Тачно у 8 часова ујутро 14.септембра отпочела је артиљеријска припрема дуж целог Солунског фронта. У рано јутро наредног дана у напад је кренула пешадија.
Петнаестог септембра око 10 часова прошли смо кроз ровове Југословенске дивизије која се налазила у другом ешалону и која је уведена у бробру око 16 часова. Убрзо смо прошли и кроз напуштене ровове 17 колонијалне дивизије. Десно од нас се указао Ветерник на који је нападала Шумадијска дивизија а лево Соко на који су нападале француска 122. и наша Дринска дивизија.
Када смо избили на Добро поље свуда је владала тишина и мир. У разрушеним и напуштеним бугарским рововима није било никога али се нисмо зачудили. Па био је ово 15.септембар 2018.године, стота годишњица од величанствене победе српске војске.
Пробој Солунског фронта и офанзива снага Антанте које је предводила српска војска најзначајнија је војна победа српске оружане силе у њеној историји. Била је то прилика у којој се српска војска издигла изнад својих националних оквира и на Солунском фронту, кога су Британци сматрали провинцијским позориштем, извели драму која је задивила цео Свет. Слом Солунског фронта битно је утицао на исход Првог светског рата. Узвраћајући на телеграм којим је обавештен о капитулацији Бугарске немачки Кајзер је написао „Зар 62.000 Срба да одлуче судбину рата. Срамота!“. А у свом обраћању државном канцелару начелник Генералштаба немачке војске Фон Хиндебург је, 3.октобра 1918.године, је нагласио: „Врховна команда остаје при своме мишљењу од понедељка 29.септембра о.г.да се одмах предложи мир нашим непријатељима. Услед слома Македонског фронта …..нема изгледа да се непријатељ може присилити на мир. Под оваквим околностима предлажемо да се борба прекине….“.
Али оно што нас је зачудило била је чињеница да смо били сами. Три Србина, један Македонац и 7-8 Бугара били су једини на овом страшном попришту српске војничке славе.
Испред три српске дивизије Друге армије којом је командовао Степа Степановић били су Бане, Пеђа и Драган. Премијер/ка Брнабић, као и министри Ружић и Ђорђевић нису могли да стигну јер су наредног дана имали „своју“ Параду. Ни амбасадор Немачке у Србији Томас Шиб није могао да стигне и ода почаст онима који су сломили немачки империјализам а чији су синови сломили и немачки нацизам. Био је заузет организацијом пријема поводом одржавања „њихове“ Параде, којем је присуствовао заменик министра спољних послова те земље Михаел Рот.
Тог лепог и сунчаног дана цела влада и државна управа били су заузети другим пословима. Вероватно су имали преча посла, Парадa, зимница, роштиљ….
А свима нама остављам да се замислимо да ли смо достојни тих јунака који су јуришајући уз падине Могленских планина покренули лавину која се није зауставила до Караванки и Темишвара. Да ли смо тог дана запалили свећу за оних 614 ратника који су у пробоју дали свој живот и да ли смо ми у својим срцима већ заборавили Отаџбину у којој живимо а које се они за три године изгнанства нису одрекли?
Или је, можда, на делу организована „анестезија“ српског народа. Показало се да није проблем „Косовски мит“ и митови уопште. Проблем су и историјске чињенице које могу довести до тога да Срби сачувају национално достојанство и свест о сопственој снази. Али архитектама овог „пројекта“ мора бити јасно да су српски ратници две године чамили у мемли својих ровова да би их потом жеља за слободом и правдом понела као вихор ка поробљеној Отаџбини ломећи све пред собом. Нека их овај лагани дремеж српског државног врха не заварава, за народ је ово само мало затишје пред буру.
Не потцењујте потомке ратника са Доброг поља и Ветерника!
