Mr Dragan M. Filipović

 

ANATOMIJA 

GLOBALISTIČKOG

SMRADA

 

Angažovanje nevladinih organizacija

na razbijanju političkog, vojnog i

bezbednosnog sistema Srbije i Jugoslavije

  

drugo izdanje

 

*******

ПРВИ ДЕО

ГЕНЕЗА СМРАДА

*******

4

ОКРЊЕНА ЈУГОСЛАВИЈА АЛИ ИПАК ЈУГОСЛАВИЈА

Југославија је наставила да функционише како би то Срби рекли „за инат“. Сачињавале су је четири српске републике: Република Србија – као матична држава српског народа, Република Црна Гора – као једина из састава бивше Југославије која није же лела отцепљење, Република Српска – као део Босне чије се становништво плебисцитом изјаснило за останак у Југославији и Република Српска Крајина – са становништвом које ни по цену грађанског рата није хтело да се одвоји од матичне државе. Сви српски лидери прихватили су Милошевића за вођу. Црногорски председник Момир Булатовић, комуниста, остао му је одан до данашњих дана, крајишки председник Милан Мартић, националиста, поделио је Милошевићеву политичку судбину до краја, лидер босанских Срба Радован Караџић, националиста, као веома јака личност и антикомуниста био је Милошевићев главни опонент, али ће га, зарад српског јединства, подржавати, па и на штету сопствених политичких убеђења.

Милошевић је формирао снажан државни апарат, окруживши се респективним кадровима из свих друштвених области. Унутрашњу стабилност земље базирао је на моћној, способној и нацији оданој Служби државне безбедности, на челу са Јовицом Станишићем, као и на исто тако моћној полицији чији је састав знатно увећан. Војску Југославије, како се од тада називала Југословенска Народна Армија, држао је под надзором, али се не би могло рећи да је над њом имао пуну контролу, јер после хаоса који је у војсци настао распадом бивше Југославије ни војска саму себе више није држала под контролом. Најважније од свега је то да је Милошевић уживао пуну подршку народа, што ће и њему, а и држави у целини, омогућити да истрају у пружању отпора несмањеним притисцима Западне алијансе. Као народ, били смо сиромашни и поносни, спремни да заратимо ако треба и са целим светом да бисмо сачували слободу и независност. Оно мало глобалистичких издајника међу нама, окупљених у такозваној грађанској опозицији и невладиним организацијама могли су само да лају, тек толико да оправдају паре које су добијали од Американаца.

Креаторима Новог светског поретка, предвођеним Американцима који од 1992. године отворено наступају као „сила која ће преуредити Балкан“, ни ова друга Југославија није била по вољи. На ширем војном плану Југославија је посматрана као главна препрека геостратешког заокруживања Русије, имајући у виду да је Запад одувек Србе сматрао „продуженом руком руске политике на Балкану“. На другом месту била је процена Запада о југословенским војним потенцијалима, који су, без обзира на распад претходне државе, и даље били респективни. Посебно их је иритирала наменска индустрија производње оружја, која је по капацитетима још увек међу првима у Европи, увелико била присутна на тржишту земаља Трећег света. Наиме, многе Несврстане земље куповале су југословенско наоружање, јер у тим пословима нису биле уцењиване и политички условљаване, па је југословенско оружје имало значајну улогу у ослобађању тих земаља од колонијалног ропства. На крају, отпор који су Срби генерално показивали према западној политици представљао је лош пример другим земљама, те је стога заузет став да свим расположивим средствима, српски народ, државно, територијално и бројчано, треба свести на ниво маргиналног политичког чиниоца у Југоисточној Европи. Тако је започета нова глобалистичка медијска кампања која је имала за циљ да представи Србе као „опасност по светски мир“.

ИНИЦИЈАТИВЕ НА ПЛАНУ АМЕРИКАНИЗАЦИЈЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ПОЛИТИКЕ

Истовремено са америчким директним залагањем за уништавање југословенске државе, интензивно се одвијала српска политичка иницијатива да се са Американцима евентуално постигне некакав политички компромис, уз уступке, који су се често граничили са капитулацијом. Иначе, покушаји американизације југословенске политике представљају стару појаву и практично никада нису ни престајали. Међутим, од 1992. године па скоро до краја 1997. године добијају нешто другачије токове. С једне стране ту су била перманентна настојања Американаца да на југословенску политичку сцену избаце свог кандидата, као што им је то неколико година раније, са Стамболићем, скоро и успело. С друге стране, поменути период карактеришу и Милошевићеви покушаји да се прилагоди захтевима америчке администрације у мери која би била прихватљива за обе стране.

Американци су се примарно ослањали на глобалисте и демократску опозицију у Србији, које су, уосталом, из тог разлога и створили и финансирали, али од њих је била мала вајда. Милошевићева подршка у народу дошла је до нивоа да на унутрашњем плану није имао достојног противкандидата. Невладине организације упињале су се до изнемоглости не би ли изнедриле довољно моћног и способног издајника који би се супротставио Милошевићу. И нађоше га некако, пред парламентарне изборе почетком деведесетих. Био је то зрели београдски интелектуалац Иван Ђурић. Високе интелигенције, светског образовања, елоквентан, маркантан човек, који је пленио својом појавом, што рекоше његови политички противници – „да га пожелиш међу својима“. Пре него што су га невладине организације кандидовале као свог заједничког фаворита, на парламентарним изборима 1990-те и 1992. године, Ђурић је провео два месеца у америчком обавештајном центру Монтереј у Калифорнији, на „специјализованом курсу за председнике држава“. Изборне кампање за њега биле су гламурозне, скупе и беспрекорне. Вероватно би се високо котирао у било којој западној земљи, али не код Срба. Катастрофални изборни резултати депримирали су и Ђурића и предлагаче из невладиних организација, због чега су их Американци тешили констатацијом да ствари треба посматрати дугорочно и да ће се за следеће изборе сви заједно припремити много боље. У међувремену, Иван Ђурић је напрасно умро, негде у иностранству. Његови пријатељи искрено су жалили због губитка драгог им човека. Жалили су га и Американци, али крајње цинично, описујући га као „промашену инвестицију“. Тако је остао окарактерисан у документацији Америчке амбасаде у Београду.

Неупоредиво су интересантнији били Милошевићеви, што јавни што тајни, покушаји зближавања са Американцима. После вишегодишњих упорних одбијања понуда српске дијаспоре у Америци да се и она укључи у југословенске политичке токове, комуниста је пристао на помоћ дојучерашње „непријатељске емиграције“. У народу то је коментарисано као мудар потез у складу са изреком: „Ако не можеш да их победиш придружи им се“. Формиран је српски лоби у Америци, који је предводила америчка сенаторка српског порекла Хелен Делић-Бентли. Нема сумње да су ти људи искрено покушали да заштите српске интересе, међутим, што су се више трудили Срби су се све лошије котирали. Њихов скрушени одговор сводио се на то да муслимани у Америци имају много бољи лоби, јер из арапских земаља добијају огромне донације, тако да им није проблем да новцем утичу на сенаторе и конгресмене приликом изгласавања одлука.

Врхунац је свакако био када је на место премијера Југославије доведен Американац. Тај стари српски емигрант по имену Милан Панић одавно је заборавио матерњи језик, па се делегатима југословенског парламента, усред Београда, обраћао на енглеском. При томе, понашао се као последња будалетина, те је цела Служба државне безбедности морала да буде ангажована не би ли му некако „припомогла“ да победи на парламентарним изборима 1992. године. На крају је дао оставку на ту функцију, револтиран што Срби нису хтели да га следе када им је понудио пријатељски захтев Американаца да колективно прихвате добровољно ропство.

Тајни контакти са америчком администрацијом већ задиру у сферу високе политике. Било их је на неколико нивоа, дипломатских, партијских, обавештајних, уз релативно слабу или никакву координацију са српске стране. По правилу, сводили су се на то – ко кога превари.

ПРИСЕЋАЊЕ ДЕВЕТО

Један од тајних контаката са америчком администрацијом био је човек из најужег круга америчког председника, кога сам у својој документацији водио под кодним називом „Главоња“. Његов идентитет нећу откривати из два разлога. Први је што претпостављам да неко од Срба којима се суди пред такозваним „Трибуналом у Хагу“ те податке може добро искористити у својој одбрани. Други разлог је оперативно-субверзивни: нека се мало америчка Служба помучи око тога да открије ко је био српска „кртица“ у Овалном кабинету[1]. 

„Главоња“ је био човек од „утицаја“ који се залагао да се у источноевропским политичким прерасподелама Србији обезбеди улога „балканског полицајца“. Преко њега се дуго парирало муслиманском лобију, све док у америчкој администрацији није потпуно преовладала происламска струја. Тада се и он дистанцирао од нас и надаље понашао у складу са антисрпским политичким трендом. Односи са њим били су дефинисани – радио је из личних материјалних побуда, па није искључено да му је неко касније понудио који долар више. Такви су Американци. 

Никада нисам имао прилику да непосредно упознам „Главоњу“, нити сам присуствовао неком од састанака са њим. Моје задужење било је секундарно. Наиме, „Главоња“ је као противуслугу тражио да му се обезбеде концесије на један значајан и вредан привредни објекат у Србији, а мој посао био је да изучим како да му се то омогући. У сваком случају, док смо га имали, био је користан.

Уступци Американцима чињени су у најважнијим сегментима државне управе. Југословенско руководство стварно се залагало да и поред евидентних непријатељстава изнађе додирне тачке у којима би се поклопили интереси са америчком страном. Служба државне безбедности прихватила је блиску сарадњу са америчком обавештајном службом ЦИА и поред тога што је њихово непријатељско деловање према нашој земљи установљено небројено пута. Чак је и југословенски војни врх разматрао могућност приступања НАТО пакту. Наш једини услов био је задржавање државног суверенитета, што Американци нису прихватили. Ако је за вајду, кроз ту сарадњу смо их добро упознали. Има пуно истине у констатацији коју је својевремено изрекао амерички политичар Хенри Кисинџер: „Бити непријатељ Америке је опасно, бити пријатељ Америке је погубно.“

ИЗАЗИВАЊЕ РАТА У БОСНИ

Период од 1992. до 1995. године одвијао се у јеку интензивних америчких настојања да разбију и ту другу Југославију, а најосетљивије подручје где се она могла дестабилизовати била је Босна. Мада су постојали сви услови да народ у том делу земље настави да живи мирно Америка то није допуштала. Наиме, почетком 1992. године, португалски министар иностраних послова Кутиљеро иницирао је мировну мисију познату као Лисабонски план – мирног разрешења босанског питања, али је амерички амбасадор у Београду, Ворен Зимерман, предузео све мере да се такав исход спречи[2]. Независно од Лисабонског плана и Зимерманове дипломатске саботаже, Муслиманско-хрватска Федерација и Република Српска биле су углавном обострано задовољне поделом територија. Између Срба и муслимана интензивно се преговарало о међусобним уступцима око спорних општина и статуса Сарајева. Озбиљан проблем представљало им је присуство остатака Југословенске Народне Армије у гарнизонима на муслиманском делу Босне, али и ту је постојала добра воља да се сачека постепено дислоцирање поменутих снага. Стрпљење је било неопходно, јер је претходно требало решити судбине неколико хиљада југословенских официра муслимана који су или били комунисти или живели у мешовитим браковима и још увек се залагали за унитарну југословенску опцију, тако да, објективно, нису били добродошли ни међу Србима ни међу муслиманима, а Београд још увек није имао услова да их прими. Други разлог била је потреба југословенског војног присуства у спорним општинама и у Сарајеву док се не постигне коначни договор.

Српски и муслимански лидери, колико су могли, држали су под контролом своје екстремисте, а инциденти који су се у неколико наврата десили ефикасно су превазиђени. Међутим, у мају месецу долази до два координирана брутална оружана напада муслиманских екстремиста на припаднике Југословенске Народне Армије у Сарајеву и Тузли, што је покренуло лавину. Муслимански лидери тврдили су да иза тога стоје неке невладине организације са којима они немају везе, али им се није веровало. Одмах затим долази до масакра над муслиманским цивилима у Сарајеву за који су оптужени следбеници Радована Караџића и сукоб је постао неизбежан. Десет година касније откривено је да је тај масакр над муслиманским цивилима био исконструисани пропагандни трик иза којег су стајали Американци, али у време када се то дешавало нико није ни покушао да установи позадину поменутог инцидента[3]. Муслимани су стихијски жестоко припуцали по југословенској Армији, Армија је неконтролисано и још жешће узвратила. У спорним мешовитим општинама масовно је пуцао свако на сваког.

ПРИСЕЋАЊЕ ДЕСЕТО 

У јуну 1992. године Босном је беснео грађански рат. Начелник Службе Јовица Станишић наредио ми је да се хитно пробијем до штаба Радована Караџића, јер је Караџић имао веома важну усмену поруку за југословенско руководство. 

До штаба на Палама путовао сам два дана. Од места до места преузимали су ме Караџићеви људи и водили даље. Када сам стигао у току је била скупштина Републике Српске, али нисам дуго чекао, јер је Караџић, чим је обавештен о мом доласку, издао налог да ме уведу у салу за састанке. Било је присутно комплетно њихово руководство. Караџића сам затекао како се са неким жучно расправља преко телефона. Чим је завршио, показао ми је телефонску слушалицу и објаснио да држи сталну „врућу линију“ са муслиманским лидерима. Дословно ми је рекао: „Још увек постоје шансе да се рат избегне. Иди и поручи својима да ће нас комунистички генерали овде у Босни, својим катастрофалним одлукама увалити у веће зло од онога у које су нас увалили 1941. године[4]. Ако Милошевић хоће мир у Босни нека комунистичке генерале хитно врати за Београд.“ 

Не знам како је југословенско руководство реаговало на Караџићеву поруку. Али знам нешто друго. Главнокомандујући југословенске Армије у то време био је комунистички генерал Вељко Кадијевић кога Милошевић није држао под контролом, напротив, пресудни утицај на Кадијевића имала је америчка дипломатија. Наиме, према подацима Службе војне безбедности, установљени су бројни обавештајно индикативни контакти генерала Кадијевића са страним, пре свега америчким дипломатским представницима, чија позадина никада није разјашњена. Због тога остаје отворено питање да ли је иза негативних потеза по српску страну, које је 1992. године повлачио Кадијевић, стајала његова војничка неспособност или свесна издаја.

Криза је изазвана. Глобалистичка пропагандна машинерија искористила је до максимума да би комплетну кривицу пребацила на Србе и југословенске државне институције. Почињу да се пласирају приче о тобожњим српским зверствима над недужним муслиманским становништвом. Иницирају их муслиманске невладине организације, без провере потвђују их српске невладине организације, светски медији их преносе као тачне и „потврђене из више извора“. У томе нарочито предњачи београдска невладина организација – Фонд за хуманитарно право. „То све изазива бес међународне заједнице, такав и толики бес да су хитно предузете мере против Београда, увођењем сурових санкција.“[5] На инсистирање Америке, Савет безбедности Уједињених нација оптужио је за рат само Југославију и завео општу обавезујућу блокаду на дипломатске, трговинске, научне, културне и све друге области, као најтежи вид санкција које је то тело икада донело. Југославија ће бити суспендована из ОЕБС-а[6] и избачена из Уједињених нација. При томе, на дан увођења ембарга Југославија више није имала ниједног припадника своје армије на територији Муслиманско¬хрватске Федерације, што Уједињене нације није спречавало да упорно тврде како Југославија тај простор држи под окупацијом. Наредне три године, војске сукобљених страна свакодневно су се убијале међу собом, али у светским медијима окривљавани су само Срби.

ГЛОБАЛИСТИЧКА АНТИСРПСКА КАМПАЊА КАО УВОД У АМЕРИЧКО УВЛАЧЕЊЕ У БОСНУ

До 1993. године НАТО снаге су се већ увелико стационирале на територијама отцепљених југословенских република, Хрватске, Словеније и Македоније, и то легално, на позив њихових влада. Изазивањем ратне кризе у Босни створени су предуслови за легализацију њиховог уласка и у централни део југословенског простора. На том плану спроведена је опсежна, уводна информативна кампања са тезама о „експанзионистичкој политици Слободана Милошевића који покушава да формира Велику Србију“ и „злим Србима који убијају на стотине хиљада недужних муслимана“. Те тезе пласиране су и непрестано понављане као ударне вести у свим светским медијима уз апеле међународној заједници да се „српски злочиначки поход мора зауставити“. А ко ће Србе боље зауставити него НАТО?

Тезу о Милошевићу као заговорнику идеје о Великој Србији било је тешко пласирати и још теже доказати. Наиме, на тој идеји је изграђена политичка платформа традиционалних српских националиста, Милошевићевих најогорченијих противника. Вишедеценијска политичка сукобљавања и панични страх који су комунисти испољавали према националистима, чинили су неспојивим Милошевића и Велику Србију. Глобалистички спонзори захтевали су да та кампања отпочне баш у Србији, тако да су београдске невладине организације биле прве које су се ангажовале на доказивању недоказивог. Суштински, према Милошевићу су наступиле исто онако како се он односио према српским националистима, јер је и Милошевић имао обичај да за националисте проглашава све оне који су на разложан начин доказивали да Срби морају имати права колико и други народи. Саопштења која су тим поводом стизала из невладиних организација била су, за српско јавно мњење, најблаже речено неозбиљна, међутим, Срби нису били битни, циљ је био да у причу поверује свет. И свет је поверовао.

ПРИСЕЋАЊЕ ЈЕДАНАЕСТО 

Другом половином 1993. године, колико се сећам тада сам био на дужности заменика начелника Обавештајне управе ДБ Репулике Србије, позвао ме је Јовица Станишић и наложио ми да се припремим за пут у Републику Српску, са задатком да покријем један затворени политички скуп. Прокоментарисао је и то да се, према његовом мишљењу, тамо неће десити ништа значајно, али да је добро да неко од нас бар протоколарно буде присутан. 

Прикључен сам делегацији Републике Србије коју је предводио књижевник Брана Црнчевић, који се у међувремену политички ангажовао у самом врху српске власти. На излазу из Београда колона возила се зауставила а Брана ме је позвао да пређем у његов аутомобил како би ми објаснио о чему се ради. По његовим речима, неколико водећих политичара покренуло је питање да се Југославија, као држава коју сада чине само четири српске територије, прогласи за Заједницу Српских Република. Милошевић се томе, наравно, супротставио, али је обећао да ће испоштовати вољу народа. Циљ скупа на који смо се упутили био је да се иницира референдум,а предуслов је био да иницијативу потврде представници све четири српске републике. Договорено је да се скуп одржи у тајности, мада је већ било заказано неколико масовних зборова на којима ће се народу саопштити радосна вест. Испред Србије, иницијативу треба да подржи Црнчевић, испред Републике Српске Караџић, испред Крајине Мартић, док је црногорски представник остао у Београду. Он се, како рече Црнчевић, много плашио Милошевића, па је поручио да ће, ако се иницијатива изгласа без њега, доћи да је потврди, а ако се договор не постигне понашаће се као да за скуп није ни знао. Рекао сам Црнчевићу за Станишићев коментар да „не очекује ништа значајно“, на шта је Црнчевић одговорио да се и он прибојава тога да је Милошевић излобирао Мартића да саботира иницијативу. 

На Палама се народ спремао за митинг, мада нико није ни слутио којим је поводом заказано окупљање. Караџићева сала за конференције била је свечано украшена. Стигли су сви осим Мартића. Чекали смо га више од једног сата. Караџић је прокоментарисао да му се чини да нешто није у реду. Црнчевић се нагнуо према мени и полушапатом ми се обратио: „Ипак га је Милошевић излобирао“. Караџић, који је то чуо, схватио је да знам о чему се ради, па нас је само погледао и забринуто уздахнуо. Стигао је и Мартић, нерасположен, обореног погледа. Није се поздрављао ни са ким. Врло љутито, Караџић је наредио да сви осим најужег руководства изађу из просторије. Погледао сам Црнчевића. Дао ми је знак руком да останем. 

У просторији нас је било седморо. Један од Караџићевих заменика изнервирано је показао прстом према мени и рекао да не дозвољава да се даља расправа води пред „Милошевићевим шпијуном“. Пресекао га је Црнчевић, изјавивши да он лично гарантује за мене. Караџић је упитао Мартића шта се десило. Обореног погледа, Мартић је одговорио да је Милошевић од њега тражио да спречи иницијативу за формирање Заједнице Српских Република, јер би то изазвало нова негодовања међународних институција и угрозило опстанак Републике Српске Крајине. На крају је додао:„Разуми ме Радоване, ја сам Милошевићев вечити дужник и једноставно нисам могао да га одбијем.“ На то је Караџић констатовао да Милошевића не занима будућност Крајине већ само власт, па се сада уплашио политичке конкуренције националиста. Додао је телефонску слушалицу Мартићу и наложио му: „Зови Милошевића и реци му да ћу се сада јавно пред народом заклети да се никада нећу кандидовати против њега нити му угрозити лидерску позицију на било који начин, само нека нас не саботира. Имамо историјску шансу, искористимо је. Нека остане назив Југославија, немам ништа против, али нека се зна за будућа поколења да су само Срби одржали ту Југославију.“ Пошто Мартић није реаговао, Караџић је позвао секретарицу и наредио јој да га повеже са Милошевићевим кабинетом. Убрзо је добио одговор да је Милошевић негде ван Београда, што је прокоментарисао: „Зна и он да ће бити проблема око овога, па се на време склонио.“ Напету ситуацију прекинуо је Црнчевић предлогом да окончају састанак, да се на уобичајени начин обрате окупљеном народу и да свако иде на своју страну. Упитно му се обратио Караџић: „Шта да им кажем, да су Милошевић и Мартић издали њихова очекивања?“ Мартић само што није заплакао. Црнчевић је упозорио: „Сада не смете никако нападати Милошевића, јер би од тога сви имали штете.“ Радован је процедио: „Ма, нећу га нападати нека се носи у… (и сочно опсовао)“. 

Митинг је трајао кратко. Караџић је обраћање народу препустио својим потпредседницима. Мартић је подсетио Црнчевића да по програму треба да наставимо пут за Книн, где је, такође, био заказан народни збор, што је Црнчевић одбио. Кренули смо назад за Београд. На повратку, свратили смо до једне од успутних кафана да вечерамо. Између два залогаја, Брана ме је погледао у очи и рекао да „ако сам неким случајем тајно снимао протекли састанак уништим трагове српске бруке“. Траку сам избрисао пред њим. 

Данас би та трака сигурно помогла Милошевићевој одбрани пред такозваним „Трибуналом за ратне злочине“. Хашки лакрдијаши суде му између осталог и под оптужбом да је хтео да направи Велику Србију. Да су му неким случајем Срби судили што то није учинио кад је заиста могао, давно би му пресудили. У сваком случају, биће ми драго ако ово моје јавно објављено присећање припомогне његовој одбрани. На истој смо страни[7].

Што се тиче пласирања тезе о „геноцидним Србима“ она никада није ни доказивана. Без трунке обзира, у свет оде информација да је убијено 700 000 босанских муслимана, што је малтене половина њиховог становништва, сви се на то згражавају, а да се при томе нико не запита да ли је то истина. Убијања је неоспорно било на обе стране, као што се дешава у сваком рату, али ни приближно по обиму и интензитету како су то представљали западни медији. Владе појединих земаља доводиле су у питање валидност таквих информација, али нису предузимале ништа на спречавању антисрпске кампање. На пример, немачко Министарство иностраних послова званично је признало да су сви извештаји те врсте долазили из непоузданих муслиманских извора или од врло пристрасних, католичких невладиних организација, без минималних потврда о веродостојности, што им опет није сметало да у својим, исто тако званичним саопштењима, изразе велику забринутост због „геноцида“ над муслиманима у Босни. Амерички политички аналитичар Мајкл Паренти у својој студији на ту тему примећује: „Године 1993. западни лидери и либерални новински коментатори у Америци и Великој Британији су апеловали на војну интервенцију како би се спасили босански муслимани од наводно злих Срба. У исто време, више од хиљаду људи је умрло у Анголи у рату који је спонзорисала америчка ЦИА, а што је било далеко више него у Босни. У Авганистану, и то само у Кабулу, око хиљаду људи убијено је за само недељу дана, маја 1993. године. Јула, исте године, амерички савезници Израелци засули су гранатама Јужни Либан, претварајући око три стотине хиљада муслимана у избеглице. Зашто су сада западни креатори политике и новински коментатори били толико забринути за муслимане у Босни, а толико незаинтересовани за либанске или авганистанске муслимане?“[8] Одговор је јасан, требало им је формално оправдање за НАТО интервенцију.

На плану заштите интегритета босанских муслимана највећу бригу испољиле су америчке обавештајне службе ДИА и ЦИА. У складу са Правилима оружаних снага САД, документу од 14. јула 1993. године, започета је примена такозване „стратегије пузећих ратова“, у конкретном случају „Стратегије посредног наступања у Босни“, за чију су реализацију у потпуности били задужени амерички обавештајци. Тимови састављени од професионалаца и пензионисаних официра под уговором са Пентагоном, ангажовани су да реорганизују и обуче муслиманске војне јединице. Из повремених јавних саопштења америчких владиних извора види се да нису ни покушавали да сакрију то да ЦИА стимулише босански фронт. Довољно је изанализирати текстове западне штампе који су објављивани под следећим насловима: Агенти ЦИА обучавају босанску војску – (манчестерски Гардијан од 17. 09. 1994. године), Амерички тајни босански план – (лондонски Обзервер од 20. 10. 1994. године), Како ЦИА помаже Босни да одговори – (Јуропиан од 25. 09. 1994. године), до, на пример, Лос Анђелес Тајмса од 11. 09. 1997. године, који, позивајући се на владине изворе, констатује да је „стационирање ЦИА у Босни било једно од највећих у региону“.

А како су то амерички обавештајци радили? Онако као све „хуманитарне мисије“ те врсте – преко невладиних организација, под покровитељством Уједињених нација. Мада ће то бити тема другог дела ове студије, споменућу само неке: Саудијска хуманитарна организација Игаса, преко које је илегално убацивано оружје у Босну још пре него што је рат почео, Босанска идеална футура коју је основао Американац Енам Арнаут (Enam Arnaut) или Глобал Рилиф Фондејшн (Global Relief Fondation), обе директно ослоњене на терористичку мрежу Ал Каиде. Ова успешна сарадња америчких и исламских хуманитарних радника одвија се несмањеним интензитетом до данашњих дана, али о томе нешто више у другом делу.

ОКУПАЦИЈА ЗАПАДНИХ СРПСКИХ РЕПУБЛИКА

Уз све напоре Западног света да Србе „дисциплинује“ и приволи на „добровољно ропство“, ефекти су били минимални, ако не и потпуно супротни. Сви напори српског руководства да само себе американизује и, колико је могуће, достојанствено се поклони пред јачим, игнорисани су из једноставног разлога што Американци и не знају шта је то достојанство. Током 1995. године, започета пропагандно-субверзивна антисрпска кампања претворила се у војну, не би ли се „окрњена“ Југославија још више смањила.

Прва на удару била је Република Српска Крајина. Венс-Овеновим планом из 1992. године, државни статус тог дела српске земље остао је отворен, јер је за његову пуну реализацију у корист Југославије била неопходна подршка Русије, а та подршка је изостала. Сигурност да Крајина неће бити нападнута од хрватских оружаних снага гарантовали су Југославија, као потписник плана, и Уједињене нације, чије су трупе обезбеђивале тампон-зону између Крајине и Хрватске. Таква ситуација је одговарала и Хрватској која, осим неколико мањих оружаних провокација, није предузимала ништа пуне четири године, док се нису непосредно умешали Американци. Према западним изворима[9] комплетну припрему, наоружавање, опремање, планирање и командовање хрватским оружаним снагама преузела је америчка обавештајна служба ЦИА, а ратна кампања која је уследила окарактерисана је као „једна од најамбициознијих операција коју је ЦИА предузела од времена Вијетнамског рата“. Да би се умешаност америчке државне администрације прикрила, формирано је на десетине приватних међународних асоцијација, регистрованих у Хрватској као саветодавне невладине организације.

На инсистирање америчког председника Била Клинтона, уз образложење да су „Срби извели оружану побуну против хрватске државе и да она има пуно право да се заштити од побуњеника“, Уједињене нације, 31. марта 1995. године, изгласавају Резолуцију бр. 981 у којој се Република Српска Крајина проглашава за „окупирани део државе Хрватске“. Није чак ни споменуто да у време формирања Крајине хрватска држава још није постојала, а то што су се Срби на референдуму изјаснили за останак у Југославији игнорисано је прећутним ставом да се „право на самоопредељење на Србе не односи“.

Августа исте године, хрватске оружане снаге у садејству са НАТО авијацијом спровеле су инвазију на Крајину. Одобрење за акцију дао им је амерички државни секретар Ворен Кристофер, а план акције потврдио је амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт. Претходно је на Југославију, као првог гаранта безбедности Крајине по Венс¬Овеновом плану, извршен страховит политички и војни притисак. НАТО трупе стациониране у Мађарској и Македонији стављене су у стање пуне борбене готовости како би интервенисале уколико се Војска Југославије буде умешала. Југословенски председник Слободан Милошевић подлегао је том притиску и то је био први пут да су Американци успели да га политички „сломе“. Други међународни гарант безбедности Крајине, снаге Уједињених нација – УНПРОФОР, једноставно су добиле наређење да се повуку и не учествују у сукобима, тј. да се не мешају.

Америчко-хрватска војна акција била је кратка и жестока. Један од водећих светских политичких аналитичара описује је овако: „Америчка НАТО авијација уништила је српске радаре и противавионске системе одбране, остављајући отворено небо хрватском ваздухопловству, обученом и опремљеном од стране Запада, да бомбардују српску одбрану и да у ниском лету митраљирају колоне избеглица. Ухваћени у клопку, бежећи у Босну, српски цивили су измасакрирани од хрватске и муслиманске артиљерије“[10]. Нећу се бавити цифрама колико Крајишника је избегло и колико их је погинуло да се не би протумачило као пристрасност. Углавном, на територији Српске Крајине није остао ниједан Србин.

Падом Крајине није завршена НАТО офанзива. Отварајући нову медијску сензацију о постојању такозваних „логора смрти“ и „масовних гробница“ са муслиманским жртвама које су наводно побили Срби у Босни, новембра те исте 1995. године, Западне силе саме себе проглашавају посредником за обуставу ватре између Републике Српске и Муслиманско-хрватске Федерације. Српском народу наметнути су услови такозваног Дејтонског споразума, којима је Република Српска без отпора окупирана од стране НАТО снага, заклоњених иза фиктивне заставе Уједињених нација. Све српске политичке институције су суспендоване, уведен је принудни НАТО протекторат, а граница према матичној држави Југославији војно блокирана и затворена. Трагично је то што је и у ову неправду према српском народу активно био укључен српски председник Слободан Милошевић, кога су Американци, преломивши га претходно по питању Крајине, третирали као „тренутно корисног“ политичког партнера, па су га у том својству позвали да у име српске стране буде потписник Дејтонског споразума.

Оно што је са аспекта ове студије посебно интересантно су активности и задаци које су, после окупације западних српских република, на себе преузеле невладине организације. Наиме, оне су предузеле врло широку координирану пропагандну акцију представљања чињеничног стања на начин који се поклапа са глобалистичким интересима, што се сводило на следеће: представљање сецесије Хрватске, односно укупног распада југословенске државе, као легалног спонтаног политичког чина, уз изостављање или чак негирање околности и чињеница да је то било спроведено насилним путем и пропраћено грађанским ратом; негирање четворогодишњег постојања Републике Српске Крајине и брисање свих података у којима се тај део српске територије назива или третира као Република; нападно афирмативно представљање Слободана Милошевића као „кооперативног прозападног миротворца“ уз отворену алузију да се из борца за српска права преоријентисао у „српског издајника“. Најзад, и оно што је за западни свет било најважније – изналажење исконструисаних, лажних „доказа“ о постојању „логора смрти и масовних гробница“ у Босни, што је био основни повод за НАТО интервенцију над Србима. Наиме, после успостављања окупационог НАТО режима, бројни експертски тимови Уједињених нација обилазили су „сумњиве“ локације, али докази о споменутим „српским злочинима над цивилима“ нигде нису пронађени[11].

ПРИСЕЋАЊЕ ДВАНАЕСТО 

Средином 1996. године, америчка администрација је затражила од председника Слободана Милошевића да пружи помоћ њиховој стручној државној делегацији која ће доћи да истражи неке околности везане за наводне српске злочине над муслиманима у Босни. Милошевић је прихватио и даљу координацију са Американцима препустио Служби државне безбедности. Испред Службе, за рад са овом делегацијом био сам задужен ја. 

У оквиру припрема неопходних услова отпутовао сам у Босну. У то време НАТО још увек није успоставио свој режим, мада су њихове снаге биле распоређене на целом терену. Прво сам се обратио Радовану Караџићу. Караџић се, у међувремену, по захтеву међународне заједнице формално повукао са функције председника, али је и даље водио главну реч у Републици. Састали смо се у кући његове мајке, где је тада најчешће боравио. Рекао сам му о чему се ради, па је и он констатовао да је баш добро да се Американци на лицу места увере у лажи које су сами себи пласирали. Позвао је Биљану Плавшић, званичног председника Републике, и наложио јој да ми стави на располагање неког из руководства њихове Службе државне безбедности ко ће ми пружити потребну асистенцију. 

Америчку делегацију предводио је Џон Шетак, помоћник државног секретара за хуманитарно право, иначе оснивач и почасни председник бар двадесетак „невладиних организација“ широм света. Већ при првом сусрету могао сам да се уверим у њихову „стручност“. Једна жена из Шетаковог тима распрострла је испред мене мапу централне Русије и замолила ме да јој уцртам административну границу између Србије и Босне. Рекао сам јој да је „мало“ погрешила, за неких три до четири хиљаде километара, а када сам је, у шали, упитао да ли је ишла у основну школу и да ли се код њих уопште изучавају основи географије толико се наљутила да до краја њихове посете нисмо проговорили ни реч. 

У Босни нас је сачекао њихов човек. Теренски оперативац обавештајне службе ЦИА, кога сам иначе, у том својству, лично упознао приликом једног ранијег заједничког посла. Делегацији се представио као директор фиктивне америчке „невладине организације“ која је у Републици Српској функционисала у оквиру хуманитарне мисије УНХЦР-а. Са њим су била два западна новинара, Британац и Француз. Шетак је изразио жељу да са њима поразговара без мог присуства, па су се удаљили, што сам ја искористио да оперативца локалног одељења Државне безбедности, који је такође у међувремену пристигао, упитам да ли су му познати ови новинари и да ли може да претпостави о чему се ради. Кроз смех ми је одговорио да је пре извесног времена један српски сељак продао новинарима лажну информацију о „масовним гробницама“ за 10 000 долара. Ови су „насели“ и о тим глупостима извештавају већ данима. Шетакова екипа заиста се кретала искључиво по локацијама које су им саопштили новинари. Три дана су обилазили ливаде и напуштене пољопривредне магацине на којима стварно није било ничега, фотографисали, мерили, узимали узорке тла. 

Задњег дана, на повратку за Београд, Шетак нас је све позвао на заједнички опроштајни ручак. Препоручили смо му једну кафану у Зворнику, што је прихватио. Негде на почетку ручка у кафани је настало комешање. На Шетаково питање шта се дешава, добио је одговор да ће се баш за једним од суседних столова, кроз десетак минута, састати Радован Караџић и лидер српских националиста Војислав Шешељ. Појава Караџића потпуно је заокупила пажњу Американаца, што смо искористили да из ташне Шетакове секретарице неприметно извучемо нотес са његовим службеним белешкама, на брзину фотографишемо садржај у суседној просторији и исто тако неприметно га вратимо тамо где је био. У Београду смо се разишли као „пријатељи и савезници“. 

Када сам наредног дана прочитао тајно документоване Шетакове белешке, нисам могао да верујем. Његов „компетентни налаз“ гласио је да су на свим обрађеним локацијама пронађени трагови који неоспорно потврђују постојање „концентрационих логора“ и „масовних гробница“. Шетак се више није појављивао на нашем терену, али се његов „стручни налаз“ појављује као један од важних „доказа“ на суђењима Србима пред такозваним „Трибуналом за ратне злочине у Хагу“.

____________________________________________________________

[1] Овални кабинет – популарни назив за кабинет америчког председника.

[2] Муслимански лидер Алија Изетбеговић прво је потписао овај документ, а онда је, на инсистирање америчке дипломатије, повукао свој потпис.

[3] Ради се о инциденту у улици Васе Мискина у Сарајеву.

[4] 1941. године у Босни је такође избио грађански рат између комуниста, српских националиста и муслимана, са огромним жртвама на све три стране.

[5] Из једног обраћања С. Милошевића такозваном Међународном суду у Хагу.

[6] Организација за европску безбедност и сарадњу – бивши КЕБС.

[7] Нажалост, у току припрема за публиковање ове студије, стигла ми је вест да је Слободан Милошевић, под сумњивим околностима, преминуо у притворској јединици такозваног „Трибунала у Хагу“ (11. 03. 2006. године). Све указује на то да је убијен систематском и осмишљеном применом погрешне здравствене терапије којој је био подвргнут од стране особља затворске болнице. Ову тезу међу првима је потврдио дугогодишњи Милошевићев лекар др Вукашин Андрић констатацијом: „Хашки трибунал манипулисао је Милошевићевим здрављем. Лидери Новог светског поретка желели су да бивши српски председник нестане, јер су се уплели у судски процес из којег нису могли да изађу.“

[8] Мајкл Паренти, Убити нацију – Напад на Југославију.

[9] Између осталих лондонски Индепендент.

[10] Gregory Elich: The Invasion of Serbian Kraina, New York 1998.

[11] Потпуно иста ситуација десиће се осам година касније када су измишљени подаци о наводним „постројењима за производњу оружја за масовно уништење“ искоришћени као повод за НАТО интервенцију на Ирак. Ни ту, после успостављања окупационог НАТО режима, докази за наведене оптужбе никада нису пронађени.

(Dragan M. Filipović ANATOMIJA GLOBALISTIČKOG SMRADA. Beograd: METAPHYSICA, 2011. С. 93-113)

Наставља се…