Од НАТО злочиначке агресије 1999. године на Србију и доласка на власт петооктобараца, упорно се генерише прича о мачу Дамокловом над Србијом у случају браће Битићи.
Злонамерно се потискује истина да је у току агресије НАТО на Србију уз благослов владе САД, формирана терористичка јединица звана бригада Атланта, коју чине Шиптари са КиМ, Македоније, Црне Горе и Албаније. Они дакле нису пошли из САД као радознали амерички туристи већ као амерички терористи, јер иду да оружјем руше уставно-правни поредак тадашње СРЈ, а то је отворен терористички акт по међународном праву.
Од једностраног проглашења тзв. Косово републике и демонстрација широм Србије, почиње стална прича о тројици браће Битићи, као недужним америчким туристима.
Да би се уопште разумела позадина саме приче и неминовни будући завршетак исте, преко је потребно упутити читаоце у нека догађања која потичу из времена ере Роналда Регана, као периода свесних припрема за терористичке акте САД, почињене потом у целом свету.
Вантериторијална надлежност америчког FBI датира од средине 80-тих година прошлог века када амерички Конгрес доноси закон којим овлашћује припаднике FBI, на примену јурисдикције и ван граница САД у случају када је убијен држављанин САД.
Заправо тим су законом САД себи бесправно присвојиле право, да одлучују о наводној претпоставци да ако сте у иностранству намерно убили држављана САД, могли сте га убити и усред града Њујорка, на америчкој територији. То је значило фактички да јурисдикција САД покрива целу планету, и није признато ниједним међународним споразумом, јер свесно крши међународно право.
Како би оправдали своју активност пред грађанима САД, усваја Конгрес 1986. године Omnibus Аct о дипломатској безбедности и антитероризму, те тако ствара нови екстра територијални статут, који се односи на терористичке акте почињене ван граница САД, а против америчких грађана. Према ранијим важећим актима, за почињено убиство била је надлежна земља у којој је оно почињено, чак ако је и амерички држављанин био починилац. Новим актом намеће се једнострано став да FBI уз пристанак земље домаћина, има законско право да обави екстратериторијалну истрагу у земљи домаћину у којој је почињен криминални чин. Тако се заправо омогућава FBI да гони терористе због злочина почињених у иностранству а против грађана САД.
Као повод за овај закон послужио је инцидент са талијанским туристичким бродом Аchille Lauro, из октобра 1985.године. Брод је испловио из Ђенове и крстарио Медитераном уз северну обалу Египта, са намером да се заустави и у Израелу. У мешовитој групи туриста били су и амерички држављани. Међутим, у групи туриста била су и четворица припадника Палестинског ослободилачког фронта као део ПЛО Јасера Арафата, који је тада боравио у егзилу у Тунису. Палестинци нису планирати отети сам брод, већ се искрцати у Израелу у месту Ашдод, где се брод иначе зауставља током свог крстарења.
Између Порт Саида и Александрије, 7.-ог октобра док су они у својој кабини проверавали оружје изненада је ушао стјуарт и видевши оружје, почео викати. Палестинци су успаничени насталим инцидентом реаговали тако, да запоседну брод. Уследила су четири драматична дана међународних преговора. Из Туниса је долетео Абу Абаас као Арафатов преговарач, али је израелска страна тврдила да је он шеф Палестинског ослободилачког фронта а не никакав мирољубиви посредник. Ангажовање посредника ОУН је допринело да се постигне договор и отмичарима је омогућено да напусте брод и египатским путничким авионом отпутују у Тунис, након што је капетан брода дао изјаву да они нису никога повредили. Тек после одласка отмичара, утврђено је да су они трећег дана талачке кризе убили једног туристу, 79-то годишњег Леона Клингхофера, инвалида у колицима, америчког држављана. Да сакрију овај свој злочин, бацили су и тело и колица у море након убиства. Капетан брода изјавио је да је лагао међународне посреднике, под претњом оружја. Тадашњи амерички председник Роналд Реган обавештен о свему овоме, наредио је да носач авиона Саратога омогући хватање извршилаца, који су већ били у путничком авиону у међународном коридору за Тунис. По наређењу, четири борбена авиона Ф -15 Томкет пронашли су египатски путнички авион близу Крита, и приморали га да слети у базу Сигонела, на Сицилији.
Сигонела је била база коју дели америчка морнарица и талијанско ратно ваздухопловство, али је то ипак суверена талијанска територија. На захтев талијанског председника владе, амерички отмичари су морали уступити отете Палестинце, тим пре, што је и отети брод био талијанско власништво. Отмичарима је суђено у Ђенови, матичној луци отетог брода. Четворица отмичара проглашена су кривима и осуђена на дугогодишњу робију, али је Абу Абаас ипак окарактерисан као преговарач и ослобођен је било које одговорности, те се вратио у Тунис. Биће на слободи све до марта 2003. године, док га у пустињи западно од Багдада не ухвате специјалне јединице америчке војске.
Тадашњи председник талијанске владе Бетино Кракси, који је захтевао изручење Палестинаца, умро је у егзилу у Тунису, јер су за њим расписали међународну потерницу због наводне проневере државних пара. Како би спречили будућу примену међународног права, донео је Роналд Реган Omnibus Аct, који су у америчкој администрацији од радости жаргонски назвали “никад више”.
Бил Клинтон као председник САД иницирао је усвајање његове дорађене варијанте у којој је додатак о изручењу. Њиме се предвиђа да уколико земља домаћин одуговлачи изручење осумњиченог или даде негативан одговор, може се послати тајна екипа за киднаповање и пребацивање у САД, на суђење.
Дакле, отмица коју државни органи САД плански почине у сувереној земљи, цинично се назива “изручење”.
Једна драга мама свих хрватско-бошњачко-шиптарских злочинаца у ратовима деведесетих година прошлог века на делу територије некадашње заједничке државе Југославије, за свој прегалачки труд вишеструко одликована ордењем новокомпонованих држава, већ је јавно обзнанила кога би то и требало “изручити” непристраном правосуђу, а из земље Србије.
Ипак, има неких правних заврзлама, на које актуелни “двојац са кормиларом” (Алек, Ивек) мора да одговори српском народу, пре болног реза а после едукативне посете.
Војно-технички споразум у Куманову потписан је 09. јуна 1999.године и њиме су службено престала сва непријатељства, између снага НАТО и ВЈ и МУП Р Србије.
Убиство тројице браће Битићи извршено је после 10.јуна, дакле у времену када нема оружаног сукоба, а ипак је то неко прогласио као наводни ратни злочин.
Отада до данас, упорно се понавља какофонија лагања за “ратни злочин” над браћом Битићи, а правосудни органи Србије ћуте (или можда не смеју?) о квалификацији самог дела.
Тако је без икакве правне основе за то убиство постао надлежан Специјални, а не редовни суд.
Да ли се у самој Србији припадници полиције Србије могу квалификовати да су као терористи наводно убили америчке туристе, браћу Битићи, како би се могао применити Клинтонов Omnibus Act?
Како квалификовати илегални упад на територију Србије браће Битићи, доказаних припадника терористичке формације ОВК у току ратног стања између НАТО и ВЈ и МУП Р Србије?
Дали су можда имали пасош САД при илегалном упаду у Србију, или можда само америчке плочице припадника бригаде Атланта?
Ко и када је лансирао тезу да су као хуманитарци кренули да помогну Србину са КиМ, и како то да они који живе у САД, имају комшије Србе са КиМ?
Јесу ли и раније долазили на КиМ као амерички туристи, жељни обилазака светиња СПЦ у колевки српске државности?
Зна ли “двојац са кормиларом” да откривање починилаца убиства (јер то неспорно јесте!) неминовно значи и захтев за њихово “изручење” у САД, а само дело је почињено у земљи Србији, коју ОУН ипак третира као независну?!
Који ће то правни експерт предложити и доношење lex specialis americana, да се оправда кршење устава Србије, или ће објашњење бити како тата (Бајден) каже.
Је ли можда тзв случај Битићи експеримент америчке администрације, који ће послужити за нову варијанту Оmnibus Act као форма заштите америчких терориста а наводних туриста у белом свету, у долазећем времену Клинтонке?!
Или можда неће ни бити никаквог објашњења, ако при покушају хапшења наводно осумњичени пружи отпор и изгуби главу?
Aко евентуалне убице осумњиченог буду амерички држављани, хоће ли се то третирати као терористички акт према држављанину Србије, или ће ту прљавштину ипак морати починити local staff?
