Последњих дана у Истамбулу је одржано неколико крупних сaветовања, посвећених ситуацији на Блиском и Средњем Истоку. 1.новембра је под патронажом турског председника Абдулаха Гила отворен тројни самит Турска–Авганистан-Пакистан, уз учешће високих војних старешина, министара унутрашњих послова, руководилаца безбедносних служби и трговинских комора све три земље. А следећег дана, 2.новембра, под председавањем министра за иностране послове Турске Ахмета Давутоглуа почела је рад међународна конференција о Авганистану „Регионална безбедност и сарадња у срцу Азије у интересу стабилног и безбедног Авганистана“. Мера је обележена новим позивом Хамида Карзаја талибанима да се закључи примирје,и његовим традиционалним убеђивањем да авганистанско руководство полаже велики значај потписивању будућег споразума о дугорочној стратешкој сарадњи са Сједињеним Државама.

То уопште није прва мера на сличном нивоу, која се организује у Турској: ако се преброји, онда се трочлани самити, свечане међународне конференције, посвећене „авганистанском питању“, одржавају у тој земљи вероватно већ шести пут. Није било мало сличних догађања и ван Турске, али воз, како се каже, и сада је тамо: у Авганистану се све лелуја, несигурно је, и за њене суседе – Иран, Кину, земље Централне Азије, па и за Русију та држава се претворила у хроничну „главобољу“. А то, да је авганистански наркотрафикинг, уз десетогодишњи боравак у тој земљи „миротвораца“ НАТО-а, на челу са Американцима, порастао много пута, одавно је постала тужна истина, свима знана…

Може да се претпостави да се у ствари у Истамбулу није говорило о томе како да се Авганистан врати мирнодопском животу (то би било стварно смешно после упада НАТО-а у Либију, праћеног тријумфом радикалних исламиста, и знакова да се припрема упад у Сирију), већ о помирењу различитих интереса регионалних и глобалних играча, активних на Блиско- и Средњеисточном „терену“. Авганистански проблем се појављује (и то не први пут) као згодан предлог који свим заинтересованим снагама нуди све веће могућности за манипулисањерегионалном стабилношћу.

 Коментаришући резултате одржаних преговора, посматрачи констатују улогу Турске као регионалног играча, који своје „узлазне“ позиције учвршћује великом брзином. Они подсећају и на присуство јединица турске армије у Међународним снагама за помагање безбедности у Авганистану, на покушаје Турске да утиче на решавање кризних ситуација у региону заједно са „великим државама“, чак и на тежње Анкаре да покупи поене у дијалогу са Вашингтоном. Међутим, овакав приступ има и другу страну. С обзиром да се налази у прикривеном (а још горе – у отвореном) конфликту са својим најважнијим савезником у НАТО-у – Сједињеним Америчким Државама – тешко да ће Турска бити у стању да решава велике геополитичке задатке.

На примеру Авганистана је то исто тако очигледно, као на примеру Либије и Сирије. Признања америчких генерала о тоталном фијаску политике њихове земље у Авганистану тешко да треба прихватити као истинита. Започете преговоре са талибанима  је сложено проценити као знак слабости. Очигледно, контакти са такозваним „умереним“ талибанима, који су праћени нападима на клан Хакани, који је постао незгодан, представљају следећу етапу комплексне стратегије за претварање Авганистана у „вечити“ извор дестабилизације на Евроазијском континенту. При том ће лепо понашање бити сачувано, а територијалнезахтеве према суседима ће износити  представници формално суверених авганистанских власти. Прве „ластице“ су се већ зачуле преко изјава руководиоца авганистанске управе за геодезију и картографију Фазила Ахмада Хедајјата, који сматра да је неопходно да се  неки делови границе Авганистана са Ираном и Пакистаном прегледају.  Али после тога  предлози за разматрање постојећих граница могу да се прошире и на земље бившег СССР-а, које се граниче са Авганистаном. Зачкољица овде може да постане, на пример, промена корита река које представљају границу, а последице и најмањег територијалног спора у Централној Азији могу да буду потпуно непредвидиве.[1]

Интересантно је да се неком чудном подударношћу жеља да се позабаве границама (очигледно немају других проблема) код авганистанских чиновника појавила тачно пред посету Хилари Клинтон Кабулу.  После те посете се госпођа државни секретар упутила у главне градове држава Централне Азије где су, очигледно, дискутована питања ширења такозване Северне доступне мреже за испоруке. Према мишљењу познатог стручњака, професора Александра Књазјева, ради се о јачању положаја САД у региону, при чему је као стратешки задатак америчке политике у Централној Азији постављено формирање сталних војних објеката[2]. Стално продужавање  авганистанске нестабилности спојено са операционим могућностима објеката који се формирају на маршрути „северне транзитне мреже“ ствара прекрасне могућности  за управљање нестабилношћу у региону конфликта. То се, очигледно, добро осећа у суседним земљама, конкретно у Ирану, јер је условило оштар наступ министра иностраних послова те земље у току конференције у Истамбулу. „Експанзионистички планови САД и настављање америчког присуства у Авганистану под предлогом жеље да се искорени екстремизам ни на који начин неће помоћи обезбеђењу и учвршћењу безбедности ни у самој земљи, ни у региону“ – изјавио је Али Акбар Салехи, констатовавши да резултати присуства САД и снага НАТО у Авганистану представљају процват тероризма, повећање производње и шверца наркотика и масовно убијање цивилног становништва.[3]

Авганистански проблеми се непосредно тичу и Русије. 6. и 7. новембра у Санкт-Петербургу је одржано редовно заседање Савета руководилаца влада Шангајске Организације за Сарадњу (ШОС-а). Кирил Барски, специјални представник председника Руске Федерације за послове ШОС-а, је у интервјуу Интерфаксу подсетио на позитивно учешће Организације у пословима Авганистана, о великој помоћи Кабулу коју билатерално указују земље-чланице ШОС-а. „Мада у антитерористичким и антинаркотичким операцијама на територији самог Авганистана ШОС не учествује, он својим деловањем у борби са тероризмом и са пресецањем наркотрафикинга по спољном ободу граница ИРА помаже противљењем  наведеним претњама“ – констатовао је руски дипломата, и при том додао да се ШОС упорно бори да Авганистан постане независна, неутрална, мирна и просперитетна држава.[4]

Што се тиче „Северне доступне мреже“, према информацијама Eurasia Net, Русија се залаже да у управљању њом одређену улогу добије и ОДКБ, конкретно – у систему ваздушних, копнених и железничких путева, којима ће се из земаља Европе вршити испорука роба НАТО војсци у Авганистану.[5]

Најважније питање је: колико се интереси Москве, Пекинга и њихових регионалних савезника могу усагласити са плановима проширења америчког присуства према северу и југу од бивше совјетско-авганистанске границе. И неће ли комплексни напори које учесници ШОС-а предузимају ради стабилизације ситуације у „срцу Азије“ да се нивелишу, како се буде ширила и очвршћавала „северна мрежа за испоруке“ чији су  покровитељ Сједињене Државе? А и ако је тако, неће ли покушаји да се руски интереси приближе америчкој експанзији да постану слични преговорима са лоповом и наркотрговцем који живи у стану поред вас?