„Инвазија Арапа на Сарајевски кантон у присуству бошњачке власти!“; „Шеици из Саудије и Емирата купују стотине хектара на ширем подручју Врела Босне од приватних власника!“; „Граде и ограђују читава луксузна насеља на водом и шумом најатрактивнијим локалитетима надомак Сарајева!“; „Домаћем становништву забрањен приступ изузев онима који раде као послуга!“; „Кантоналне, градске и општинске службе слежу раменима и ништа не предузимају док се неконтролисано навелико крчме највреднији босански природни ресурси“; „Ко све и зашто из врха власти стоји иза ових спектакуларних трансакција и баснословних провизија?“
Ово нису наслови из бањалучких и мостарских медија, који најчешће пишу о систематској исламизацији БиХ, него из сарајевских. Организовано је и неколико тв форума на којима су учествовали политичари, стручњаци, новинари и јавни интелектуалци, али расправа се убрзо свела на „рупе у закону, сумњиве посреднике и корупцију“. Тек ријетки учесници у дискусији узгред су провукли да би можда могло бити проблема око интеграције специфичне арапске популације (језик, култура, обичаји), уз дебелу ограду да се „од срца радују што су дошљаци баш из пријатељских муслиманских земаља“. У међувремену, чаршијом су већ прострујале приче о више инцидентних неспоразума између Арапа и Бошњака. У медијима, међутим, нису забиљежене, јер су блискоисточни амбасадори у Сарајеву већ протестовали што локална администрација није довољно предусретљива.
Да барем једно искуство непријатног блиског сусрета за арапском „браћом муслиманима“ продре у јавност, побринула се извјесна Адела Махмутовић:
„Гурам ја колица, а мајица ми спада са рамена и већ ме нервира. Упорно је као штимам, јер се спушта до пола леђа … И тако ја сва у сикирацији око себе, мајице и хране, а прилази ми ‘госпођа’. Сикће, пишти и вришти на мене, на арапском, млатарајући рукама као помахнитала звјер. Препадох се ја. Сатјера ме у неки ћошак и ја се препадох. Долази и ‘хасбенд’, који парла нешто (само сам Алах сконтала), пријетећи ми прстом испред носа. Покушавам нешто рећи, не дају ми. Долази њихов ‘хамал’, неки наш, и напада ме да се макнем јер он је задужен за њих!? Они ће мене нападати у мојој земљи, у мом граду, у мом тржном центру јер ми се види голо раме??? Примитивци! Долази нам шљам задњи који се не зна окупати. Бусају се у прса као велики вјерници, а коцкарнице и барови врве од њих. Овдје поштујте нашу културу, различитости, верска опредељења, а не намећете ваша! Гамад бедуинска, м’рш!“ – забиљежила је на Фејсбуку револтирана Сарајка.
У чему је неспоразум? Све до арапске колонизације великих простора у широј околини Сарајева домаћи вехабисти, сиротиња углавном регрутована за редовну мјесечну апанажу, у граду су се истицали једино по брадицама, капицама и трофртаљкама. Тек окупљени у забаченим комунама у Бочињи, Маочи и сл. осјећали су се сигурни и били агресивни према незваним гостима. Присталице једне од најконзервативнијих и најрадикалнијих фракција у сунитском исламу, које финансира Саудијски двор у функцији ширења масовне базе новог Калифата, били су присутни у медијима углавном као анонимни висок проценат добровољаца Исламске државе из БиХ. Само повремено би се именом и презименом издвојило име неког од њих када би направио неки насилни испад у Босни, погинуо као официр Ал Каиде или Ал Нусре у Сирији и Ираку, или као шехид, тј. виновник/жртва спектакуларног самоубилачког тероризма у Западној Европи.
Сада већ у БиХ на велика врата улазе и сами саудијски и заливски спонзори будућег Калифата. Представници економске, вјерске и политичке елите земље пребогате црним златом, која је војна регионална суперсила, која је главно упориште НАТО-а на Блиском истоку, која је један од лидера исламског свијета у успону, која је домовина Меке и Медине у коју сваки па и босански муслиман има обавезу да бар једном у животу оде на хаџ и која претендује да своју верзију сунитског ислама наметне цијелом муслиманском свијету. Они се осјећају и материјално, и морално, и вјерски супериорни у односу на босанске муслимане, па и позвани да морално запуштену браћу и, посебно, сестре, поуче правом учењу Мухамедовом.
Махмутовићка се чуди и љути што је „госпођа“ жучно укоријева („сикти, пишти“) зато што муслиманка не смије бити обнаженог рамена непокривена. „Хасбенд“ („парла, пријети и позива се на Алаха“) опет је тај који мора да буде ту, јер жена код њих не смије да излази без пратње мужа или брата. Онај „хамал“, над којим се згражава, плаћен је, приватно или из буџета, да штити шеика, а такви у Саудији имају статус слуге. Махмутовићка бјесни што је њих троје „нападају у њеној земљи, у њеном граду, у њеном тржном центру …“ Она не разумије да је све почело са доласком Алије, без кога „сунце не би сјало да га није …“ за лидера босанских муслимана и да је, по Исламској декларацији, „Махмутовићкина земља (укључив и њен град и тржни центар)“ само дио „исламске федерације од Марока до Индонезије, у којој домаћи муслимани као сљедбеници „умјереног босанског ислама“ и „најсекуларнији на свијету“ треба да се подвргну (ре)исламизацији.
Управо зато је борба муслимана у БиХ за сецесију и за унитарну државу уживала јединствену солидарност цијелог, иначе вјечито подијељеног исламског свијета. Американци су је подржали јер су БиХ сматрали за стратешки богом дану локацију за стварање још једног замрзнутог конфликта. Прво су, преко иранске везе, мобилисани муџахедини из васцијелог исламског свијета, уз помоћ са терена од двојице најрадикалнијих из фочанске робијашке халке. Хасан Ченгић је држао иранску везу преко Центра за обуку терориста у Погорелици, а Омер Бехмен их је, као амбасадор БиХ у Техерану, из регрутног центра у Ирану испраћао на пут на ратиште у Босни преко аеродрома у Загребу. Наоштрене на Иран још од Хомеинија, САД су потајно само једнократно отвориле и затим затвориле ирански канал, а сјеме вехабизма који су оставили муџахедини у бошњачким дијеловима Босне није их у то вријеме бринуло.
Сарајево су, затим, преплавили стари/нови амерички фаворити – Турци. Ердоган је, како га је тада препоручивао Вашингтон, „успио да оствари јединствен спој ислама са демократијом који, као узоран модел треба да се прошири на читав исламски свијет. Када је, међутим, „султан“ са Босфора сувише ојачао и самоувјерено почео да тјера по своме, Стејт департмент га је преквалификовао у диктатора, а америчке службе кренуле су у акцију да га замијене Гуленом. У међувремену Давутоглу и Гул су, уз западну подршку размахали неоосманизам по бошњачкој Босни. У Сарајеву су на сваком кораку ницале турске банке и осигурања, хотели и ресторани, факултети и школе страних језика, а наоколо је жаморио турски језик.
И, као што су муџахедини били једва дочекана братска помоћ у грађанском у рату, тако је било и са Турцима. Браћу из османске „матице“, коју „босански вилајет“ колективно памти као творца „златног доба“ за хришћанске конвертите – аге и бегове. Није да није било и неких накнадних зановијетања од све малобројнијих „махмутовићки“: те, „муџахедини су као потоњи исламски терористи више компромитовали бошњачку борбу за грађанску државу него што су донијели преокрет на фронту“, те, „Турци су донијели више љубави него инвестиција, више џамија и текија него болница и школа“, те „уложили су више у агресорску Србију него у Босну“.
У контексту недавне Трампове романсе у Ријаду (стотине милијарди петродолара за најмодерније оружје) којом је Сарајево отворено за арапске шеике, започео је трећи, можда и преломни талас (неоосманско-вехабијске) исламизације БиХ. Муслимани из Саудије и Персијског залива, који у Босни купују земљу, граде, заграђују и насељавају већ су нека врста „директне акције“. Али, другачији однос према социјаним разликама, према моралним вриједностима, према тумачењу и друштвеној улози ислама, па и према обнаженом женском рамену, још наилази на извјесна гунђања на терену.
Да, Махмутовићка је у праву када ронда: „Бусају се у прса као велики вјерници, а коцкарнице и барови врве од њих“, али они тако раде и код своје куће. Шеици пију и коцкају не само у Сарајеву него и у Ријаду. Њихови не само синови него и кћери инкогнито се школују у САД и тамо раде све што воле и амерички млади. И жене им се у одговарајућем кругу облаче по европској моди и, ако то подразумијева, обнажују једно или оба рамена. За шеике, шеиковице и шеиковчад важе друга правила него за рају измећаре. А Махмутовићка није Меланија Трамп да јој је дозвољено да разголићена сједи равноправно међу ‘мушкима’.
Адела Махмутовић прије свега гријеши што се љути на „госпођу“, њеног „хазбенда“ и њиховог „хамала“. Права адреса је Алија Изетбеговић и његов пројекат (ре)исламизације Муслимана/Бошњака, који не би тако брзо толико узнапредовао без подршке муџахедина, неоосманлија и вехабија. Овако: мало иранских шиита, мало турских сунита, мало саудијских вехабита и све мање припадника „умјереног босанског ислама“ и процес духовног изљечења „најсекуларнијих муслимана на свијету“ приводи се крају. Још ако им се посрећи да мигрантска траса скрене преко бошњачког дијела БиХ, па се процес исламизације као неоосманизације и вехабизације обогати мигрантизацијом, односно имиграцијом демобилисаних бораца Исламске државе Босне, бићемо ускоро свједоци неповратне трансформације духовног и секуларног идентитета муслимана Бошњака.
Пошто је Сарајево по посљедњем попису добацило до 1.333, од некадашњих 150.000 Срба, а ни Хрвата нема много више, није искључено да босански муслимани када остану потпуно сами, започну грађански рат вјерских фракција, као током рата између Алијиних и Бабиних. Нпр. „хамасовци“ против „фатаховаца“, заједно против невјерника у властитим редоцима. Како то већ бива од Марока до Индонезије.
Адела Махмутовић сигурно још увијек није једина у Сарајеву која се против тога наглас буни. Дижу глас и много компетентнији усамљени појединци, попут Тарика Хаверића у књизи „Критика бошњачког ума“: „У четврт стољећа, Алија и његови насљедници, духовни и биолошки, успјели су да релативни напредак секуларизираних Муслимана у Југославији претворе у апсолутни суноврат реисламизираних Бошњака у Босни и Херцеговини. Тамо гдје су на власти, они који слиједе визију човјека што је позивао на ‘стварање и окупљање нове интелигенције која исламски мисли и осјећа’ нису годинама у стању да ријеше пробем паса-луталица или ендемичних крађа поклопаца на уличним шахтовима, тако да ће стварање велике исламске федерације од Марока до Индонезије и од тропске Африке до централне Азије мало причекати”.
Чак је и Абдулах Сидран, кога у Сарајеву титулишу као „највећег живог бошњачког писца“, запао у тешку недоумицу у ком грму лежи зец: „Негдје смо погријешили, а ја не знам да кажем ни у чему, ни како даље“. И док Абдо разбија главу, Арапи не губе вријеме и, уз Бакиров благослов, купују, граде, заграђују и насељавају.
Рахметли Алија мора да се блажено смјешка када са мезарја на Ковачима погледа доле на Башчаршију и угледа бијеле галабије како се виоре око Бегове џамије. Сину Бакиру остао је бабин аманет на рахмету да се завиоре и око Ферхадије. Зато је ваљда толико и запео за јединствену БиХ.
