“У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивјека, говорило се српски: говорило – како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.”(1)
Натко Нодило “Први љетописци и давна хисториографија дубровачка”,
ЈАЗУ, Загреб, 1883, свеска 65, стр. 92-128.
Почињем овај текст речима Натка Нодила, уз Фрању Рачког, једног од двојице утемељивача савремене хрватске историографије, тек да подсетим да ми, Срби, брзо заборављамо своје тапије и да Косово није прво чега се одричемо. О Дубровнику као српском граду престало се говорити када се, вољом Ватикана, престало говорити о Србима католицима, чиме је преко ноћи стотине хиљада људи претопљено не из вере у веру, већ из народа у народ. Срби у Хрвате. На тај начин Срби су постали историјски феномен, једини народ коме је практично укинуто исповедање католичке вере. Вредело би се тим феноменом позабавити, јер би тако можда открили једну страшну тајну, о судбини коју нам је Ватикан наменио ако буде по његовом, али то није тема овог текста.
То би, рецимо, могла да буде тема за ову нашу црквено-државну Комисију која себи даје за право да преговара о томе да ли је Степинац злочинац или не, упркос Јасеновцу, Јадовну и другим стратиштима, а ја ћу се посветити новијем Дубровнику.
Иронија је судбине да се баш у Дубровнику, вековном српском граду, од 2006. године, сваког јула, одржава “Кроација форум”, који окупља лидере онога што се назива “Средње-источна Европа, шта год то значило и подразумевало. Србија је тај “форум” испочетка игнорисала због става Хрватске да Косову даје пуноправни статус и да поред њега не ставља ону смешну звездицу, коју нам је љигави Дачић потурио како неко време не би схватили шта Србија у ствари ради у тзв. “преговорима” са Косовом. Данас ту звездицу нико и не спомиње, иако формално никада није укинута.
Но, 2012. године, на седмом форуму појавио се Борис Тадић, тада већ бивши председник Србије, наводно као председник ДС-а. Наравно, председници странака не позивају се на такве скупове, већ је његово присуство имало другу намеру. Хрватски медији поносно су пустили у етар вест како је “први пут један српски политичар учествовао на овом регионалном скупу”.(2) Тадић је пробио лед. Али, то није било ни пола невоље. На маргинама скупа, Тадић се буквално шуњао, како би некако, наводно „случајно“ нашао поред Тачија. Видело се то, јасно, на подужем снимку кога више нема на Ју-тјубу, али кога се добро сећам. Када су се нашли један поред другог, Тадић је први пружио своју руку, крвавом злочинцу у скупом политичком оделу, а овај га презриво погледао и узвратио поздрав. Било је то прво јавно руковање неког српског политичара са овим зликовцем српског народа и последњи задатак који је одбачена крпа евро-атлантизма, Борис Тадић, обавио за своје послодавце. И ту је пробио лед.
И онда имамо Дубровник ове, 2017. године, као домаћина два практично спојена скупа. Прво, 30. јуна, једнодневни Самит земаља чланица Процеса сарадње у југоисточној Европи (ПСЈИЕ), коме председава Хрватска, а сутрадан дводневни „Кроација Форум“, практично исто то само мало локалнијег назива. Један скуп се претапа у други, а Србија учествује на оба. И то представљена на највишем нивоу, председником Вучићем и министром спољних послова Дачићем. Обојица су се срдачно руковала са Тачијем. Звездицу испред имена „Косово“ нико није тражио, а Тачи је после сусрета са Вучићем на Твитеру констатовао како ће убрзо доћи до „нормализације односа Србије и Косова“.
Вучићево обећање Колинди Грабар-Китаровић да ће држава о свом трошку направити Кућу Бана Јелачића у Суботици(3) овде нећу коментарисати. И без тога је јасно да је Србија опет изгубила, а да је Тадић, онај шиљак за лед, опет победио. Јер, његова политика се наставља…
… У Дубровнику, вековном српском граду …
____________________________________
