Колико су након позива на фамозни унутрашњи дијалог о Косову и Метохији перјаници Александра Вучића и овлашћени заступници за очување његовог лика и дела повикали на сав глас: “Величанствен потез премудрог државника”, толико се као ехо вратио и глас народа који Вучићев позив на деобу рачуна који је сам направио у крчми- нити желе, нити одобравају, а понајмање сматрају да Србија има шта да каже о Косову и Метохији осим једне и неповредиве истине- сваки дијалог о јужној српској покрајини почели смо и завршили пре много векова, постављањем првог камена Пећке патријаршије…
Можда најбаналнији, али заправо најречитији доказ овакве тврдње јесте иконографија с фудбалске утакмице одигране између Звезде и Спарте, односно, транспарената којима је била окићена “Маракана”, почевши од оног најречитијег: “Космет је српски и ничији више, у Уставу пише и не сме да се брише…”, па све до заједничког скандирања: “Косово је Србија!”
Над овом “баналношћу” ваљало би председнику Србије добро да се замисли, јер као декларисани ватрени навијач одлично зна да су стадиони, једнако као и кафане, вазда били трибуни мишљења народа, ондосно, њиховог задовољства, илити, незадовољства, баш као и чињенице да се историја већ толико пута преламала баш на стадионима…
Дакле, навијачи су поручили оно што добар део народа мисли- нема о чему да разговрамо што се судбине Косова и Метохије тиче, једнако као и о обмани да је управо оно, како председник наводи, камен спотицања на путу евроинтеграција.
Наравно, с друге стране је плејада оних који су у ниском старту чекали на Вучићев миг да крену у трку мантрања како нема ничег лековитијег за српско друштво од поменутог дијалога, не аргументујући притом од чега смо то болесни па нам треба та љута травка на љуту рану?
Од Косова и Метохије?! Ако смо од тога болесни онда нам нема ни лека ни лекара, а богами ни Србије, јер ко мисли да ће се признањем те злочиначке и на крви до лаката настале монструозне државе решити сви проблеми Србије- њему је Сбија тек слободна столица у неком од пренаглашених кафића београдског “круга двојке”…
Наравно, неће Александар Вучић дефакто потписати признање независности Косова, не сме то да учини, не из љубави већ из чистог страха од могућих последица таквог (не)дела, али је сасвим довољно да утврди међаше којима је/су Бриселским споразумом и свим потоњим уступцима Западу и Приштини де јуре признали Косово, јер оно на Јарињу никако није административни већ гранични прелаз!
Жуља га, притом и Устав, јер срља у кривично дело с обзиром да преамбула која обавезује сваког предесника Србије и сваку владу да Косово и Метохију третирају једнако као остатак Србије и да се боре за њено очување у оквирима државе, па зато уз опскурни дијалог ко предјело иде и најављена промена Устава након које ће само небо бити граница да се Србији испишу границе до Ниша!
Да, до Ниша, ништа мање, јер немојмо се заваравати, Албанци с југа Србије, тачније, из Прешева, Бујановца и Медвеђе неће мировати ни тренутка након “нормализације односа Београда и Приштине”, како ће се невниној форми представити признање Косова, већ ће истог часа устати да омеђе и југ Србије као део “Републике Косово”, а потом и велике Албаније!
Дакле, унутрашњи дијалог не може апсолутни ништа добро проузвести за Србију, осим што ће његове последице бити катастрофалне и то у мери којих ни Александар Вучић није свестан, или што је још горе- јесте, али не мари док год вредно и приљежно испуњава све што Запада од њега иште, па и нешто приде што се од њега и не тражи али је спреман да скочи у даљ и када му кажу да је десет чучњева сасвим довољно…
Међутим, оно што је у читавој причи најтрагичније јесте тај вапај за широком народном подршком, односно, позивом свим структурама да се укључе у дијалог и свесно му дају алиби за издају сопствене државе и народа како би сутра славодобитно могао да каже: “Нисам ја, ево људи рекли и подржали!”
Један од првих који се огласио на вапај председника јесте академик и умни човек Душко Ковачевић, чувени драмски писац, образлажући своју одлуку флоскулом да “Србија нема вишка деце за рат!”
Уз сво уважавање имена и дела господина Ковачевића, па и његовог аргумента, може се реплицирати контрааргументом: “А, има ли Србија вишка деце за овакав мир и овакву свакодневицу?!”
Ту долазимо до те страшне замене теза и кукавичјег јајета које покушавају да потуре под изговором суште неопходности унутрашњег дијалога: ако га не буде биће рата, а то јесте једна од специјалности овог режима- владавина страхом, лажи и заблудама!
Наравно да Србија нема вишка деце за рат, нити га ико од нас прижељкује, нити апсолутни бојкот толко пута поменутог дијалога води њему, напротив!
Док је у нама иоле националне свести, националне куражи и поимања да без Косова и Метохије заиста нема Србије, јер свима су нам тамо и колевке и гробови, нико неће смети да се поиграва са Србијом као прашњавом и дроњавом поњавом!
У супротном, док год чинимо уступке и док год је овдашње руководство спремно на сваки бесрамни компромис зарад голе власти- од Србије неће остати ни сећање, и то није дефетизам већ факат!
Наиме, није први пут у нашој историји да је Косово и Метохија окупарана, али јесте први пут да га српски државници доживљавају као баласт, крст који не могу да носе и проклетство којег се треба што пре отарасти зарад неког већег добра!
То добро је, разуме се, Европска унија, заједница равноправних и просперитетних народа, и оних који то нису али могу да послуже као лакеји!
Ништа друго до лакеја нећемо бити ни ми, под условом да нас некада и приме под изговором европских вредности које нам ваља усвојити, а на којима је, буди речено, Србија одавно и створе, које је баштинила, које су многи од те европске елите и преузели као пелцер од Србије као једне од најстаријих, најцивилизованијих, најобразованијих и најдуховнијих европских држава, но…
Без историје нам нема будућности, и то није мит, један од оних с којим би властодршци сада да рсксте, иако су управо на тавим “митовим” до јуче заснивали своје политике и постојање али су ваљда еволуирали и схватили да нам ништа старије од “Београда на води” и фонтане на Славији не треба!
Није мит ни тих 150.000 преосталих Срба на Косову и Метохији које након унутрашњег дијалога и прикљученија не чека никакво добро, већ, бојим се, нови погром, с обзиром да крвницима Тачију и Харадинају представљају баласт једнако колико и овдашњим моћницима Косово и Метохија!
Ево, на крају вратићу се на почета и причу о иконографију с “Маракане”.
Нису то тек пуке пароле и навијачки локал патриотизам, већ факат над којим би председник најозбиљније требало да се замисли!
Ако већ иште глас народа за свој наум- ето га, добио га је пре него што му се и надао, и то тамо где се историја, рекосмо, више пута преломила!
Оно што су поручиле “Делије” и чешки навијачи јесте већинско мишљење Србије, у то вам ваља бити убеђен, господо, пре него што закличете: “Генијалан потез премудрог државника!”
Ричард Трећи је у очајању викнуо: “Дајем царство за коња” желећи да окуражи своје борце на бојишту, док сте ви спремни да наше царство дате као да је ислужена рага, зарад фотеља које ћете пре или касније раздужити, а дотад ће од Србије остати само Немањина 11 и нешто кафића “круга двојке”!
Играте се с ватром, најстрашније у српској историји, заборављајући ону да је “добар слуга ал зао господар!”
Унутрашњи дијалог о Косову и Метохији почели смо и завршили оног трена када је први камен Пећке патријаршије посађен у ту свету земљу!
Сваки даљи разговор и и “излечење” од Косова и Метохије воде у даље видање рана Србији, јер Пандорина кутија није она музичка…
Ако никоме од вас из климатизованих заветрина кабинета не значи реч сопственог народа, сетите се барем оних Јонуза Муслијуа, председника општине Бујановац: “Нек Србија буде срећна што нећемо да јој узмемо и Ниш!”
Управо то може да буде епилог унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.
Пазите да се не претвори у монолог: “Шта учинисмо, куку нам довека!”
