АФРИКА И САВЕТ БЕЗБЕДНОСТИ ОУН: ПОКУШАЈ ПРОБИЈАЊА КРОЗ „НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК“

408

12. јануара је Савет безбедности ОУН одржао заседање, посвећено улози Африке  у решавању криза на том континенту. Важан детаљ – седници није председавао стални представник Јужноафричке Републике (која у јануару председава Саветом) већ председник Јужноафричке Републике Џејкоб Зума, који је допутовао у Њујорк управо због тога. Без обзира што је формално тема заседања била ограничена питањем учвршћења афричке мисије у Сомалији оно, ШТА СЕ и КАКО СЕ разговарало на заседању не представља сумњу: Афрички Савез се одлучио да пређе на, по квалитету, нову етапу у свом раду.

Покушај афричких држава да у своје руке преузму решавање „сопствених“ криза је потпуно разумљиво – више од 70% питања са дневног реда у СБ ОУН односи се на Африку. Међутим, само три државе у Савету безбедности представљају тај континент (Јужноафричка Република, Того и Мароко). При том Мароко представља Африку само географски, а не и политички, јер није члан Афричког Савеза, а није ни члан Организације афричког јединства (ОАЈ). Афричка регија има највећи број држава – 54, а нема ни једног сталног члана у Савету безбедности ОУН.

Џ.Зума је директно позвао ОУН да се реформише, и пре свих да то учини Савет безбедности, који би морао да се легитимише. Речи колико оштре, толико тачне. А проблем није толико у непропорционалном представљању држава, колико у томе, да је СБ ОУН  одавно престао да испуњава своју основну функцију – одржавање међународног мира и безбедности. Без обзира на чињеницу да чланови Савета треба да раде у интересу целокупне међународне заједнице, у пракси је слика потпуно другачија. Ако погледамо која су питања на дневном реду заседања СБ ОУН бићемо врло зачуђени. Тако, до сада  су у Савету безбедности необрађене жалбе Либије из 1983, 1984, 1986, 1989. године, па чак и жалба Судана још из 1958. године, као и многе друге жалбе и молбе афричких држава о заштити од стране ОУН. (У последње време Извештаји  СБ ОУН су, на баш необичан начин, престали да објављују списак питања које СБ треба да разматра; тај списак је немогуће пронаћи ни на страници СБ на званичном сајту ОУН на интернету. Уосталом, није тешко схватити зашто). Може да се појави и питање зашто сва та питања и даље, после толико година остају само на дневном реду Савета безбедности. Одговор лежи у члану 12 Статута ОУН који гласи да Генерална Скупштина не може да се бави питањима  која се налазе на разматрању у Савету безбедности. Тако орган у који улазе све земље-чланице не може да доноси одлуке по оним питањима која се „налазе на разматрању СБ ОУН, чак ако их он уопште не разматра. Уосталом, предлози за реформисање ОУН, који се управо разматрају су, конкретно, пројекат за формирање регионалних Савета безбедности, што такође представља последицу одбијања СБ ОУН да своје функције обавља непристрасно и у интересу комплетне међународне заједнице.

И тако је Афрички савез одлучио да најзад постави питање о постепеном преузимању компетенција  у вези са решавањем домаћих криза у своје руке. Катализатор те одлуке су били догађаји у Либији и тадашње учешће ОУН у њиховом „сређивању“. „Као што знате одлично, Афрички савез је прорадио политичку „путну карту“ која је требало да помогне решавању прошлогодишњег конфликта у Либији. План Афричког савеза је потпуно игнорисан, да би снаге НАТО-а бомбардовале Либију,“  – рекао је Џ.Зума. На тај начин је председник Јужноафричке Републике директно изјавио да је војна операција НАТО-а против Либије била превентивни удар који је нанет мировној иницијативи Афричког савеза. Односно, СБ ОУН фактички није дозволио да се криза у Либији мирно регулише. И стварно, ако се сетимо околности при доношењу резолуције СБ ОУН бр. 1973– практично одмах после доношења резолуције бр. 1970 – може се поставити питање зашто је била потребна толика брзина, и то још у ситуацији када нису биле искоришћене мере које предвиђа претходна резолуција? Ствар је у томе, да је управо у то време била истакнута мировна иницијатива Афричког савеза, у чијем је стварању радио и председник Јужноафричке Републике Џ.Зума.

Чињеница да је Афрички савез са Јужноафричком Републиком у улози локомотиве почео испланирани излазак испод покровитељства СБ ОУН који је престао да извршава функцију одржавања светског мира и безбедности управо од догађаја у Сомалији, има тежину. Ситуација у Сомалији је производ јединствене специјалне операције не само рушења државе (таквих примера има много), већ дуготрајног рушења државности као појма, рушења без могућности да се државност поврати. Сомалија не успева да поврати државност већ пуних двадесет година, а при том као и да нема видљивих разлога за тако јединствене последице. Шта више – тамо не постоје најтипичнији разлози за државну нестабилност који су карактеристични управо за афричке земље, пре свих – вишенационални састав. За разлику од других земаља на Црном континенту Сомалија представља редак пример моноетничке  државе: нација – „титулар“ – Сомалијци – чини скоро 90% становништва.Тачно је, тамо постоји врло јак систем кланова, али он не представља препреку за поновно успостављање државности (садашњи  распад Сомалије нема никакве везе са структуром кланова). Распад Сомалије  је посебан случај зато што је измишљена јединствена методологија, те су и резултати који су добијени јединствени. Могуће је да је Сомалија била полигон за уништење Либије…

Русија је у много чему подржала Јужноафричку републику. Мада не баш сасвим. Стални представник Руске Федерације у СБ ОУН В.Чуркин је изјавио: „Русија подржава јачање самосталне улоге афричких организација због подржавања мира на континенту“, али је додао да „кораке Афричког савеза у тој сфери треба да подржи ауторитет Савета безбедности“. Уосталом, речи о ауторитету СБ могу да се разумеју довољно широко.

Афрички континент је можда више од свих других страдао од пута и старог и новог устројства света. Африка никада није била субјекат већ увек објекат међународног права. Таква је остала све до наших дана. Мали временски период (од почетка 1960-их), када се чинило да ситуација почиње да се мења, само подвлачи општи положај који је постојао и до сада стотинама година, и који је почетком 1990-их година опет почео да се успоставља. Међутим, оно што је почело да се дешава после почетка свесног рушења постојећег светског поретка се  апсолутно  не може трпети. Африка је постала полигон за одрађивање свих најразличитијих „међународних“ специјалних операција, у којима се жртве уопште не броје. Учествовање ОУН у сређивању афричких криза је све јасније почело да носи карактер њиховог подржавања, па чак и распиривања. Зато је жеља афричких земаља и Афричког савеза да се склоне од такве „подршке“ јасна, закономерна и легална. Процес је тек почео, али је смисао правца у коме се он креће сасвим јасан.