АПЕЛАЦИОНА ПРЕСУДА У ДЕЛУ ШАИНОВИЋ И ДРУГИ

Жалбено веће МТБЈ донело је 23. јануара 2014. године пресуду у предмету “Тужилаштво против Николе Шаиновића и других”. Међу “другима” су командант Треће армије војске Југославије и тадашњи начелник генералштаба СРЈ генерал Небојша Павковић, начелник генералштаба – тада командант Приштинског корпуса ВЈ генерал Војин Лазаревић и заменик начелника службе безбедности МУП-а Србије генерал Сретен Лукић.

Треба напоменути да је првобитна оптужница била подигнута против много већег броја лица. У ту оптужницу 1999. године су улазили Председник СРЈ Слободан Милошевић, Министар МУП-а Србије В. Стојиљковић, заменик министра В. Ђорђевић, Председник Србије М. Милутиновић и Начелник Генералштаба СРЈ генерал Д. Ојданић. Постепено су појединци добијали засебне предмете, а истовремено су придодавани и нови случајеви оптужених. На крају је Судско веће ослободило М. Милутиновића, јер је он своју одбрану засновао на сваљивању све кривице на Слободана Милошевића. Генерал Ојданић није уложио жалбу али је зато написао покајничко писмо услед чега је превремено ослобођен после издражне две трећине казне. Сви остали су осуђени на дуге затворске казне. Што се тиче В. Ђорђевића, пресуда ће бити изречена 27. јануара (то јест, само један дан после пресуде Шаиновићу и другима, иако је суђење завршено са разликом од две године!), међутим, то није случајност – тиме Трибунал жели да покаже да упркос томе што је његов процес издвојен из заједничке оптужнице, он те предмете разматра као једну целину. Судски процес трајао је 285 дана, тужилаштво је извело 113, а одбрана 118 сведока (али разлика у заступљености различитих сведока код различитих оптуженика није небитна, на пример М. Милутиновић је извео само једног сведока). Међутим, разматрање жалбе трајало је 5 година. Још једно достигнуће високих стандарда правосуђа које је остварио МТБЈ.

Жалбено веће је 23. јануара потврдило казну Судског већа о кривици Шаиновића и других, премда је делимично изменило размере изречених казни. Н. Шаиновић је добио 18 година затвора уместо 22 колико је изрекло Судско веће. Војину Лазаревићу је са 15 смањено на 14, С. Лукићу 20 уместо 22. Н. Павковићу је остала казна од 22 године затвора. Одмах треба рећи да изнете цифре представљају игру због јавности. Посебно промена казне у односу на В. Лазаревића. Ради се о томе да у међународним кривичним судовима и трибуналима нема апсолутно никаквих фиксираних рокова, па чак ни општих принципа одмеравања казни. Нема такође никакве једнообразне праксе. Због тога су очигледно вештачке манипулације са цифрама са којима се као бајаги сложило 5 судија судског већа.

Међутим, главни програм ипак лежи у нечем другом. Без потпуног одсуства било каквих правила у области изрицања пресуда, неопходно је обратити пажњу на потпуно одсуство било каквих конкретних општих стандарда обавезујућих за све међународне кривичне трибунале и МТБЈ посебно. Изгледа невероватно, али ствари заиста тако стоје.

Било који суд не ствара правне норме, већ их само примењује. То се у потпуности односи на међународне судове. Тим пре се то односи на кривичне судове на које се примењује класично правило Nullumcrimensinelege– нема злочина уколико он није наведен у закону. Другим речима, право мора бити јасно дефинисано, као и какве изворе права треба да примењује овај или онај суд. Да размотримо какве изворе права треба да примењују постојећи међународни судови.

Међународни суд правде ОУН треба да примењује следеће изворе: Међународне конвенције, а посебно се наводи да те конвенције могу бити како опште, тако и специјалне, које установљују правила која изричито признају државе које се споре.[1]Европски суд за људска права примењује Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода из 1950. године. Међународни трибунал за морска права примењује Конвенцију УН о морским правима из 1982. године. Афрички и Амерички суд за људска права примењују одговарајућу Повељу о људским правима и правима народа из 1981. године и Међуамеричку конвенцију о људским правима из 1969. године.

Другим речима, сви нормални међународни судови имају јасно одређене изворе права које морају примењивати. Но, уколико се ми обратимо извору права које треба да примењују међународни кривични трибунали, где би по логици ствари јасноћа и сигурност права морали бити посебно јасни и одређени, ми видимо сасвим другачију слику.

Статут МТБЈ превиђа да Трибунал може да примењује норме обичајног међународног права. Шта су тачно норме обичајног међународног права не зна нико тачно. То се може видети ако узмете било који уџбеник написан за студенте правног факултета. У најбољем случају се даје дефиниција међународног обичајног права ове или оне норме, која је прихваћена као норма обичајног међународног права. Међутим, реална примена обичајног међународног права захтева веома сложен посао, који се огледа у томе да суд мора да докаже да је ова или она норма заиста норма обичајног права. Неопходност управо доказивања њеног постојања (а не само позивање на норме како се то ради у случају међународних уговора), условљено је тиме што ова норма по правилу није фиксирана у текстовима споразума и испод ње не стоје потписи држава. Потребан је веома озбиљан рад да се то докаже и то су у стању да ураде само врхунски правници.[2]

Шта ми видимо у делатности МТБЈ? Ми видимо апсолутну произвољност по питању примењиваних извора права. Судије примењују право онако како им се прохте. У једном случају могу да примењују једну норму (често и реално непостојећу, него су је сами измислили), а у другом случају примењују апсолутно другу норму. И још тврде како је управо тако установило некакво ником познато (наравно, осим њима, правним житељима неба) “међународно обичајно право”. Они могу да се позивају на то да је некакав суд у САД тако одлучио и због тога – тако смо и ми одлучили. А ако им је то незгодно, онда кажу да је то суд са Јамајке другачије решио.

Управо то се још једном десило у предмету Николе Шаиновића и других. Да би доказали кривицу оптужених, било је потребно доказати да су они имали намеру да изврше злочин. У овом делу је такође било неопходно да се докаже постојање “посебног фокуса” предумишљаја (specificdirection) управо на извршеним злочинима, а не на пример, заштиту друштвеног поретка итд. Управо то Тужилаштво није успело доказати. Међутим, судије су изјавиле да елементи “посебно усмереног предумишљаја” нису неопходни за установљивање кривице. Наводно, тако каже “међународно обичајно право”. Међутим, у предмету Тужилаштво против Момчила Перишића, Жалбено веће је рекло потпуно супротно – да међународно обичајно право прописује неопходност специјално усмереног предумишљаја и управо по тој основи је ослободило Перишића. Због чега је у овом случају Жалбено веће изнело потпуно супротно тумачење? Наравно, ми схватамо да је стваран разлог то што је Перишића требало оправдати, а Шаиновића и друге – осудити. Али како то правно образложити?

Како? Испоставило се – врло једноставно. Треба се ослањати на одлуке сасвим другог суда – у овом случају судије су се ослониле на одлуку Специјалног суда за Сијера Леоне у предмету бившег Председника Либерије Чарлса Тејлора. Ето како је све просто. Тај суд је рекао ето тако, па смо ето и ми рекли тако. То што такво ослањање нема никаквих правних основа (одлуке других судова нису извори права), него није ни логично (они противурече претходној одлуци сопственог трибуначла) никога посебно не узбуђује.

Дакле, МТБЈ је још једном показао да није правосудна организација. То је чисто политичка канцеларија која треба да заштити криминалце и осуди непожељне. Ипак – то је важна поука за међународну заједницу. Ако међународна заједница жели да створи истински независне и непристрасне судове она мора обезбедити да такав суд не само не примењује произвољно право, него и да има јасно дефинисане изворе права.