Арапи, или „Убиства по азбучном редoследу“

358

У ноћи уочи 27.фебруара Савет безбедности ОУН усвојио је резолуцију о увођењу санкција против Либије. Резолуција број 1970, усвојена једногласно, (1) утврђује да су „све државе обавезне да одмах замрзну све финансијске и економске фондове на својим територијама, као и ресурсе који се налазе под директном или индиректном контролом организација или лица“, наведених у резолуцији (2).

СБ ОУН је установио забрану путовања Моамера Гадафија, чланова његове породице и низа рођака, као и чланова његове владе. Резолуција је такође установила, да су државе – чланице ОУН „обавезне да хитно предузму све неопходне мере како би се спречиле директне или индиректне испоруке, продаја или допремање у Либију“ свих врста наоружања, „укључујући све врсте оружја, муниције и војног материјала“. Резолуција такође забрањује Либији било какав извоз оружја и обавезује све земље да то спречаваjу. А главна одлука Савета безбедности је да се ситуација у Либији преда Међународном кривичном суду.

Као разлог за тако драстичне мере СБ ОУН је означио „веома широке и систематичне нападе на цивилно становништво“, које, тобоже, врше либијске власти, што „може представљати злочин против човечанства“.

Шта се то, у ствари,  догађа у Либији?  Да ли су тамо и заиста у питању „веома широки и систематски напади на цивилно становништво“ од стране либијских власти? Има озбиљних назнака за то, да овакве тврдње не одговарајуз стварности.

Сетимо се. Почетком јануара 2011. године „побуњено мирно становништво“ свргава председника у Тунису, а почетком фабруара – председника у Египту. Паралелно се одржавају масовне демонстрације у Јемену, Бахреину, Јордану и Алжиру. Потом „диктатор“ пролива крв „мирног становништва“ у Либији. Тако је барем у приказу медија. А у ствари, све личи на излагање Агате Кристи у роману „Убиства по азбучном реду“. Према сижеу романа, убица покушава да убеди полицију да је он манијак и да жртве бира по азбучном редоследу. Неко време он и заиста тако поступа и самим тим успављује будност полиције, а затим наноси неочекивани ударац – убија, не поштујући азбучни редослед. Либија је не један, али главни објекат напада. Сви остали су декорација, која има за циљ, с једне стране, да осигура илузију „природности“ оног што се дешава („устанак народних маса против диктатуре“), а са друге стране, да обезбеди незадрживо доношење потребних одлука на међународном нивоу. (Аналог: муњевито стварање војних база САД у Киргизији и Узбекистану након догађаја од 11. септембра 2001. године).

Оваква тактика могла би се упоредити са логиком злочина, описаног у члану 105 Кривичног закона Руске Федерације: „извршење злочина на општеопасни начин“ (део 2, параграф „е“). На пример, за убиство одређеног лица злочинац поставља бомбу у воз: за њега је главно да убије своју жртву, али маске ради он убија и све остале, који се налазе поред.

Једна од главних одлика развоја ситуације јесте њена брзина. Поред осталог и када је реч о предаји збивања у Либији Међународном кривичном суду. 23. фебруара главни тужилац МКС Л.Морено Окампо је изјавио, да Суд не може започети истрагу, јер Либија није учесник Статута МКС. Међутим, он је важно додао: једини излаз у датој ситуацији јесте да предмет уручи Савет безбедности. И већ 26. фебруара СБ ОУН усваја резолуцију, која садрежи не само санкције, него и предају предмета Међународном кривичном суду. Такву фантастичну брзину доношења одлуке СБ ОУН још није познавао. Чак и разматрање случајева агресије је заузимало више времена. Ово је већ други случај предаје у МКС сдитуације у овој или оној земљи од стране СБ ОУН. Први се односио на Судан (регион Дарфур) и забележен је 2005. године. И, без обзира на то, што се тада, према званично саопштеним информацијама, предмет тицао стотина хиљада жртава, резолуција је припремана неколико месеци, а гласање је поделило Савет безбедности: „за“ је гласало 11 земаља, 4 земље (Кина, Бразил, Алжир и САД) су се уздржали. Одлука о Либији је 27. јануара усвојена једногласно. То говори о једном – о дуготрајној и детаљној припреми дате одлуке.

Аналогно коришћење међународног суда за мешање у већ започету агресију извршио је Међународни трибунал за бившу Југославију, када је још у време бомбардовања НАТО територије Србије, главни тужилац трибунала Л.Арбур потписала оптужницу против председника земље, која је изложена бомбардованњу. То, што се догодило у мају 1999. године са Југославијом, понавља се данас према Либији: такозвано „међународно правосуђе“ показало је, да представља као такво оруђе за вођење рата.

Ни у Тунису, ни у Египту, власт у ствари није промењена. Уклоњене су прве личности, а сви остали су остали на својим местима. Либија је једина земља, где је све другачије.

Зашто управо Либија? Покушаји да се уништи власт М.Гадафија предузимани су током свих 42 године његове владавине. Америчко бомбардовање Триполија и Бенгазија априла 1986. године вршено је демонстративно и нагло. И нико тада на Западу није жалио ни мирно цивилно становништво, ни породицу Гадафија, који је у бомбардовању изгубио кћерку. Данас је тактика промењена: исказујући спремност да „сарађује са Гадафијем“, Запад је заменио директно насиље разлагањем друштва изнутра.

И, наравно, ту је фактор нафте. За разлику од Туниса и Египта, где су резерве нафте мале, Либија са њених 50 милијарди барела заузима пето место у свету, одмах после Русије (79 милијарди барела). И зато је у Либији све кренуло не онако, као у земљама које су послужиле као „декорација“ Главни организатори преврата морали су деловати отворено: управо су они постали спонзори Резолуције СБ ОУН број 1970. У односу на Тунис и Египат оуновске и западне власти ограничили су се на забринуто упозорење о недопустивости примене силе. У односу на Либију, где је Гадафијев отпор прекинуо типски сценариј, механизам притиска био је укључен на пуне обртаје: отворене претње генералног секретара ОУН Бан КИ Муна, изјаве Врховног комесара за човекова права Н.Пилеј, укључивање Савета за човекова права, Савета безбедности, а сада и Међународног кривичног суда ОУН.

Бриљантан позоришни ефекат даје коришћење компјутерских „социјалних“ мрежа за распиривање масовне психозе. То су и „директне“ репортаже из тобоже заузетих градова, и „прелазак“ на страну „побуњеног народа“ представника Либије у САД и Француској. Сада се у медијима увежбава виртуални рат, у целости изрежиран, монтиран и „у фото шопу одрађен“ на компјутерима.Нешто слично одрађивано је уочи бомбардовања Југославије (догађаји у Рачку, који су послужили као изговор за агресију НАТО), али овог пута динамика је још већа и ми смо сведоци нове етапе. Либија је прво, не полигонско, већ борбено испробавање снага и средстава информтивног рата. И треба га признати успешним.

На последњој седници Генералне скупштине ОУН Либија је предложила да се на дневни ред ставе таква питања, као што су „Истраге о ратовима“ и „Истрага о атентатима на шефове државе и влада“ у последњих пола века. ОУН је одбио да разматра та питања. 2007. године Руска Федерација је предложила нацрт нове међународне конвенције о забрани вођења информативних ратова. Предлог Русије остао је глас вопијућег у пустињи.

И у Триполију, и у Москви добро схватају смисао оног што се дешава. Схватају, на кога се циља када се испробавају нове методе вођења рата. Зауставити агресора помоћу истрага и конвенција већ није могуће. Потребно је припремати се на директно одбијање агресије. Русија је управо ратификовала Споразум са Белорусијом о осигурањеу узајамних испорука војне и цивилне продукције у периоду повећања опасности од агресије и у ратно време. (4). У споразумима последњих деценија такав термин је примењен по први пут. Догађаји на Арапском Истоку показују, да глобална власт почиње свеобухватни светски рат. Опасност од агресије се повећава.

  1. Осим пет познатих Сталних чланица, данас у састав СБ ОУН улазе Бразил, Босна и Херцеговина, Колумбија, Габон, Немачка, Индија, Либан, Нигерија, Португалија и ЈАР.

 (2) Види документ ОУН: S/RES/1970 (2011)

(3) Види документ ОУН: S/PV.5158 от 31 марта 2005 года.

(4 Види: Федералнизакон «О ратификацији Споразума између владе РускеФедерацијеи владеРепубликеБелорусијео осигурању узајамних испорука продукције војне, двоструке и цивилне намене у периоду повећања опасности од агресије и у ратно време од 10. децембра 2009 г., // Россијскајагазета, 2011, 11.фебруара.