Mr Dragan M. Filipović

 

ANATOMIJA 

GLOBALISTIČKOG 

SMRADA

Angažovanje nevladinih organizacija na razbijanju političkog, vojnog i bezbednosnog sistema Srbije i Jugoslavije

  

drugo izdanje

*******

ПРВИ ДЕО

ГЕНЕЗА СМРАДА

*******

5

НАТО АГРЕСИЈА НА ЈУГОСЛАВИЈУ

Југославија је одржала државни континуитет. Цена је била одрицање од западних српских територија. Од Дејтонског споразума сачињавају је само две преостале републике, Србија и Црна Гора. У условима потпуног окружења НАТО снагама, тоталне економске блокаде, додатног оптерећења са око пет стотина хиљада незбринутих избеглица из Крајине и врло затегнутом ситуацијом у јужној српској покрајини Косово, политичко руководство, на челу са Слободаном Милошевићем, ипак је изналазило оптималне начине за опстанак земље. „Србија је нашла средњи пут између реалног социјализма и либералног капитализма који је натурен Источној Европи. Био је то пут развоја једног мешовитог друштва, какво је иначе постојало у северозападној Европи[1], дакле друштво тржишне привреде, али државне регулације, плуралитета облика својине, демократског политичког плурализма.“[2] Али ни то није наилазило на одобравање Запада. Замерано је југословенском руководству да ни после пропасти комунизма у свим источноевропским земљама, није хтело да се одрекне формалног наслеђа комунистичке идеје. Мада је свима било добро познато да је комунистички идеолошки догматизам већ одавно био напуштен и у друштвеној теорији, а још више у друштвеној пракси[3], Југославија је од стране Запада окарактерисана као „последњи бастион комунизма у Европи“.

На унутрашњем политичком плану, Милошевић се одржавао на челној позицији, мада се више није могао сматрати неприкосновеним „вођом нације“. Његова популарност у широким народним масама драстично је опала 1995. године, због неоспорне чињенице да је Крајишнике издао, а да се Срба у Босни одрекао, што му нико није опростио. Посебно је био уочљив пад Милошевићеве популарности у војним и безбедносним структурама у којима се велики број његових присталица определио за тврду патриотску националистичку линију лидера српских радикала, Војислава Шешеља. То је директно довело до Шешељевог наглог успона на политичкој сцени Србије, наравно не у мери која би могла угрозити Милошевића, али сасвим довољној да од парламентарних избора 1996. године радикали уђу у структуре власти. На несрећу глобалиста, радикали и Милошевићеви социјалисти нашли су се на истој патриотској платформи и по том основу формирали комунистичко-националистичку коалицију која ће надаље фигурирати као нова озбиљна непремостива препрека западним интересима на Балкану.

Што се тиче прозападне демократске опозиције њихов кредибилитет код народа био је трагичан. И поред пољуљаног угледа због губитка српских територија у Босни и Хрватској, Милошевић је на изборима 1996. године однео убедљиву победу, освојивши по други пут заредом више гласова него сви кандидати опозиције заједно. Према проценама западних аналитичара ти избори су показали да лидери опозиције у Србији немају ни минималну потпору у народу, нити способност да икада преузму власт без директног иностраног мешања. Оно што је посебно забрињавало лидере НАТО земаља била је чињеница да Срби, као народ, генерално одбијају да промене своја антиглобалистичка убеђења. У складу са тим, даља активност Западне алијансе на плану покоравања Србије одвијаће се у четири координирана правца: први је био пружање неограничене политичке и материјалне помоћи демократској опозицији да по сваку цену преузме власт; други се односио на дестабилизацију Србије изазивањем ескалације међунационалних сукоба у јужној српској покрајини Косово уз пуну организациону, пропагандну и војну подршку шиптарским сепаратистима; трећи правац деловања био је усмерен на интензивирање ултимативних притисака на председника Милошевића и његове најближе сараднике да се добровољно повуку са политичке сцене; четврти правац се директно односио на припрему војне интервенције НАТО пакта на Југославију.

Помоћ која је пружана такозваној српској демократској опозицији стварно је била издашна. Амерички државни секретар Медлин Олбрајт издејствовала је да се планирана финансијска средства намењена „напредним снагама“ у Србији повећају са 12 на 25 милиона америчких долара. Уз то, на међународном плану, Србији је наметнут један нелегални паралелизам власти тако што су, посебно од 1998. године, на значајне међународне скупове позивани искључиво опозициони лидери који објективно нису представљали никога. Како примећује амерички политички аналитичар Мајкл Паренти: „Никада се до тада није десило у историји Америке и Европе да се са опозицијом једне земље формира заједничка међународна комисија и да се опозиција прихвати као званични партнер“.[4] На пример, те године, у име Југославије, опозициони лидери су позвани на састанак Европске Уније у Луксембургу и на конференцију ОЕБС-а у Истамбулу, па су у својству парламентарне делегације Савеза за промене, на предлог америчке невладине организације Фридом хаус (Freedom House) боравили на „званичним“ консултацијама са администрацијом у Вашингтону, а у Берлину су се „званично“ састали са највишим представницима Сједињених Америчких Држава и Европске Уније. Истовремено, српски огранак невладине организације – Међународна кризна група (International Crisis Group – ICG) пласирао је студију под називом Спољашњи зид санкција, у којој се апеловало да се спољашње санкције, као средство притиска на легално изабрану југословенску власт, морају пооштрити све док народ у земљи не схвати да само опозиција може посредовати и допринети њиховом уклањању.

Све је то код српског народа изазивало контраефекат, тако да су „политички миљеници Запада“ у Србији редовно дочекивани као издајници. Увидевши то, доајен америчке дипломатије Џорџ Каменд констатовао је да проблем на Балкану није само у Милошевићу и његовој политици већ у целом српском народу који показује презир према западним мерилима вредности и да ће тај тренд остати присутан чак и ако се Милошевић принуди да оде са власти. Зато, по његовим речима: „Србију треба третирати као вирус који лако може инфицирати и друге земље па је стога свакако треба свим расположивим средствима неутралисати“. Потпору овом ставу пружиле су невладине организације у самој Србији. Између осталих, Соња Бисерко из Хелсиншког комитета за људска права и Соња Лихт председник Сорош фондације за Југославију, које су, подржавајући тезу о Србима као „потенцијалној опасности по читав свет“, упућивале сугестије Западу да се „денацификација Срба може остварити само војним путем“. Њима то и није било посебно тешко имајући у виду да је првоспоменута по националности Хрватица, а ова друга Јеврејка, па емотивно о српском националном интегритету нису ни морале да воде рачуна. Од оних правих, чисто српских издајника, највише је до изражаја долазио раније спомињани Славко Ћурувија, који је приликом „консултативних састанака“ са америчком дипломатијом у Београду инсистирао на томе да се демократизација Србије мора реализовати искључиво војном НАТО интервенцијом.

Активности на дестабилизацији јужне српске покрајине Косово континуирано су се одвијале још од почетка осамдесетих година. Тајне службе западних земаља тамо су имале стабилна упоришта у бројним невладиним организацијама, тако да је политичка криза на Косову већ била увелико изазвана, с тим што су интензитет те кризе и њен обим систематски каналисани у складу са НАТО плановима. Од 1997. године криза је плански ескалирала, мањевише по истом сценарију који је неколико година раније примењен у Босни. Запад је шиптарима признао самопрокламовано право на самоопредељење до отцепљења, без обзира на чињеницу што је у питању била само национална мањина, тако да су и они почели све више да се понашају као независна држава. На косовску територију тајно је убачено неколико инструкторских тимова ЦИА, са кадровима из састава пензионисаних америчких официра под уговором са Пентагоном, који су спроводили специјалну обуку шиптарске гериле. Наступа период учесталих напада на припаднике југословенске војске и полиције које чак и америчка администрација јавно карактерише као терористичке акте, али не престаје да их тајно подстиче и политички подржава. Команду над главним штабом паравојних формација шиптарских сепаратиста преузима пензионисани официр ЦИА Вилијем Вокер, искусни ветеран, који је руководио изазивањем кризе у Салвадору 1992. године. Логистичка подршка обезбеђује им се преко невладине организације – Фонд за отворено друштво, координација акција спроводи се преко невладине организације – Лекари без граница, чији је оснивач, иначе један од водећих европских политичара, Бернар Кушнер одржавао стални контакт са шиптарским командантом Хашимом Тачијем, док им је пропагандна подршка стизала са свих страна. По босанском муслиманском сценарију, сваки одговор југословенске војске и полиције на оружане провокације у западним медијима је представљан као „масакр над недужним цивилима“, уз наглашене процене политичких коментатора да је на Косову на помолу нова „хуманитарна катастрофа“.

ПРИСЕЋАЊЕ ТРИНАЕСТО

Средином 1994. године Служба државне безбедности располагала је оперативним сазнањима да шиптарски сепаратисти припремају атентат на југословенског председника Слободана Милошевића. Атентат је требало да изведе тајна румунска терористичка организација која се представљала као „Гвоздена колона“, а за тај посао сепаратисти су им унапред уплатили половину уговорене суме на рачун филијале једне европске банке. Провером је установљено да организација „Гвоздена колона“ од раније фигурира као део мреже „Карлосове“ тајне револуционарне армије, чије су ћелије деловале у Румунији и Мађарској, па ми је начелник Службе Јовица Станишић наложио да реактивирам „везу“ коју сам држао према „Карлосу“ и непосредно утврдим о чему се ради. 

Мада се језгро „Карлосове“ организације, због интензивне међународне потраге, крило у дубокој илегали на сасвим другом крају света, њихов одговор стигао је за само неколико дана. „Карлос“ и оперативни командант организације Јоханес Вајнрих експлицитно су тврдили да њихова организација никада не би пристала да предузме било какву акцију према неком комунистичком лидеру, понајмање према Милошевићу. Проблем манипулације око имена њихове организације настао је зато што су од пропасти Источног блока многе њихове ћелије у бившим социјалистичким земљама разоткривене, а чланови ћелија ликвидирани, позатварани или преврбовани. То се посебно односи на њихов румунско-мађарски огранак „Гвоздену колону“, која се претворила у класичну криминалну организацију и ставила, готово у комплетном саставу, на располагање обавештајним службама западних земаља. Имајући то у виду, „Карлос“ им је упутио упозорење да се не уплићу у југословенску ситуацију, али пошто није могао бити сигуран да ће његова порука бити испоштована, доставио нам је списак лица, са правим и лажним именима припадника те организације, на које треба посебно обратити пажњу. Такође нам је доставио и податке о провери банковног рачуна преко којега су ангажовани атентатори исплаћени. Власник рачуна била је фиктивна румунска саветодавна фирма, а трансакција уплате аванса извршена је са једног од рачуна невладине организације „Лекари без граница“. 

Од планираног атентата на Милошевића извршиоци су дефинитивно одустали. Да ли због „Карлосовог“ упозорења? Да ли због сазнања да су имена потенцијалних извршилаца нашој Служби већ позната? Или због тога што је невладиној организацији „Лекари без граница“ упућена дискретна порука о постојању сумњи да су умешани у тероризам? На крају крајева, није ни важно. Ипак, читаоцу морам да скренем пажњу: „Лекари без граница“ делују под патронатом Уједињених нација. На част и лекарима и миротворцима.

Крајем 1998. године, одлука о војној интервенцији на Југославију већ је донета, што се и конкретно могло закључити на основу свакодневног нагомилавања НАТО потенцијала у региону. Сагласност за оружано „дисциплиновање Србије“ издејствовао је лично највећи заговорник америчке милитантне политике, Мајкл Пот, од тадашњег државног секретара Колина Пауела, уз обострану констатацију да ће на тај начин НАТО истаћи сву оштрину своје поруке упућене осталим земљама Евроазије. Био је потребан још само минималан конкретни повод који би пред светском јавношћу могао да послужи као оправдање.

Свесно тога, југословенско руководство предузимало је све што је било у њиховој моћи да ситуацију некако промене, али без успеха. Американце је занимао само рат. Ево неколико одломака из сведочења тадашњег југословенског потпредседника Момира Булатовића: „У октобру 1998. године, већ је постало јасно да је наша судбина запечаћена. Почело је да се говори о ‘хуманитарној катастрофи’ на Косову и такозваном ‘кредибилитету’ НАТО пакта. А то је значило да уколико НАТО није у стању да спречи поменуту ‘хуманитарну катастрофу’ онда не треба ни да постоји. Да бисмо избегли њихов војни удар били смо спремни на уступке који су били на самом доњем прагу државног достојанства и националног интегритета. Њих је интересовало рудно богатство Косова[5]. Понуђено је да, уз симболичну концесију – један долар, коју би платили Србији, америчке и британске компаније дођу и преузму управљање. Предлог је оцењен интересантним, али и неприхватљивим. Надаље, НАТО је желео базу на Косову. Понудили смо да, уз исту симболичну цену – један долар, добију војну базу. Били су позитивно изненађени, али су одбили. Коначно, не желећи сукоб, предложили смо да Југославија буде примљена у НАТО, чиме би истовремено био решен и проблем Косова. Одговор је био НЕ. Нашим пријемом у НАТО био би решен проблем Косова, али не би био решен ниједан проблем због којег је НАТО кренуо у офанзивну акцију против једне мале земље. НАТО је одлучио да дође на Косово и то силом, без икакве наше кооперативности. Јер, када не буде питао нас, неће имати сличну обавезу ни према некој другој држави. То су они назвали – Новим светским поретком.“[6]

ПРИСЕЋАЊЕ ЧЕТРНАЕСТО 

Крајем 1998. године налазио сам се на дужности начелника Обавештајне Управе РДБ Републике Србије. Са укупном ситуацијом у којој се земља налазила био сам темељно упознат, међутим, моје виђење разликовало се од става који је преовладавао и у политици и у врху Службе државне безбедности. Аргументовано сам тврдио да ће Југославија бити сигурно нападнута, а на то су ме већина колега из руководства, као и политичари са којима сам контактирао, убеђивали да се ради само о америчкој демонстрацији силе у циљу застрашивања и политичког притиска, односно, да до рата неће доћи. Држао сам се своје процене и благовремено започео са припремама људства и ресурса за функционисање у ратним условима. Рат сам дочекао спреман. 

Негде средином октобра, најавио ми се представник америчке обавештајне Службе ЦИА, мој стари познаник Вилијем Џејмисон, изражавајући жељу да ме посети. Састали смо се у мом кабинету. Са Џејмисоном је дошао и Чарли, теренски оперативац ЦИА-е кога сам такође добро познавао, а који је иначе оперисао на релацији Србија – Босна – Косово, заклоњен иза паравана службеника Уједињених нација и функционера невладине организације „Лекари без граница“. Џејмисон ми је саопштио да је повучен у Ленгли[7], јер је његова вишегодишња мисија у Југославији окончана. Са жаљењем је констатовао да је рат између наше две земље неизбежан, па је зато дошао да донесе једну флашу вискија, да последњи пут попијемо пиће као пријатељи, јер је питање дана када ће наши људи почети да се убијају. Такође је нагласио да не може да коментарише одлуке своје Владе, али да је искрено несрећан што је уопште дошло до овакве ситуације. Познавајући Џејмисона имао сам утисак да говори искрено. За разлику од њега, Чарли је злурадо прокоментарисао да смо сви професионалци па морамо да се понашамо у складу са политичким одлукама својих држава, и да у свему томе не види места „емотивном реаговању“. 

Док смо пили пиће, Чарли је извадио Џ-Пи-Ес (GPS)[8] уређај и проверавао координате. На моје питање шта то ради, одговорио је да ће у предстојећем НАТО нападу зграда у којој се налазимо вероватно бити међу првима на удару, те зато проверава максимално прецизне параметре због чињенице да се у непосредном суседству налази Градска болница коју не би желели да погоде евентуалном грешком. Упитно сам погледао Џејмисона – слегнуо је раменима. 

Отпратио сам их до улаза. Чарли се удаљио први, без поздрава. Са Џејмисоном сам се руковао. Препоручио ми је да благовремено евакуишем људе и опрему и пожелео пуно среће мени и мојој породици. 

О састанку са Џејмисоном известио сам руководство. Потврдили су ми ранији став да је у питању застрашивање и да не наседам на провокације. Пет месеци касније зграда Обавештајне управе срушена је до темеља. У серији документарних материјала које је недуго затим објавио НАТО налази се и снимак камере инсталиране у врху крстареће ракете која је савршено прецизно погодила мој кабинет. Данас се на том месту налази паркинг за аутомобиле. 

Џејмисон више није долазио у Југославију. Што се Чарлија тиче, негде у јеку ратне НАТО кампање, стигао ми је извештај једне групе српских обавештајаца да су на повратку са тајног задатка у Македонији, у самом граничном појасу са Југославијом, уочили карактеристични Чарлијев џип. Пошто на њих нико није обраћао пажњу, обзиром на то да су се кретали у возилу Уједињених нација, искористили су прилику и при мимоилажењу, из непосредне близине, отворили рафалну ватру из аутоматских пушака. Изрешетани Чарлијев џип је скренуо са пута, међутим, не зна се да ли су Чарли и његови сапутници преживели, јер није било услова за проверу ефекта погодака. Нисам „реаговао емотивно“, што би Чарли рекао „тако нешто не приличи професионалцу“.

До краја 1998. године Американци су очекивали да ће шиптарске паравојне формације успети да остваре стратешку предност на Косову, што би НАТО снагама знатно олакшало посао, јер је постојала идеја да се те формације касније искористе као НАТО пешадија при нападу на Југославију. Међутим, положај шиптарских сецесиониста све се више погоршавао, па су амерички лидери прогласили „хуманитарну катастрофу“ и инсистирали да Београд повуче војне и полицијске снаге из јужне покрајине. Југославија, наравно, није одустајала од супротстављања терористичким и паравојним формацијама на својој територији, обавештавајући светску јавност да су тезе о „хуманитарној катастрофи“ измишљотине које лансирају западни медији, позивајући се при томе и на званичне извештаје Верификационе комисије ОЕБС-а у којима се дословно тврдило да на Косову има оружаних сукоба, али да је хуманитарна ситуација стабилна.[9]

Јануара 1999. године српске полицијске снаге потиснуле су шиптарске паравојне формације, натеравши их на повлачење у планинске области. Један од жешћих сукоба одвијао се у селу Рачак, у коме се била утврдила веома јака и бројна шиптарска терористичка формација. Пошто је страним новинарима било допуштено да прате ову акцију, ТВ екипа Асошијетед Прес у потпуности је документовала полицијску акцију заузимања села. Том приликом, убијено је око 145 шиптарских терориста, опремљених америчким униформама и модерним пешадијским наоружањем западне производње. Међу погинулима била су и три команданта шиптарских паравојних снага, сва тројица амерички држављани, чији је боравак на Косову био легализован преко невладине организације „Лекари без граница“. После интервенције полиције, избегли мештани су се неометано вратили у село. Цивилних жртава није било. Али, дан након смиривања ситуације, у село је дошао координатор ЦИА Вилијем Вокер са групом америчких новинара који су известили да су у Рачку побијени само цивили, међу којима има мноштво жена и деце. Вокеров извештај пласиран је као сензационална вест у америчким медијима, док су истовремено, филмски материјали о стварном току догађаја, снимљени камерама других медијских агенција које су се задесиле на лицу места, скинути са програма. Лажни извештај о Рачку био је пресудан.[10] Три дана по објављивању Вокерових „налаза“ амерички државни секретар Медлин Олбрајт изјавила је да се због „масакра цивила“ у том косовском селу под хитно мора предузети драстична војна акција против Југославије. Убрзо затим западна пропаганда спроводи кампању са тезом: „Бомбардовати Југославију да би се спречила хуманитарна катастрофа милион шиптара које је српски председник Милошевић протерао са њихових имања.“

Док је америчка јавност већ била припремљена за војну интервенцију на Балкану то се још није могло рећи за европске НАТО савезнике, који су, преко својих представника у Верификационој мисији ОЕБС-а на Косову, добијали другачије извештаје.[11] Зато је одлучено да се као последња „мировна иницијатива“ одржи још једна, ултимативна, међународна конференција, којој би присуствовали највиши политички представници Америке, Европске Уније и Југославије. Конференција је одржана у француском граду Рамбујеу, већ наредног месеца, фебруара. Да би за сваки случај били сигурни да се рат не може избећи, Американци су иступили са таквим условима које је југословенска страна морала да одбије. Ево шта о томе каже Момир Булатовић, један од преговарача југословенске стране: „Тражено је у Рамбујеу да се прихвати распоређивање НАТО снага на Косову, а да им се при томе на располагање стави укупна територија Југославије. Све наше путеве, железнице, ваздушни простор и капацитете који су изграђени, према папиру који је изложен као ултиматум, користио би НАТО, без икакве наплате, ограничења и са апсолутним приоритетом. Ни за једног од њихових припадника не би важили закони наше земље, и ни за једно кривично дело не би одговарали. О свему би одлучивао командант НАТО контингента. Све је написано управо онако да ниједан нормалан човек никада то не би могао потписати.“[12] Као што се очекивало, југословенски представници су одбили да добровољно пристану на окупацију земље. Неуспех мировне конференције у Рамбујеу, и тада а и касније, у западној штампи коментарисан је различито. Већина западних аналитичара, који иначе нису симпатисали Србију и Југославију, амерички предлог оценили су као „један од најпакленијих ултиматума у историји постављен некој држави, који ниједна Влада на свету не би прихватила“. Коментатор Џон Пилгер констатује: „Свакоме ко проучи документ из Рамбујеа остаје сумња да су изговори за бомбардовање Југославије, које је уследило, били исфабриковани. Србима је речено: „Ако прихватите бићете окупирани, ако не прихватите бићете уништени.“[13] Или, на пример, Роналд Хечет: „То је била објава рата закамуфлирана мировним споразумом“.[14] За разлику од политичких коментатора, амерички званичници чврсто су се држали надменог става по коме је – „Србе свакако требало мало бомбардовати да би схватили суштину“, а државни секретар Медлин Олбрајт резигнирано је изјавила: „Веома сам фрустрирана што смо ово решавали мирним путем. Требало је да одмах ступимо у војну акцију.“

НАТО агресија на Југославију започела је 24. марта 1999. године. То је био први пут у историји да је једна институција ступила у рат против једне државе. Мада је интервенција спроведена у име „међународне заједнице“ напад је извршен без сагласности Уједињених нација, јер је на састанку Савета безбедности амерички захтев за легализацију интервенције одбачен због вета Кине и Русије.[15]

НАТО команданти убеђивали су своје политичаре и јавност да ће отпор југословенске војске бити сломљен у року од 72 часа. Преварили су се. Отпор на који су наишли био је такав да су после 78 дана бесомучног, даноноћног бомбардовања и то тек када су са војних циљева прешли на неселективно уништавање цивилних објеката, успели да присиле југословенско руководство на прихватање услова обуставе непријатељстава. Током та три месеца, на Југославију је бачено преко 20 000 тона бомби и испаљено око 600 крстарећих ракета, којима је убијено више од 3000 људи, жена и деце. Мада је политички НАТО лидер Хавијер Солана непрестано тврдио да Алијанса води „чист рат“, без цивилних жртава, јер прецизно напада само војне циљеве, то се евентуално могло односити само на првих неколико дана интервенције. Веома брзо, водећи НАТО генерали Весли Кларк и Мајкл Шорт[16], увидевши да се кампања не одвија онако како су планирали, доносе одлуку да, без консултација са политичким врхом, сами бирају циљеве. Тако су осим објеката југословенске армије и полиције, који су буквално сравњени са земљом, истим интензитетом разаране фабрике, мостови, болнице, школе, постројења електропривреде, водоводна мрежа и цивилна насеља. Колико су били неселективни говори и чињеница да је међу цивилним жртвама НАТО бомбардовања био и велики број њихових присталица, шиптара са Косова. Суштински, „хуманитарна катастрофа“, која је послужила као повод за интервенцију, изазвана је управо том истом интервенцијом, јер је шиптарско становништво масовно напуштало своје домове бежећи од НАТО бомби. И поред свега тога, НАТО је, једностраном одлуком, сам себе прогласио организацијом ван јурисдикције међународних судова. У њиховим извештајима цивилне жртве се констатују као несрећан случај или као „колатерална штета“, која се, без обзира на огроман број страдалих, никако није могла квалификовати као ратни злочин.

Као што се могло очекивати, унутрашњу подршку НАТО интервенцији давале су невладине организације, њихови медији и глобалистички затровани појединци који су са тим организацијама били на вези. Њихови руководећи кадрови претежно су избегли у иностранство непосредно пред агресију и одатле одржавали везу са својим чланством, примали од њих извештаје и преносили им инструкције. Основни задатак сводио им се на пропагандно деловање: правдање НАТО агресије, ширење конфузије међу становништвом, саботирање одбрамбене моћи и томе слично. Млади људи су позивани да дезертирају из Југословенске Армије, уз убеђивање да то „није њихов рат већ Милошевићев“ и упутствима да је најбоље да оду у иностранство, где им је обезбеђено организовано збрињавање о трошку „демократских снага“. Соња Бисерко ликовала је из Вашингтона, захваљујући се Америци што се напокон одлучила на конкретну акцију свргавања „диктаторског Милошевићевог режима“, а по потреби, без обзира на то што се уобичајено декларише као Хрватица, није се либила да се представља и као Српкиња која подржава НАТО интервенцију. У пружању подршке НАТО интервенцији предњачио је глобалистички публициста Славко Ћурувија, власник приватног часописа „Европљанин“, једног од најпознатијих гласила невладиних организација. Он је јавно подржавао америчко бомбардовање, називајући га „демократским чином“. То је највероватније био разлог због којег је ликвидиран негде на почетку рата, у паузи између два „демократска бомбардовања“. За његову смрт глобалисти окривљују искључиво Службу државне безбедности, мада је, објективно, то могла организовати и извршити било која од патриотских групација којих је тада у Србији било на десетине.[17] Посебно сложен задатак имале су невладине организације на Косову, јер је требало да „објасне“ шиптарима, избеглим од НАТО бомбардовања, да су њих у ствари протерали Срби, а не Американци. На фалсификовању података о такозваној „хуманитарној катастрофи“ са српске стране највише је била ангажована Наташа Кандић из Фонда за хуманитарно право.

Пропагандни рат, као незаобилазни пратећи фактор сваког оружаног сукоба, вођен је свим средствима. НАТО се трудио да убеди светску јавност у хумани карактер своје мисије и непогрешиву прецизност модерног наоружања, а српску јавност у неопходност повиновања захтевима Запада. Као противмеру, српска страна је приказивала само документарне филмске материјале са терена о конкретним учинцима НАТО армаде, без коментара, препуштајући аудиторијуму да сам доноси закључке. Материјали које су стране информативне агенције преузимале од Радио-телевизије Србије (РТС) били су толико дискредитујући по НАТО да је централна зграда српске телевизије у једном од борбених налета авијације агресора била ракетирана и потпуно уништена, а техничко особље које је дежурало те ноћи побијено. Наравно, Сорошева ТВ кућа у Београду, Независна телевизија Студио-Б остала је нетакнута.

У вези са класичном обавештајном подршком коју су невладине организације за време агресије пружале НАТО-у, може се рећи да је била секундарна, али ипак незанемарљива. У неколико случајева њихови чланови су затицани на лицу места како постављају радио-локаторе за навођење америчке авијације, било је и појава давања светлосних ласерских сигнала, међутим укупно обавештајно деловање највише се испољавало у подношењу извештаја о учинку ваздушних напада. На пример, Соња Лихт, директорка Сорош фондације, која је све време рата била у Београду, обављала је десетине телефонских разговора дневно са својим пријатељима у иностранству, у којима је, у форми „изказа забринуте жене“, детаљно реферисала о врсти штете нанесене бомбардованим објектима, ангажовању локалних власти на отклањању штете, постотку оштећења електро и водоводне мреже у нападнутим српским градовима, о моралу становништва и спремности да се у рату истраје, до процена колико ће још српско становништво моћи да издржи, чега се грађани Србије највише плаше и у ком правцу треба преусмеравати даље глобалистичко пропагандно деловање.

ПРИСЕЋАЊЕ ПЕТНАЕСТО 

Почетак НАТО агресије на Југославију затекао ме је на функцији Специјалног саветника начелника Службе државне безбедности – за извођење тајних операција у иностранству. Начелник Службе био је Радомир Марковић, кога је председник Милошевић на то место поставио неколико месеци раније уместо смењеног Јовице Станишића.[18] Као дугогодишњи припадник Јавне безбедности, Марковић није познавао обавештајну и контраобавештајну проблематику којом се Служба примарно бавила, па се стога окружио провереним кадровима наслеђеним од Станишића, углавном прихватајући савете и сугестије које је добијао од затеченог стручног руководећег састава. 

Служба се, у целини, са релативним закашњењем прилагодила начину функционисања у ратним условима. У оквиру тога, моја задужења односила су се на планирање, организовање и извођење специјалних обавештајних и субверзивних акција према земљама чланицама НАТО пакта, као и државама које су им при нападу на Југославију пружиле подршку, са циљем угрожавања њихове политичке стабилности и борбене готовости. Задацима су посебно биле обухваћене тајне акције одмазде по дубини непријатељске територије. Начелник Марковић дао ми је пуну самосталност у одлучивању и поступању по свим питањима, ставивши ми на располагање људе које сам одабрао, неопходна техничка средства и довољну количину новца. Виђали смо се веома ретко, јер ме је због неопходности перманентног боравка на терену ослободио обавезе присуства и реферисања на колегијумима руководства. Од неколико десетина планираних, започетих и реализованих специјалних акција, у контексту ове студије интересантна је само једна: покушај атентата на најпознатијег светског финансијера „невладиних организација“ америчког Јеврејина Џорџа Сороша. 

Сорош је одувек важио за окорелог и фанатичног непријатеља српског народа. Његови захтеви америчкој и светској јавности да се Југославија мора разорити војном силом упућивани су десет година пре него што су се остварили. У међувремену, финансирао је готово све активности које су спровођене на плану уништавања југословенске државе и српских интереса. Процена је била да би се Сорошевим уклањањем дестабилизовала најјача глобалистичка мрежа на Балкану, а тиме значајно умањила моћ политичког и пропагандног утицаја западне алијансе у том делу света. У ситуацији када се интензивно одвијала НАТО агресија, чији је Сорош био иницијатор, оправданост радикалног наступа према њему није довођена у питање. 

Према расположивим сазнањима Службе о Сорошевом кретању, навикама и текућим плановима, пажњу је привукао податак да се управо припрема да посети мало атрактивно туристичко место у једној од европских земаља, где је иначе повремено свраћао. Применом оперативне технике установљено је да су се његови домаћини интензивно ангажовали у приређивању свечаног дочека, спомињући узгред ресторане у које је највише волео да залази, јела које је најчешће поручивао, шеталишта и рекреационе објекте које ће вероватно посетити. За реализацију акције одабран је један искусни припадник резервног састава наших специјалних снага, регистрован под кодним називом „Мунгос“. Савршено је познавао језик и културу дотичне европске земље, а тамо је од раније имао и доста пријатељских веза. При томе, био је оспособљен за коришћење неконвенционалних средстава погодних за извршење овог задатка, што је било значајно, јер је због интензивираних полицијских контрола, кретање по Европи са неким стандардним оружјем, било готово немогуће. 

Границу наше земље прешао је илегално и чим је стигао до првог насељеног места успутне суседне државе пријавио се властима као „војни дезертер“. Тај статус легализовао му је даље кретање, а добио је и формулар са листом адреса „невладиних хуманитарних организација“ којима се у случају потребе могао обратити за помоћ. Убрзо је стигао на одредиште. Туристичка сезона већ је почела, а самим тим и приспеће извесног броја сезонских радника, тако да његов долазак није представљао ништа неуобичајено. Изнајмио је стан са погледом на објекат где се очекивао Сорошев долазак, као и једну гаражу, одмах иза објекта, која је требало да му послужи за склањање и евакуацију после извршене акције. Да не би изазивао сумњу, уплатио је кирију две године унапред, уз образложење да намерава да ту започне приватни посао. До планиране Сорошеве посете том месту остало је више од месец дана, што је „Мунгос“ искористио да се зближи са локалним становништвом. Зближио се убрзо и са једним од Сорошевих домаћина. 

Међутим, због нагомиланих обавеза Сорош је одлагао долазак прво за месец дана, а онда још за два. Контактирао сам „Мунгоса“, одлучио је да га сачека по сваку цену. Време је пролазило. НАТО агресија, за коју смо процењивали да ће трајати знатно дуже, заустављена је после три месеца потписивањем фиктивног мировног споразума. Тим поводом, позвао ме је начелник Марковић и рекао да послове које сам започео или сторнирам или преусмерим на класично обавештајно деловање, јер би свака радикална акција у новонасталим условима могла бити политички контрапродуктивна. Одговорио сам му да је у току неколико квалитетних послова у које је уложено много новца и да би било штета заустављати их. Констатовао је да морамо бити свесни да Служба не може стајати иза „нашег приватног рата са Американцима“ и упозорио ме да ће се држава сигурно дистанцирати од било какве акције коју будемо предузели „на своју руку“. Начелно сам се сложио са њим. Договорили смо се да сам донесем одлуку како ћу надаље поступити. На ту тему више никада нисмо разговарали. 

Састао сам се са „Мунгосом“ на територији треће земље. Одлучио је да се надаље финансира сам и акцију спроведе до краја. Подржао сам га. У међувремену, једна од раније започетих акција, мада са поприличним закашњењем, успешно је реализована, што је изазвало велику пометњу у Европи. Као потенцијални извршиоци, између осталих, осумњичени су и Срби, што је резултирало хајком и појачаном контролом југословенских држављана. Тимови, ангажовани на другим акцијама, морали су да се евакуишу под хитно. Мада ме је „Мунгос“ убеђивао да се, без обзира што примећује извесно подозрење код локалног становништва, и даље осећа безбедно, наредио сам му да се врати. Штета. 

Када погледам текуће активности Џорџа Сороша не могу а да не приметим да би било себично назвати га „србомрзцем“, јер он заиста подједнако мрзи и Русе, Арапе, Кинезе и Африканце. Стварно би била велика неправда допустити му да наџиви своје многобројне жртве. Уверен сам да ће неки други људи, из неке друге патриотске Службе, кад-тад одлучити да му пресуде. Желим им више успеха него што смо ми имали. А и „Мунгос“ је још увек у топ-форми, тренутно је без посла, стоји на располагању.

Најмоћнија војна сила у историји извела је најобимнију ратну кампању после Другог светског рата на једну малу европску државу, која на мапи света једва да се може и уочити, са коначним резултатом који се може окарактерисати као политички фијаско. Тим више будаласто звучи изјава тадашњег америчког председника Била Клинтона: „Југославија је била највећи војни изазов у педесетогодишњој историји НАТО¬а“. НАТО није војно покорио Србију, нити је силом свргнуо са власти југословенског председника, што им је био стратешки циљ зацртан у ултиматуму из Рамбујеа. Успели су да разоре земљу, убију неколико хиљада њених становника и код Срба за дуго времена учврсте мржњу према Американцима и свему што се може сврстати под појам „западне демократије“.

Почетком јуна 1999. године у Београд је упућена међународна делегација коју су предводили Марти Ахтисари и Виктор Черномирдин са злочиначком претњом да ће, ако се Југославија не сагласи са уговором који НАТО предлаже за обуставу непријатељстава, сви српски градови бити буквално збрисани са земље. Југословенско руководство је прихватило. Потписан је Београдски споразум који је формално означио крај тромесечног рата. Убрзо, тачније 10. јуна исте године, Уједињене нације се укључују у тај срамотни чин и доносе Резолуцију 1244, којом се легализује НАТО агресија и њиховим трупама даје право да се стационирају на Косову.[19]

Звучи парадоксално, али Југославија војно није изгубила рат, чак ни једну битку, јер се Американци нису усуђивали да се упусте у копнена дејства. Због застареле војне опреме, њихови ваздухоплови су нам били претежно недоступни, али по шумама и планинама чекали смо их озбиљно припремљени и мотивисани да им нанесемо знатне губитке у живој сили. То су знали и од тога су страховали. На крају, из анализе података везаних за НАТО интервенцију на Југославију могу се извести два битна закључка значајна за разумевање многих будућих догађаја који ће се дешавати на међународном плану. Први је да се цела ситуација мора посматрати као: „Инаугурација и легализација права јачег на злочин и агресију, чиме се главешине НАТО-а увелико хвалишу, охрабрени чињеницом да остатак света на крају почиње да се мири са тим, уљуљкујући се надом да се зло неће њима догодити, да се догађа само другима“.[20] Други, још значајнији закључак, је тај да је Југославија својим отпором показала слободном свету да се против НАТО-а може, и то и те како може.

_______________________________________________________________________

[1] Друштвено¬политички систем који је карактеристичан за земље Скандинавије.

[2] Извод из једног говора српског академика Михаила Марковића.

[3] Деведесетих година Комунистичка партија Србије трансформисала се у Социјалистичку партију са политичком платформом која је била ближа идејама европске левице него реалном социјализму. Оно што је остало као права Комунистичка партија, свело се на скуп од пар стотина људи, претежно пензионисаних официра, на маргини политичких збивања, без икакве власти и утицаја.

[4] Мајкл Паренти, Убити нацију – Напад на Југославију.

[5] То се посебно односило на рударски басен „Трепча“ са неисцрпним резервама олова, цинка, сребра, злата и уранијума, чија је вредност процењена на преко 5 милијарди долара. Касније су Американци тај рудник окарактерисали као свој „победнички пехар“ у рату против Југославије.

[6] Момир Булатовић – интервјуи.

[7] Главна централа америчке обавештајне службе ЦИА у Вирџинији.

[8] Електронски сателитски локатор.

[9] На пример, Роли Кит, један од 1380 представника Верификационе мисије ОЕБС-а на Косову, извештава да није било масовног исељавања становништва од новембра 1998. до априла 1999. године и да је шиптарско становништво започело са исељавањем тек непосредно пре и за време НАТО бомбардовања.

[10] Последњих година објављене су широм света стотине публикација о Вокеровој превари.

[11] Управо из тих разлога, Американци су стално инсистирали на повлачењу мисије ОЕБС¬а са Косова.

[12] Момир Булатовић – интервјуи.

[13] John Pigler: Nenj Statesman, 17.05.1999.

[14] Hatchett: The road to war.

[15] Треба имати у виду и то да НАТО није испоштовао ни сопствену повељу у којој се дословно наглашава да се: „Војна акција може спровести само као одговор на агресију на неку од земаља чланица“. То се на Југославију није могло односити ни по једном основу.

[16] Мајкл Шорт је, иначе, од раније био познат по својој свирепости према цивилном становништу, тако да је после бесомучног бомбардовања цивилних објеката у Ираку, 1991. године, добио надимак „Бучер“ – „Касапин“. Приликом интервенције на Југославију лично је предводио неколико напада који су резултирали цивилним жртвама, између осталих и разарањем амбасаде НР Кине у Београду.

[17] Лично нисам имао додирних тачака са ликвидацијом Ћурувије нити ми је познато ко је то извршио, мада се и моје име вероватно налази на листи осумњичених. Али, ко је да је, знао је и шта ради и зашто то ради.

[18] Станишић је смењен крајем 1998. године због политичког сукоба са Милошевићем.

[19] Сличну Резолуцију број 1483, Уједињене нације ће донети 2003. године да би се легализовало бомбардовање и окупација Ирака од стране америчких и британских трупа.

[20] Академик Михаило Марковић.