To be or not to be…. (Поводом 65-годишњице оснивања ОУН)

327

Двадесет четвртог октобра 2010. године навршило се 65 година од оснивања Организације уједињених нација. Који су основни резултати и, што је значајније, какве су перспективе развоја те међународне организације?…

С једне стране, ОУН је заиста постала главна међународна организација савременог света. У њеним оквирима функционишу, и то прилично успешно, најзначајнији међународни споразуми и међународни форуми (на пример,УНЕСКО, Светска здравствена организација, Светски поштански савез, Међународна поморска организација, Међународна организација цивилне авијације и многе друге). На позадини неуспеха низа појединих праваца рада ОУН (пре свега неких мировних операција) ефикасни рад других органа ОУН каткада остаје једноставно непримећен. С друге стране, морамо обратити пажњу на низ околности, које нам дају повода за закључак о кризи ОУН. Међу њима је, ако хоћемо, најозбиљнија околност та, што је ОУН изгубила своју одлучујућу улогу у питањима осигурања међународног мира и безбедности.

Међутим, најзначајније је, заправо, то, што се у последњих 10-15 година у раду ОУН појавила нова тенденција, која прети веома опасним последицама. Та се тенденција своди на дискредитацију ОУН. И то на дискредитацију не споља, већ… изнутра. Постоје озбиљни разлози за претпоставку, да се ОУН усмерено руши од стране њених основних органа. Та тенденција за сада остаје незапажена, или, пре би смо рекли, намерно непримећена. Најчешће се говори да су кризе у ОУН, тобоже, постојале и раније, и да не треба од мухе правити слона. У извесној мери то је, наравно, тачно. Да, и раније је било случајева када ОУН није могла учинити одлучујући утицај на крупне међународне кризе. На пример, многе резолуције ОУН о режиму апартхејда у Јужноафричкој Републици у Савету безбедности одбацивале су снаге главних спонзора и расиста. Али ОУН никада није благословила расистички режим ЈАР! Да, 1999. године није пошло за руком да се бомбардовање Југославије оквалификује као „агресија“, зато што су агресори били стални чланови Савета безбедности ОУН. Али ОУН никада није подржала то бомбардовање!

Догађаји из последње деценије створили су принципијелно другачију ситуацију. Данас се агресија благосиља, па чак и врши, уз сервисирање саме ОУН, пре свега њеног Савета безбедности. Наравно, у првом реду су то агресије против Ирака и Авганистана. Али је то такође и завртање руку „у име међународне заједнице“ оним државама, које воде независну унутрашњу и спољну политику (Северна Кореја, Иран).

Овде је потребно посебно нагласити: није реч о обичној дипломатској борби држава, или различитом односу гласова о овим или оним питањима. Све би то било природно и схватљиво. Овде се ради управо о томе, да делатност главних органа ОУН постаје демонстратривно неадекватна и непринципијелна. И тако смо ми сведоци „само“дискредитације ОУН најширих размера. Ту „само“дискредитацију врше, наравно, снаге само неких њених чланица, али је резултат евидентан. Данас апсолутна већина држава-чланица осећа очигледно и крајње незадовољство радом ОУН.

На жалост, дискредитује се и главни судски орган ОУН – Међународни суд. И поново смо сведоци, да се то чини рукама самог Суда. Прецизније, чланова тих истих држава, које чине већину у Суду. Овде посебно треба истаћи такве предмете као што су „Југославија против земаља НАТО“, „Босна против Србије“, „Грузија против Русије“. Последњи и најбриљантни „допринос“ тој дискредитацији је консултативно мишљење Међународног суда ОУН о Косову, од 22. јула 2010.године.

Први наговештај да је Међународни суд ОУН постављен на колосеке „новог међународног права“ била је одлука из 2002. године о предмету „Камерун против Нигерије“, у коме је основа за доношење одлуке Суда било фактичко признање о законитости колонизације Африке. Међутим, у то време већина чланова међународне заједнице мало се бринула за судбину неколико хиљада Нигеријаца, који су вољом Међународног суда предати заједно са „досуђеном“ територијом Камеруну. Али се Међународни суд тада тек загревао.

У периоду од 2001. до 2006. године, да би спасао земље НАТО од одговорности у предмету „Југославија против земаља НАТО“, Међународни суд је смислио аргумент о томе, да он нема јурисдикцију да разматра тај предмет, јер Југославија није, ето, чланица ОУН. Тај је аргумент, међутим, одбачен онда, када је требало осудити ту исту Југославију у предмету „Босна против Србије“.

Када је било неопходно да се благослови право да само пет изабраних земаља има исто на поседовање нуклеарног оружја, Међународни суд ОУН је изјавио, да „у међународном праву не постоје норме, којима се забрањује, или дозвољава примена нуклеарног оружја“. А управо тај Суд не може да да одређени одговор на питање о законитости примене нуклеарног оружја. Међутим, када је било потребно да се „благослови“ одвајање Косова, Међународни суд је изјавио, да непостојање забрањујућих норми значи њихово одобравање од стране међународног права.

Није ваљда нејасно, да је таква „аргументација“ отворена дискредитација Међународног суда? Није ваљда нејасно, да након тога нико више дати суд не може сматрати независним и правичним?

Наравно, и раније су доношене одлуке у корист силника света овога у њиховом спору са слабима. Али се дешавало и обрнуто! Сетимо се, макар, одлуке Међународног суда ОУН о предмету „Никарагва против САД“, која је била у корист Никарагве! Да ли неко може поверовати у такав исход суђења данас? Наравно, и раније је било случајева са не баш убедљивом аргументацијом, али никада аргументација Суда није била очигледни фалсификат.

Глобализација, као главни процес савременог света, има за један од главних својих циљева минирање суверенитета независних држава и рушење међународних организација, које су створиле такве државе.Управо зато, упоредо са минирањем суверенитета земаља-чланица ОУН, истовремено је евидентно и минирање ауторитета саме ОУН као организације. То није случајно. Без обзира на то што је јалтински систем међународног светског поретка био створен пре 65 година, он и даље остаје темељ светског поретка. Да би се он елиминисао, потребно је уништити и ОУН. Јер за потпуну власт глобализатора држава заправо су главна препрека међународне оранизације, које делују на принципима суверенитета јаких држава. Зато ће њих и немилосрдно рушити.

Анализирајући стратегију и тактику светских рушитеља, можемо запазити да је морално-етичка дискредитација увек први корак у правцу рушења. И управо ми то данас запажамо: данас се чини све, како би већина чланова ОУН (који немају представништва ни у Савету безбедности, ни у Међународном суду) дошла до закључка да су ти органи непринципијелни, да се налазе у потпуном моралном краху и да је изгубљено потпуно поверење у њих. Нама је важно да се супроставимо тим покушајима. Јер је њихов циљ – рушење система међународне безбедности. Важно је видети да оно што чине САД, Велика Британија и низ земаља Западне Европе у циљу дискредитације („само“дискредитације) ОУН не одговара националним интересима не само међународне заједнице, него и самих тих земаља. Таква дискредитација се спроводи у интересу транснационалних корпорација – главних промотера глобализације, чијој ће неограниченој власти сметати све суверене државе, укључујући и оне, које су данас оруђе за рушење ОУН.

У данима јубилеја Организације уједињених нација треба истаћи, да је неопходно свим снагама сачувати ту уникатну међународну организацију. Да, ОУН су потребне озбиљне промене, али не и уништење.