Пуних четврт века навршило се у августу ове године од почетка НАТО агресије на тадашњу заједничку државу Југославију, која је као огледни примерак изабрана да навести планирану судбину самосталној Русији, управо тада баченој у раље међународних финансијских лихвара који ће преко домаћих изабраника – олигарха, започети дивљу транзицију свих добара.
Југославија је изабрана као сигурна савезница будуће реформисане Русије, ако ова којим случајем и преживи планове тајног споразума америчког председника Регана и папе Војтиле (не случајно Пољака!) из средине осамдесетих година прошлог века.
Многобројни «борци за људска права» и медији у полуокупираној Србији, некако случајно заборавише да то обележе, примарно заузети басном о ЗСО и хуманошћу према злосрећним мигрантима, а нејави се ни крајински «дежурни Калимеро» фактора стабилности у региону!
Ватикан је подржао одмах сепаратисте из редова Словенаца и Хрвата, који ће добити отворену помоћ немачке политике и тајних служби у разарању суверене државе, чланице и једног од оснивача ОУН, што за планере НАТО-а ништа не значи.
Снага топуза који се тада чинио далеко јачи од снаге међународног права, јер САД је била једина међународна сила, вешто је искоришћена и у Ватикану, да помогне уништење за њих неприхватљиве државне заједнице, у којој су сви Срби у једној држави а СПЦ целина на свом етничком простору, чак и у антисрпском комунистичком режиму какав је тадашња Југославија и била.
Када на првим вишестраначким изборима у Хрватској победи шовинистичка ХДЗ (Хрватска демократска заједница) којој је РКЦ отворено уступила своју територијално -административну мрежу као страначку логистику, али и владајућа СКХ-СДП (Савез комуниста Хрватске-странка демократских промена) склопи тајни споразум о „мирној транзицији власти“ (обавезна теза из предизборних наступа Ивице Рачана), увидеше Срби у Хрватској да су поново изиграни у заједничкој држави, по други пут у једном веку.
Зато су у јулу 1990.године, користећи своје уставно право, представници српског народа у Србу (месту симболике устанка против хрватске фашистичке НДХ) донели одлуку да проведу референдум о положају српског народа, као државотворног и конститутивног у тадашњој Хрватској која је била само један републички део, заједничке државе СФРЈ.
Референдум је заказан за 19.август, дан Преображења Господњег, као симболика преображаја српског народа, који је вишестраначке изборе разумео као свој улазак у демократско друштво!
Пошто су им пропали сви покушаји подмићивања српских челника, одлучи врх ХДЗ да силом, употребом полиције, уклони тадашњег председника СНВ (Српско народно веће) и председника општине Книн, као потписника одлуке о референдуму.
Дакле, на демократску одлуку легитимних представника народа о референдуму, као облику изјашњавања народа о својој судбини, одговара се полицијском силом (напомена—војску тада још нису имали!).
Када је самоорганизовани народ подизањем барикада, спонтано пружио отпор полицијској специјалној јединици упућеној из Загреба у Книн, вриснуше сви већ припремљени хрватски медији о „балван револуцији и српској побуни у Хрватској“.
Одмах добише и подршку свих медија у ЕУ, те поче дивља хистерична антисрпска кампања која осуди тадашње српско руководство у Београду као извозника „великосрпске агресије на Хрватску“, иако још тада није била ни самостална ни чланица УН, али се то није никако помињати смело.
Све покушаје тадашње савезне државе СФРЈ(чији је и председник Председништва и премијер био Хрват) уцењивало је руководство ХДЗ, да обавезно министар МУП Хрватске буде члан преговарачког тима, нашта руководство крајинских Срба није никако пристајало, јер би тиме поткрепило лажну тезу о наводној (непостојећој) „српској побуни“.
Како се временом положај Срба рапидно погоршавао у градовима Хрватске и учестала су убиства, пљачке, паљевине и претње, договорили су се представници две парламентарне странке у хрватском Сабору, у којима су Срби посланици, да оформе парламент српског народа у Хрватској, који би компетентно могао преговарати о даљњој судбини заједничке државе, која је ипак настала антифашистичком борбом српског народа и хрватских антифашиста као мањине, све до тајног споразума (иза леђа Срба) између Josipa Broza (Tito) као генералног секретара КПЈ и представника ХСС (Хрватска сељачка странка) у касну јесен 1943.године, после чега ће нагло „прогледати“ војници НДХ (домобрани и усташе) масовно „спонтанно“ прелазећи у партизане (све са оружјем и муницијом), да би се првенствено борили против ЈВуО као антифашистичке војске која је и чланица антифашистичке коалиције.
Када хрватски парламент у децембру 1990.године одлучи да усвоји одлуку о „раздруживању са СФРЈ“, дан раније, донесе парламент српског народа у Книну одлуку о формирању САО Крајине (Српска аутономна област Крајина) као ентитета, и опет нагласи спремност за разговор са легитимним преставницима Хрвата о заједничкој будућности.
Како се број општина са већински српским становништвом рапидно изјашњавао за приступ створеној САО Крајини, и то по тада важећим законима Р Хрватске, одлучи руководство ХДЗ да силом, оружјем пресече територију САО Крајине, и на католички Ускрс 1991. године изврши изненадну оружану агресију на територију српског ентитета!
На дан када хришћани (РКЦ верници) у кругу своје породице славе, потомци хрватских фашиста кренуше оружјем а не хлебом и сољу у „госте“ Србима, чудећи се после што нису хлебом и сољу дочекани, већ пушчаним плотунима бранилаца (потомака остатка закланог српског народа у НДХ).
И опет подивља штампа, радио и ТВ у земљама ЕУ, истичући како су ти српски дивљаци на Ускрс пуцали у мирне хрватске специјалце (до зуба наоружане на Ускрс, можда нова мода у ЕУ, ко зна?) који наоружани свакако нису ишли на туристички обилазак Плитвичких језера, да се за празник диве том делу Творца.
Видећи да оружјем ипак без многобројних жртава неће решити настали спор, смислиће НАТО планери да у игру уведу плаве шлемове, који ће по први пут доћи у суверену државу да помогну њено разбијање, а не мирно политичко решење два суверена народа, од којих један није никако негирао право другог да напусти заједничку државу, али без да њега силом поведе на том свом путу.
Отада па до данас, догађала се НАТО агресија у многим земљама, о којој су „демократски и објективни извори“ детаљно извештавали јавност, увек изнова оптужујући домаће становништво да су „агресори, тирани и недемократски угњетачи“ који коче прогрес, упркос објективних чињеница праћених и сликом и изјавама компетентних представника, које НАТО унапред проглашава за нелегитимне субјекте у евентуалном „дијалогу“ за који ће они сами да изабере „легитимне“.
Оркестрирана кампања против руског народа у Малорусији, који је оружјем одбранио део своје етничке територије од неофашистичке хорде НАТО претходнице, јасно показује да су рани радови у Крајини били само део школских вежби за кампању која сада следи, у којој ће све чланице ЕУ унисоно иступати по диктату „каубојских стручњака за објективно извештавање“ о агресији као облику специјалног рата ниског интензитета, који већ четврт века у Европи воде планери НАТО-а, али обавезно увек туђим извођачима, јер Американац је посебна вредност у НАТО савезу и чува се као зеница ока свог“.
Проблем је сада у чињеници да су дошли у видокруг народа који одувек сачека сваког агресора суженом зеницом ока свог, када му оружјем крене ненајављен у госте (напомена – ко па још у госте иде наоружан, изузев каубоја).
Потомци Наполеонове Велике армаде и Хитлерове армије уједињене Европе, нису нимало одушевљени намером каубоја да их пошаљу као НАТО претходницу, изузев да можда посете многобројна и обимна гробља својих предака, који су тако кренули као борци против „руских агрессора“ и то све у земљи Русији и Малорусији, али не хлебом и сољу да би хлебом и сољу и били дочекани.
Усправљени слободни свет, предвођен Русијом, евидентно јача међународно право које је сада ипак много јаче од топуза те се дешавања од пре четврт века немогу поновити, и узалуд европски скандинавски „миротворци“ призивају решење по моделу улоге плавих шлемова у РСК, за нерешиви проблем у ком се октроисана власт у Кијеву нашла.
Пре четврт века, тзв „међународна заједница“ није уважила право Срба у Хрватској као државотворног и конститутивног народа, који се референдумом изјаснио да не жели да живи у држави која га негира као народ , али се то неће моћи поновити и према руском народу у Малорусији, макар НАТО планери упорно потичу кијевске неофашисте да се супротставе „руској агресији“, и то оног дела руског народа који ту живи већ вековима, на својој земљи.
Руси у Малорусији, као најистуренији део руског народа били су увек први на удару свих освајача, агресора и отимача, те имају веома истанчан осећај за појаву названу агресија, а нарочито НАТО „агресија“, и свакако се може применити она српска изрека – ЏАБА СТЕ КРЕЧИЛИ (подла и прљава намера врло јасно вам се види).
