Аустрија затвара селефијске параџемате и враћа кући Хафиза Порчу и Ебу Мухамеда (1)

476

Одлука аустријске владе да затвори седам џамија и забрани дјеловање организацији „Арапска вјерска заједница“ прилично је узнемирила радикалне вехабијске кругове у БиХ.

 

Дилеме нема: они који желе манифестирати селефијско лудило као наводну вјерску праксу те за ту врсту радикализма примати новац из других држава, нека иду тамо одакле су дошли и нека се врате у друштвену таму земаља у којима су рођене такве идеологије.

Овој теми, међутим, у Босни и Херцеговини морате приступити врло осјетљиво, јер у наводном главном граду ове земље, нити су способни извући поуку нити су способни правилно закључити шта ће бити са шампионима радикализма из те чаршије и Проклете авлије. „Све је пропаганда јастреба из Бањалуке“, тако су објавили – покушавајући увјерити слуђену бошњачку јавност да је радикализам измишљен и подметнут „европској нацији“ а да посљедице не постоје, да хфз. Порча, Ебу Мухамед и десетине других потврђених и проскрибованих екстремиста, повезаних са Босном и Херцеговином, остају у Аустрији.

Мухамед Порча

Да не буде забуне: хфз. Мухамед Порча ће бити протјеран из Аустрије тј. како би то слатко и разумљиво било изречено сленгом мога народа: „летиће сугузице из Беча“.

Његова злоћудна организација нема везе са образовањем и васпитањем младих Европљана – не ради ништа корисно. Њено име „Унија џемата селефијске даве“ само нам говори да ће бити забрањена, прије свега зато што продаје најгору интерпретацију властите вјере и заговара насиље и то дрско назива селефизам, а које народ зна као вехабијско учење, оличено у радикалном покрету вехабизма. Пошто вехабизам – селефизам не може више проћи у Аустрији, и не може се финансирати из држава којима управљају примитивни и диктаторски режими Блиског истока – Порча мора ићи кући.

Истина је да је Порча несумњиво образовани и увјерени вјерник, да све што чини има ослонац у његовом чврстом увјерењу да је то интерес ислама, као недјељиве, јединствене и једнообразне вјере свих муслимана, без изузетка. И да муслиман било гдје на планети био, мора да живи у складу са моралним и шеријатским нормама које је људима и народима Аллах џ.ш. саопштио властитим нествореним говором Курана. Намјера да се то увјерење мора ширити ријечју и наметнути силом ипак припада другом, давно прошлом времену и неком другом мјесту. Не припада ни Аустрији ни Европи, а ако то увјерење усвоје муслимани БиХ, онда је упитна и њихова припадност европској цивилизацији, култури и политичкој заједници која се испољава кроз Европску унију.

И то није највећи проблем, ма шта о томе писали новинари пропалог магазина „Слободна Босна“ и шта год, као објашњење у име недовршене, неуређене и исламизиране БиХ, понудио и говорио Драган Мектић на својим „славним“ конференцијама за штампу.

Не само Порча већ и Ебу Мухамед су добили шут карту – та шут карта је процес чији је позитивни завршетак за Аустрију и негативни за Западни Балкан, видљив у скором року.

Те мјере, ма како их представљао Ердоган, нису израз никакве исламофобије нити новог „рата крста и полумјесеца“, већ израз свијести о потреби преузимања одговорности за безбједност земље и у њихово доношење укључени су многи субјекти ислама у земљи.

Објективно и јасно: Исламска заједница у Аустрији према мишљењу стручне и вјерске јавности је најмодернија кровна организација муслимана у једној европској земљи и она данас активно судјелује у свим сегментима јавног, политичког и културног живота.

Као једну од важнијих области рада представници заједнице дефинишу едукацију младог нараштаја. Тако је у Бечу још прије петнаест година основана прва Исламска гимназија. Њу данас похађа преко 600 ђака поријеклом из 18 земаља а у склопу школе налази се и просторија у којој ученици могу обављати молитву. Садржаји наставног плана су и вјера али и закони модерне науке; критички осврт на религијске догме важан је процес у развоју млађег нараштаја, сматра наставник биологије Петер Бастиан и додаје:

„До дискусије наравно долази када нпр. објашњавамо теорију еволуције а знамо да религија постанак човјека објашњава другачије. Ученицима међутим постаје јасно да се и неке религијске догме смију довести у питање! Да је слобода мишљења основно људско право и да се о свему може дискутовати. И то је најважније. Може се слободно рећи да се овдје ствара једна нова генерација европских муслимана.”

Настанку извјесног европског ислама у Аустрији, осим Исламске гимназије, посљедњих неколико година доприноси и Исламска педагошка академија. Она је већ дала седам генерација наставника вјеронауке, који данас предају у Исламској гимназији али и у свим другим школама широм Аустрије које похађају и ученици исламске вјероисповијести. До прије неколико година вјеронаука је предавана искључиво у џамијама, данас је та настава потпуно транспарентна. Такав приступ спречава предавање традиционалних обичаја који немају везе са религијом, објашњава Зеyнеп Елибол, професорица на Исламској педагошкој академији у Бечу.

По задњем попису аустријско држављанство је посједовало 96.052 муслимана од више од 500.000 муслимана који живе и раде у Аустрији. Број натурализованих се константно повећава, поготово што се тиче Турака и Бошњака.

Што се тиче етницитета, највећа група су Турци (134.210), потом Бошњаци (96.210). Током задњих деценија и Арапи су постали знатан дио муслиманске популације у Аустрији, поготово из Египта. Иранаца има око 6.460 особа, међутим они су често атеистички или тешко секуларистички настројени. Даље, аустријски безбједњаци и експерти су указали на ризичан тренд повећања броја оних који су конвертирали у ислам у Аустрији.

Крајем деветнаестог вијека, војници исламске вјероисповијести у Аустро-Угарској монархији били су готово искључиво Бошњаци и више је него симболична чињеница да је баш једна босанско-херцеговачка ловачка регимента одиграла пресудну улогу у бици у Јужном Тиролу коју дан-данас, обиљежавају и славе војници Јандашекове касарне.

Осим у великим биткама, Бошњаци су у Аустро-Угарској монархији бивали ангажовани и у личној гарди самог цара а његова награда за њихово залагање и оданост темељ је онога што данас многи називају најмодернијом организацијом ислама у једној западно-европској земљи. Излазећи у сусрет Бошњацима, аустро-угарска управа 1912. доноси закон по коме ислам званично постаје једна од државних вјера, те бошњацима омогућује несметано практицирање вјере – како у војсци тако и у цивилном друштву.

На основу Закона о вјерским правима из 1874. ислам у анектираној Босни и Херцеговини добија нову структуру, а Реис-ул-Улема, главни поглавар свих муслимана у једној земљи, за аустро-угарске бирократе у успоредбама са њима познатом хришћанском хијерархијском структуром, игра улогу извјесног врховног кардинала.

Након Првог свјетског рата и распада монархије закон пада у заборав, међутим поново актуелан постаје почетком седамдесетих година прошлог вијека, када у Аустрију стижу први гастарбајтери из Турске и бивше Југославије. Чак и тада Бошњаци у стварању нових структура играју важну улогу. Данашњи бошњачки представник у Вијећу Исламске заједнице у Аустрији, Ирфан Бузар, присјећа се времена када је, како каже, ваљало засукати рукаве и за новопристигле раднике створити адекватне услове – како за рад, тако и за духовни живот. „Сви су тражили неко своје уточиште, сви су тражили неко своје мјесто. И то су нашли у Исламској социјалној служби. То је била прва организација, прва исламска установа у то вријеме која се бринула како за муслимане са Балкана тако и за све остале етничке групе, а на челу те службе је био Бошњак.”

Међутим, 2015. године аустријска влада донијела је нови закон, који је за муслимане мање повољан него закони из доба Аустроугарске. Закон регулише организовање исламског живота издвајајући само муслиманско становништво и не односи се на остале вјерске групе. Нови, тзв. “Закон о исламу” забрањује страно финансирање исламских организација и од свих који тврде да представљају муслимане у Аустрији овај закон тражи да користе стандардизован превод значења Кур’ана.

Од стране претежно католичког становништва овај закон није наишао на отпор; католички бискупи су подржавали овај закон док га већина муслиманских организација није радо прихватила а Турску врховну вјерску установу Дијанет овај закон је узнемирио.

Исламска заједница данас представља више од 500.000 муслимана у Аустрији и осим Бошњака данас су ту: Турци, Арапи, Африканци као и одређене етничке групе из Азије.

Почетком седамдесетих све њих представљали су готово искључиво Бошњаци, данас у вијећу Исламске заједнице сједе међутим представници свих етничких група. Најновији устав заједнице, који је донешен прије шест година, додатно је загарантовао чланство представника свих етничких скупина у Вијећу – без обзира на број њихових чланова. Бошњачки имам Ирфан Бузар је задовољан оним што је урађено у задњих 40 година.

„Исламска заједница у Аустрији је изгубила тај неки свој бошњачки идентитет, што је добро, логично и исправно. У почетку су ту били углавном Бошњаци, па је то имало тај неки бошњачки идентитет. Међутим, заједница није ту само због Бошњака или Турака. Она заступа све муслимане и све етничке групе у Аустрији.”

Истовремено, оваква организација, захваљујући свом односу према јавним интересима представља ефикасан амортизер сваке врсте незадовољства јавности појединим активностима радикалних исламиста, селефија или вехабија и њихових организација. Данас, најбројнију муслиманску заједницу у Аустрији представљају Турци (готово половина свих муслимана у Аустрији су Турци) али најпродорније и најрадикалније групе долазе из заједнице која је друга по бројности а чине је Бошњаци. Управо те организације представљају фактор ризика јер су кроз рат у Босни и Херцеговини створили снажан савез са трећом по бројности заједницом муслимана (Египћанима) и снажне везе са саудијским вехабијама, сиријском и египатском Муслиманском браћом. Те организације, које привидно, у јавности испољавају висок степен конфронтације и око исламског учења и око одређених интереса те извора финансијских средстава и подршке из Саудијске Арабије и других арапских земаља или из Турске представљају извор снажног притиска на аустријско друштво и Европу у цијелини.

Данас на тлу Аустрије дјелују четири бошњачке Исламске заједнице, представљајући извор нових безбједносних изазова, не само за Аустрију него и за цијелу Европу. То су:

  1. ИСЛАМСКА ЗАЈЕДНИЦА БОШЊАКА АУСТРИЈЕ – ИЗБА

ИЗБА је у мају ове године од стране Ријасета Исламске заједнице БиХ утемељена као муфтијство са муфтијом Јасмин еф. Бекрићем који управља свим вјерским пословима. Осим муфтије, ИЗБА има свог предсједника који брине о правним и политичким питањима.

У овом тренутку, под контролом ове вјерске заједнице је око 50 џемата (основних заједница вјерника) и 35 невладиних организација уредно регистрованих у Аустрији – предсједник је Есад еф. Мемић, потпредсједник Хусејин Малкоч, секретар Хасудин Атановић и замјеник Ибрахим Чикарић, благајник Самир Реџеповић и замјеник Адис Чандић те тзв. референти: Абдулмеџид Сијамхоџић за правна питања и Сенад Кусур за омладину и медије. Овом Исламском заједницом, у стварности и потпуно, управљају браћа Подојак, Сенад и Вехид, и та чињеница представљала је дуго времена, проблем бившем реису Мустафи Церићу као што данас представља проблем и реису Хусејн еф. Кавазовићу. Утицај Ријасета на ову заједницу остао је ограничен чињеницом да је Вехид Подојак оженио кћерку оснивача Исламског центра „DACHVERBAND“, човјека кога су раније звали „Вехабијски бабо“ – Ирфана Бузара.

  1. DACHVERBAND -“ИСЛАМСКИ ЦЕНТАР ЗА ПОМОЋ НАРОДУ БиХ” – Беч:

Овај центар предводи Ирфан Бузар, бивши дугогодишњи предсједник ИЦ “Ебу Ханифе – Беч”, предсједник најстаријег бошњачког џемата у Аустрији “Гази Хусрев бег”. Ова Исламска заједница је почетком 2012. године приступила јединственој Исламској заједници Бошњака Аустрије, али је и даље потпуно самостална у финансирању, вјерском учењу и дјеловању у кровној Исламској заједници Аустрије. Познато је да је управо Ирфан Бузар пружио уточиште хфз. Мухамеду Порчи, ангажовао га да ради у овом центру и омогућио настанак и развој радикалне исламистичке мисли и организације у Бечу. Најважнија чињеница је ипак да је рођени брат Ирфана Бузара још један хафиз – Аднан Бузар, који је био главни имам његовог Исламског центра и предсједник те Исламске заједнице а који је ожењен Бадијом Кхалил, кћерком “Оца џихада” – “Оца борбе”, познатог Арафатовог и палестинског команданта “Фатаха”, кога сматрају творцем концепта политички мотивисаног тероризма. Данас су браћа Бузар лојални влади Аустрије.

Бузар је дјеловао из џемата „Ебу Ханифе“ из десетог округа Беча а као најближи сарадници сматрани су му: браћа Сенад и Вехид Подојак, Есад еф. Мемић, Самир еф. Реџеповић, Сулејман еф. Сабановић, Саудин еф. Атановић, Расим еф. Захировић.

 

Наставља се…

Члан Експертског Тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма и организованог криминала. Дипломирани политиколог и Специјалиста из сљедећих области: "Примјена специјалних мјера и техника противтероризма" и "Политичко насиље и држава". Аутор је више дјела из области Безбједности, Друштвених односа и Политикологије религије, и то: Студије - "Од радикалне Исламске свијести до кризе идентитета", "Мошевац - што је било - било је", "Анатомија једне политике", "Ера тероризма у БиХ", "Босна - Земља Страха и Мржње", "Тероризам у Аустрији", "Хрватска криминална хоботница" и "Слуге транзиције и комунизма". Објављивао је анлизе, коментаре, и студије на Руском, Арапском, Њемачком и Енглеском језику. Био главни актер познате политичке ,"Афере Мошевац" од 1984.-1989. године. Од 1989. до 1992. године као новинар-уредник у београдским дневним новинама "Политика Експрес", објављивао фељтоне из сфере политичких односа, са нагласком на кризу идеологије и политичког система социјалистичког самоуправљања Написао је стотине есеја, коментара и анализа о унутрашњој и вањској безбједности. Члан је Редакције Научног магазина "ПОЛИТЕИА". Факултета политичких наука у Бањалуци, Уредник издања из области друштвених односа и безбједности за издавачку кућу Филип Вишњић из Београда. Био Секретар и Предсједник Скупштине општине Маглај и обављао посланичке дужности у Скупштини Зе-До кантона у Парламенту Федерације БиХ. Уу септембру 1987. године, организовао први и једини митинг у Босни и Херцеговини, подршке угроженим Србима са Косова. Од децембра 2000. до јануара 2001. као Предсједник Скупштине општине Маглај, из (насилно заузетог у септембру 1995.) великог српског села на Озрену, Бочиња иселио 1500 муџахедина и у току те 2001. године вратио више од 1000 становника српске националности у властите куће у Бочињи.