Несрећан човек, онај ко не зна своје порекло, или се свог порекла стиди јер су му преци били нељуди, може да мисли да је Отаџбина ту јер њему треба. Светосавац, онај ко зна своје корене, онај ко је на своју прошлост поносан, зна да је он ту зато што треба својој Отаџбини. Зна да без Отаџбине нема његовог идентитета, без идентитета нема народа. Без народа нема прошлости, нема садашњости, нема будућности, нема ни нас као појединаца, нема живота. Наши преци су то добро знали и зато су нам без обзира на жртве сачували Отаџбину, сада је на нама да је ми сачувамо својим потомцима. Недоумице не смеју да постоје, ништа се не завршава са нама, а због оног после нас ми морамо часно и храбро да живимо. Не воли се Отаџбина зато што ти треба за личну корист, већ зато што је она саставни део душе саставни део личности човека, и без ње нема ни живота.
Онај ко нема Отаџбину нема ни душу. Oн само физички постоји и за њега је све тренутно. Већи део Запада управо тако и функционише, само физички егзистирају, покушавајући у материјалном да нађу смисао свог постојања. То није толико чудно ако се рецимо говори о Америци, јер она сигурно није Отаџбина оних који желе да је прикажу као своју. Они чија је она заиста земља скоро да су истребљени, готово да их више и нема. Ови други који се сад представљају као Aмериканци, као представници измишљене америчке нације, наравно да никад не могу да буду оно што заиста и нису. Вероватно је одатле и зло које им је окупирало срца, јер су сами себи необјашњиви, јер покушавају да докажу недоказиво. Имају необјашњиву потребу да буду оно што нису, ваљда се стиде онога што јесу.
Њихов проблем је јасан баш као и проблем нација попут Енглеске и Немачке, које очито никад нису биле задовољне оним што јесу, оним што имају. Сагледавши их какви су, какве су им нације, каква прошлост, можда их треба и разумети. Никад им није била довољна њихова Отаџбина већ им се увек туђа чинила бољом. Нису успели да увиде да суштина није у самој земљи, њеном географском положају, већ да душу и лепоту земље даје народ који је насељава. Не увидевши то, нису радили на себи, већ су се носили мишљу да ће отимајући од других и уништавајући их успети себи да помогну. Увек су желели да присвоје оно што није њихово. Последица тога је да никад нису могли искрено да заволе своје, а отимајући оно што им не припада билу су све даље од суштине, све даље од истине, све даље од тога да буду људи.
Светосавац никад није имао таквих недоумица. Нама је вера давно дала смисао, наша улога у животу је давно дефинисана. Они то не могу да прихвате, тешко им је да се са истином суоче, а још теже им је да то признају. Зато траже начин како нас да оспоре, како нама да унесу забуну. Тешко им је и кад изговоре реч Србин. Тешко јер знају да је она синоним за част, храброст, истину, правду. Синоним за све оно што би они хтели да буду. Знају да је реч Србин друго име за чврсту и храбру борбу за истину, име за правоверне. Зато им је лакше да нас подведу под Балканце. Ако им је то начин да им буде лакше, нека нас и тако зову.
Само морају да знају и да не забораве да нису сви Балканци Срби. То што са некима на Балкану могу да се играју, не значи да са Србима могу. Ми немамо разлога да се било чега стидимо, не стидимо се ни Балкана. Балкан је простор на коме је и наша Отаџбина, самим тим он је за нас диван. Оно што је много битније, душу те територије чини народ. Душу простора Балкана дала је Србија а у њој живе Срби. То је онај народ који се никад није покорио злу. Они „Индијанци“ које нису успели и не могу да истребе. То су они људи који имају веру, снагу, част, знање и душу. То је онај народ који свом својом душом воли Отаџбину.
Србима туђа Отаџбина не треба, али нека нико не рачуна да ће се одрећи своје или је некоме дати. То је народ који своју веру не исказује материјалним већ је носи дубоко у себи. То су они који своју част не објашњавају, који о истини не полемишу већ је свугде бране и вековима стварају. Можда других има више, можда смо ми бројем мали, али се вера част и поштење не мере бројевима већ делима, а та дела се у српској историји не могу сва ни записати.Колико год да су други бројем велики, душа им је остала мала, светосавска душа за разлику од њихових никад није престала да расте. Са сваком новом генерацијом она се повећавала, добијала на својој племенитости и ширини.
Могу они да покушавају да нас ограниче на Балкан – то неће штету нанети нама, они су ти који ће тиме бити ускраћени. Они неће моћи да осете племенитост, искреност, љубав, веру. Неће моћи да осете шта је човек, шта значи имати душу, неће схватити зашто баш Срби са Балкана имају душу. Нама неће недостајати њихово зло, оно сигурно није смисао постојања. Они су ти који неће пронаћи смисао живота и постојања, а ми ћемо остати и даље срећни на свом Балкану.
БАЛКАНАЦ
Не стидим се што сам,
како ви велите,
варварин са Балкана,
тла прљавштине и буре.
Чујте сад,
и код нас има неке
вама непознате културе.
Ви прво испитујете и сумњате,
далеки сте и од рођених синова,
за трпезу своју
не посадите сваког туђина;
ви можете да пијете
а да сваком не пружите
чашу вина.
А код нас су још стари обичаји груби:
ми пуштамо сваког под своје слеме,
код нас се још и с намерником љуби,
код нас се подвизи због гостољубља чине;
код нас сваки човек има
читаво племе
пријатеља и родбине.
Ви, доиста, имате
неколико милиона Христових кипова,
на сваког човека по једнога,
имају га друмови и поља, апсане и школе;
а код нас, кад људи верују у Бога,
у себи га носе,
и тихо му се,
скоро у сну, моле.
Ви, истина, за сваки кут живота
имате справа и машина,
све сте срачунали и све знате;
изуми су ваши за дивљење;
а ми још имамо старинске алате,
али све је код нас још здраво
и природно као глина:
и умирање, и рађање, и живљење.
Ви имате читаве збирке
правила и наука о слободи,
о свему се код вас пише и приповеда;
али ми и по неписаним законима
слободно живимо
и неког природног држимо се реда,
слично огњу, ветру, и води.
Код вас је, збиља, све тачно прописано,
како се једе, говори, облачи;
а ми, кад говоримо, вичемо
и машемо рукама,
и чорбу гласно срчемо,
и у рукавицама смо као на мукама.
Све је код нас заиста просто:
обућу носимо од свињске коже,
пуно је код нас сељачких
навика и ствари;
и краљевски преци наши
доиста су били говедари.
Народ наш, збиља, у гневу може да коље,
руши и пали;
али ми нисмо они што смишљено тлаче,
ми не сматрамо да је свет цели
наше поље;
ми не бисмо поднели
ни урођеник прашумски да због нас плаче;
душа нам је пространа,
Иако смо бројем мали.
Десанка Максимовић
Могу нас они звати Балканцима, могу говорити да смо ми неки варвари, морају само бити свесни да тиме себе не могу оправдати, иза речи се не могу сакрити. Ако је Балкан такав каквим га они представљају, откуд им толика жеља да га присвоје? Могу они било шта рећи, речи су такве да све трпе. Истина је већ нешто друго, за истину су потребни докази, потребна су дела. А дела и докази говоре да су Срби следбеници Христове вере , да је њихов пут светосавски. Докази говоре да Срби верују, да искрено воле, да се увек за слободу, част и истину боре, да знају да праштају, али да не смеју да забораве.
„Нисмо бирали ни земљу где ћемо се родити, ни народ у коме ћемо се родити, ни време у којем ћемо се родити, али бирамо једно – да ли ћемо бити људи или нељуди“.
Патријарх Павле
Историја и прошлост показују истину, да ти „варвари са Балкана“ никога нису дирали први, али кад су били присиљени да се бране Срби су то чинили без имало страха. Светосавац је све своје борбе и ратове водио часно, никад не желећи туђе, али бескомпромисно се борећи за своје. Србину никад није била потребна туђа срећа и никад није жудео за њом. Увек смо живели тако што смо своју срећу сами стварали, знајући да је то једино исправно. Знајући да ћемо увек добити оно што смо својом вером, борбом и искреношћу и заслужили. То нам је прошлост увек јасно и показивала, када смо се двоумили, када нисмо веровали, тада смо тако и пролазили. Онда када бисмо вратили веру у срца и кренули путем својих предака, путем Светог Саве, сва врата су нам се отварала, а срца била испуњена срећом. Зато и можемо са сигурношћу да кажемо да нисмо бирали земљу, народ, веру, али смо увек сами бирали пут.
Ми смо поносни на своје рађање, умирање и живљење. Јер све што Србин ради, ради пун вере у складу са природом, а ту му нису потребни западни закони. Зато не желимо да прихватимо оно што нам они сервирају као исправно.То што је њима потребна сила доказ је њихове немоћи и лажи. Јер сила је потрбна само за зло, вера је оно што је потребно за све остало. Зато могу они да нас зову и варварима и Балканцима, али ми одбијамо да заборавимо ко смо. Одбијамо да будемо оно што нисмо. Можда могу да нам нешто тренутно отму, можда могу да нам узму и животе, али никад неће моћи да нам отму душу.
