државу (баш као ни 1941.године!), али хоће да оружјем напада објекте ЈНА, послала је команда ЈНА гардијску бригаду из Београда да деблокира опкољени гарнизом у Вуковару, али су хрватски терористи изградили низ препрека и утврђења на том путу, притом злонамерно користећи цивиле у деловима града као живи штит, пред наступајућим јединицама гардијске бригаде!
Помогнуте формацијама крајинског ТО и милиције, после дуготрајних исцрпљујућих борби потисле су јединице ЈНА хрватске терористе на саму периферију вароши, исцрпљујући њихову одбрану, пошто су им напокон пресечени сви путеви снабдевања.
Када је хрватским терористима нестало муниције, они су затражили и одмах добили помоћ представника PMEZ (Посматрачка мисија европске заједнице) као „неутралних посредника за преговоре“, те су хрватски терористи прихватили предају својих формација, крајем новембра 1991.године (када почињу разговори о плану Vensa).
Међутим, пошто су они били терористи који руше уставни поредак Југославије (уз отворену помоћ држава из ЕU), на месту предаје њиховог оружја извршена је селекција лица која излазе из вароши, те су војно способни мушкарци и поједине жене издвојени као осумњичени и упућени у сабирне центре, за даљу селекцију потенцијалних ратних злочинаца.
Лица која су по дотадашњим сазнањима већ означена као ратни злочинци, одмах су упућена у једно крило затвора у Сремској Митровици, где их је чувала војна полиција а не затворска стража под ингеренцијом министарства правосуђа Р Србије!
Овај поступак је био у складу са одредбама ратног права, иако је реч о терористима које не штити никаква одредба закона, они су уредно пописани и списак је достављен представницима PMEZ, који потом безобразно покушавају да их третирају као наводне ратне заробљенике иако је реч о оружаној побуни у међународно признатој држави, чланици ОUN, која се легитимно штити од терориста употребом своје војске!
Органи војног правосуђа ЈНА извршили су истражне радње у сабирним центрима, и поднели неколико хиљада кривичних пријава за оружану побуну, а поднето је и неколико стотина кривичних пријава за дела почињеног злочина над Србима и припадницима ЈНА, или члановима њихових породица!
Већ у септембру 1992.године, тадашњи премијер новостворене СРЈ, амерички држављанин МИЛАН ПАНИЋ, донео је у Лондону одлуку да у знак добре воље ослободи заточене терористе, који су хитро аутобусима превежени до контролног пункта UNPROFOR у Барањи, између сукобљених хрватских и крајинских снага, те предати ратном злочинцу Бранимиру Главашу!
Иако је руководство РСК протестовало против те одлуке, јер ПАНИЋ није инсистирао код међународних посредника да хрватска страна истовремено ослободи српске затворенике из Крајине и Хрватске, иако је руководство републике Србије такође осудило овакав једностран потез, хрватски терористи су ослобођени из сабирних центара ЈНА, а не из некаквих „ратних логора Р Србије“, како то упорно лажу хрватски званичници!
Није случајно, да управо сада када се отвара Ватикански архив, када је Хрватска случајно председавајућа ЕP, када се припрема годишњица наводног „сребреничког геноцида“, креће ова прича као још један покушај отвореног притиска на београдско руководство, да прихвати „реалност“ самопроглашења Косова, како би се „храбро суочило са свим српским злочинима“ у двадесетом веку, који је доказано био век геноцида над српским народом!
Наравно, добри делатници ЕU су поново спремни да посредују у решавању настаког „спора“ у хрватско-српским односима (чак и кад га нема!), само да се Срби напокон уразуме, зар не?
