Афера „државни удар“: последице и значења

562

Да бисмо ову аферу разумели, подсетимо се основних чињеница.

Најпре, Драган Ј. Вучићевић, 21. новембра, објављује на Телевизији Пинк да се на Александра Вучића спрема „државни удар“ и да му је чак и живот угрожен („Вучићу, будала си ако одеш у Пекинг јер нећеш преживети.“„У Београд се вратила група убица која стоји иза атентата на Ђинђића.“). Нешто раније, Вучићевић је, такође, у свом листу Информер написао да је „шеф америчке обавештајне службе ЦИА, генерал Дејвид Петреус, који преко инвестиционог фонда ККР у Србији контролише рад највећег кабловског дистрибутера СББ, телевизије Н1 и на десетине других медија (попут Курира – С. А), наредио фронтални удар на премијера Александра Вучића“.

Вучић је, ипак, отпутовао у Кину, и тамо остао од 23. до 27. новембра. Ништа се, међутим, није десило: ни државни удар – успешни или неуспешни – нити хапшења која би такав удар предухитрила.

Но, два дана по повратку Вучића из Кине, 29. новембра, фама о државном удару наставља се свом снагом. Око поднева, на ТВ каналима појављује се каирон на коме стоји да се премијер Вучић, због писања Курира, добровољно подвргао полиграфском испитивању у полицији. Одмах потом, Небојша Стефановић држи ванредну конференцију за новинаре, окружен специјалцима под маскама и са аутоматима, те славодобитно објављује да је премијер „прошао полиграф“, а да је ухапшен Славиша Милић, „бивши полицајац повезан са кланом Луке Бојовића“, који је „у протекла 24 сата осам пута затечен у осматрању премијеровог места становања“.

Упоредо с тим, на свим телевизијама иде вест да се премијер током дана два пута састао с председником Николићем, како би се утврдило њихово „јединство“, а председников кабинет издао је саопштење у ком осуђује „покушај рушења премијера“. Такође, објављују се готово истоветне оцене потпредседника владе, Ивице Дачића, председнице Скупштине, Маје Гојковић, и више министара (Вулина, Гашића, Јоксимовићеве итд) да је циљ „хајке на премијера“ „дестабилизација Србије“[1].

Да је ствар озбиљна потврђује и републички јавни тужилац, Загорка Доловац, која чак најављује да ће „Тужилаштво заштити уставни поредак и спречити дестабилизацију земље покретањем одговарајућег кривичног поступка, о чему ће јавност бити благовремено обавештена“[2].

У току целе вечери ТВ Пинк емитује специјални програм „Рушење Вучића – последњи чин!“, у коме дефилују потресно забринути министри, новинари и аналитичари… И, пошто су потегнуте и много пута поновљене страшне речи – „државни удар“, „дестабилизација Србије“, „заштита уставног поретка“ – јавност, наравно, у грозници и с нестрпљењем очекује објашњење и разрешење те драматичне ситуације.

Али, уместо објашњења и разрешења следи у ствари – ништа.

Најпре, Александар Вучић, сутрадан, 30. новембра, у специјалној и бомбастично најављиваној емисији РТС-а изјављује да „није било државног удара, али покушаја урушавања Владе јесте“[3].

Наравно, „покушај урушавања владе“ није „државни удар“ – јер у демократском систему распад („урушавање“) владе је нормална ствар (мада свакако непријатна за оне који су у влади). Али, уколико није државни удар, распад Вучићеве владе још мање може бити „дестабилизација Србије“ и „рушење уставног поретка“. Дакле, премијер је у понедељак директно демантовао целу ларму од које се у недељу просто није могло живети.

Потом је у среду, 2. децембра, после истека притвора од 48 сати, пуштен на слободу Славиша Милић, кога је Стефановић, да подсетим, у контексту „дестабилизације Србије“, оптужио како је „у протекла 24 сата осам пута затечен у осматрању премијеровог места становања“. Испоставило се, међутим, да се Милић туда мувао јер је чувао „једну познату особу из криминалног миљеа, а да та особа живи у близини премијера“[4].

Ипак, то није био крај бруке. У петак поподне, полиција објављује да је поднела кривичну пријаву против власника „Курира“, Александра Родића, и главног и одговорног уредника тог листа, Милана Лађевића, за дело „подстрекавање на лажно пријављивање“[5]. Дакле, најпре да уочимо да у полицијској пријави нема ни говора о „државном удару“, „дестабилизацији Србије“ или „рушењу уставног поретка“.

Но, најлепше тек следи. Само неколико сати касније, министар полиције сазива хитну конференцију за новинаре, на којој објављује да ће полиција „учинити све да пронађе правни начин да се повуку пријаве против Родића и Лађевића”[6]. Дакле, после тек неколико часова, полиција се предомислила и хоће да тргне назад поднету пријаву!

Стефановић је онда на конференцији – на којој му овог пута иза леђа нису стајале антитерористичке јединице – деловао доста несигурно. Није умео да објасни новинарима ни зашто је тачно пријава поднета, ни зашто се пак она истога дана повлачи. Његова изјава – „видећемо са правницима да ли је то (повлачење пријаве – С. А) могуће и на који начин” – показује да министар полиције чак није знао ни да ли се полицијска пријава уопште може повући или не. Али он је, свеједно, из сасвим нејасних разлога, пожурио да објави да конкретну пријаву МУП „повлачи“.

Када су сутрадан Вучића упитали да објасни поступак свог министра, уследио је следећи одговор: „Позвао ме Небојша и рекао ми о чему се ради, ја сам му рекао: ви радите по својој савести, у складу са законом. То је био мој одговор!“[7]. Да Вучић Небојши Стефановићу, који га зове да га пита шта сада да чини, каже „Ради по својој савести“ – ја стварно не знам ко у Србији то, осим ако није млађи од пет година, може да поверује. Али, пошто је премијер тако рекао, тако се с пријавом све и завршило.

Коначно, није се, у протеклих седам дана, огласила ни Загорка Доловац, како би нас „благовремено обавестила“ шта има ново у њеној борби за „заштиту уставног поретка и спречавању дестабилизације земље“. Шта је уважено тужилаштво открило? Против кога је поднело тужбу? Ко су осумњичени? Ништа од тога нисмо сазнали, нити је неко из медија више о томе било шта питао уважену државну тужитељку.

Дакле, да резимирамо. Све на шта су позивали наводни узбуњивачи („државни удар“, „дестабилизација Србије“, „рушење уставног поретка“) показало се, некако, као – лажна узбуна. Ипак, ти „узбуњивачи“ нису били ма ко. То су били: министар полиције, јавна тужитељка, други министри у влади, председница скупштине, телевизије с националном фреквенцом, новине… Како је тако нешто могуће? Како је могућа толика неодговорност? Како је могуће такво урушавање основних институција?

Моја хипотеза у претходној колумни била је да – уколико претпоставимо да имамо посла с рационалним политичким актерима, онда они вероватно стварају атмосферу ванредног стања како би се нашао разлог за расписивање избора. Међутим, избори нису расписани, а од „дестабилизације Србије“ испало је једно велико – пућ.

Сада могу да претпоставим следеће: или ми немамо посла с „рационалним политичким актерима“, већ са групом параноичних политичара који једни друге афицирају манијом гоњења (при чему је онај који је у таквој групи најмоћнији увек је највише и опхрван параноидним идејама); или је заиста неки део страних (читај: америчких) структура, преко Курира, кренуо да, помало, чисто као упозорење, дрма премијера, на шта се овај усплахирио и дигао галаму, после чега му је, с много јачег места из истих структура, поручено да се заустави, те се премијер зауставио и повукао.

Постоје разлози за прво, као што постоје разлози и за друго. Тек ће будућност да избистри одговор на питање шта је од овог тачно. Али, било шта да је посреди, за Србију, бојим се, не може бити добро.

У првом случају, зато што имамо ирационалну власт. У другом случају зато што нашом влашћу командују странци. А уколико је тачно понешто и од првог, као и понешто од другог – што ће многи читаоци овог портала вероватно да помисле, онда је тачно и то да нашом ирационалном влашћу командују странци.

Признајем да ме сва три исхода ове анализе дубоко узнемиравају.

[1] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/2121552/%22%D0%91%D0%B5%D1%81%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%B8+%D0%BD%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%B4%D0%B8+%D0%BD%D0%B0+%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B0%22.html

[2] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/2121496/%D0%A2%D1%83%D0%B6%C2%9E%D0%B8%D0%BB%D0%B0%C2%9A%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE+%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%BE+%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%B2%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B8+%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D1%83%D0%BF%D0%B0%D0%BA+%D0%B7%D0%B1%D0%BE%D0%B3+%D0%B4%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5+%D0%B7%D0%B5%D0%BC%D1%99%D0%B5.html

[3] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/2122916/%D0%92%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B%3A+%D0%9D%D0%B8%D1%98%D0%B5+%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%BE+%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D0%B3+%D1%83%D0%B4%D0%B0%D1%80%D0%B0%2C+%D0%B0%D0%BB%D0%B8+%D0%BF%D0%BE%D0%BA%D1%83%D1%88%D0%B0%D1%98%D0%B0+%D1%83%D1%80%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0+%D0%92%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B5+%D1%98%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B5.html

[4] http://www.kurir.rs/crna-hronika/obezbeduje-kriminalca-pusten-covek-koji-je-pratio-vucica-clanak-2041607

[5] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2015&mm=12&dd=04&nav_category=16&nav_id=1070789

[6] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/2128704/%D0%A1%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%3A+%D0%9C%D0%A3%D0%9F+%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D1%87%D0%B8+%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%83+%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2+%D0%A0%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%9B%D0%B0+%D0%B8+%D0%9B%D0%B0%D1%92%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0.html

[7] http://www.media.srbija.gov.rs/medsrp/audio/vucic-dacic051215.ram 15:46-16.17.

Дипломирао је 1982. године и магистрирао 1988. године на Факултету политичких наука на тему Прилог критици историјског материјализма као филозофије историје. Докторску дисертацију на тему Теоријско-методолошки проблеми изучавања еволуције предграђанских друштава израдио је и одбранио на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду 1995. године, где предаје општу социологију, теорије моћи и савремене политичке теорије. Радио као истраживач у Институту за политичке студије у Београду (1990–1996), предавао социологију на Филозофском факултету у Новом Саду (1996–2001), а од 2001. је запослен на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду (доцент 2001., ванредни професор 2006., редовни професор 2011.).