Мада је 1914.године Русија представљала четврту индустријску силу света њу ни на који начин водеће земље Запада нису сматрале за равноправног партнера јер се, прво, фактички налазила у полуколонијалној зависности у односу на њих, а друго – ако би се упоређивала са њима, Русија је поседовала премали индустријски потенцијал. Општи капитал индустријских и трговинских компанија Русије је био 2 милијарде долара, што се могло мерити са капиталом „Јунајтед стил Корпорејшн“ -а и износио је 1/9 капитала који су САД инвестирале само у железнице. Зато је Русија пред почетак рата заузимала прво место на свету по величини спољног дуга…
* * *
Спољни зајмови, које је Запад врло великодушно нудио Русији, остављали су не само економске, већ још озбиљније политичке последице. Финансијске полуге деловања, које је користио енглеско-француски врх власти у односу на Русију, био је толико ефикасан, да је руска влада изгубила могућност да самостално води политику и нашла се увучена у догађаје, за које је сценарио како ће се одвијати био писан у иностранству.
Крајем 19.века међудржавни односи у Европи су зависили од англо-француског супарништва, које је представљало главну опругу у борби за прекрајање света. Биланс снага у Европи је био толико нарушен да се мирним средствима није могао обновити. Британија се спремала за рат са Немачком, али ако би Британија и могла да самостално издржи супротстављање на мору, на копну – не би. Зато је решење „немачког питања“ могао да буде искључиво свеевропски рат, уз обавезно учествовање Русије која је требало да преузме на себе ¾ комплетне тежине вођења рата против Немачке на копну. Због непостојања довољно јаких немачко-руских противуречности најважнији задатак Енглеза се састојао да истисне Русију и Немачку из оних сфера у којима би те две државе могле да се боре заједно против осталих држава, и да њихове интересе сконцентрише на ону област, у којој је руско-немачке односе било могуће довести до најјаче затегнутости, а то је био – Балкан. Због тога је Британија почела да формира такав систем савеза, који би довео до супротстављености Русије и Немачке, а главну улогу у обради руских владајућих кругова била је позвана да одигра Француска, „главни зеленаш“ Европе, која је одавно тежила да се реваншира после франко-пруског рата, тако што би закључила антинемачки војни савез са Русијом.
Како је већ речено, од 80-х година је у Русији, због започетог индустријског раста и припреме за прелаз на златни стандард, нагло порастао значај страних зајмова (при чему је њихов највећи део трошен на стицање злата). 1888.године, после свађе Русије са Немачком, руска влада се преоријентисала са немачког на француско финансијско тржиште, где је сместила први велики „железнички зајам“ од 8 милијарди златних франака, који је био остварен уз руско „ јемство златом“. После њега су дошли нови зајмови и од тада су француске банке почеле да истискују немачке и да активно улажу свој капитал у руску индустрију (металургију и индустрију угља). Та тесна финансијска „сарадња“, у чијој су основи лежали политичко-стратешки интереси су постали основа за франко-руско војно-политичко зближавање. На опасности од тог зближавања које је довело до отвореног супротстављања Русије Немачкој, упозоравао је руски министар иностраних послова Николај Карлович Гирс, који је тврдио да ће „чак и предосећај да Русија жели пријатељство са Француском пре погоршати, него учврстити наше позиције“. Гирсов сарадник Ламсдорф је био још отворенији, говорећи да је пријатељство са Француском за Русију слично арсенику – у умереној дози може да буде чак и корисно, али ако се доза само мало повећа – постаје отров. Међутим, управо је Гирс био принуђен да 1891.године потпише са Француском одговарајући политички споразум на чијој је бази 1892.године закључена тајна војна конвенција која је ратификована 1893.године. То је објашњавано чињеницом да када је Русији затребао нови врло велики зајам, француски Ротшилди су се сложили да изађу у сусрет, под условом да Русија потпише војни уговор, а Ротшилди су већ тада финансирали велики део железничке изградње и контролисали велики део банкарског система Русије, што је француску партију на руском двору чинило све утицајнијом.
Када је уз С.Ј.Витеа 1897.године Русија прешла на златни стандард значај иностраних зајмова је још више порастао, обзиром да је очување златне валуте испадало врло скупо. Како је писао П.Ол, кога смо већ помињали, „одржавање златне валуте у Русији 18 година Русију је коштало повећањем спољног дуга од читавих 4.200 милиона рубаља, у облику државних, железничких и градских зајмова, и за то време се, тиме што је у Русију банкарским и трговинско-индустријским предузећима стизао страни капитал, њен спољни дуг повећао на 2.100 милиона. Резултат је био да је спољни дуг Русије за 18 година порастао за 6.300 милиона рубљи“.
Међутим, француско-руски уговор је постао ослонац за формирање тројне Антанте, које је обављено у две етапе. У почетку, 1904.године Енглеска је закључила уговор са Француском о подели сфера утицаја у Северној Африци („Срдачни споразум“), а затим започиње главни задатак – увлачење Русије у свој лагер. Важан корак на том путу је био Руско-јапански рат 1905.године, који је започео Јапан захваљујући финансијској подршци Велике Британије, која је 1902.године закључила војни споразум са Јапаном.
У том периоду Русија је преживљавала дубоку економску кризу и своје финансијске задатке је решавала искључиво тако што је дозвољавала пораст државне задужености, који је био условљен повећањем војних потреба, изградњом флоте и многобројним железничким зајмовима. И то у време када се финансијски положај Русије и те како погоршао. С.Ј.Вите је добијањем посредних пореза и систематским покривањем ванредних трошкова преко зајмова стварао привид финансијског благостања. Од 1905.године под утицајем узнемирености која је обузела читаво друштво почело је преношење руског капитала у иностранство, што је довело и до одлива злата из Русије, и то врло претеће. У таквим условима С.Ј.Вите и В.Н.Коковцов (министар финансија од априла 1906.године) су започели преговоре о новом великом међународном зајму од 2,2 милијарде франака. Али и тада је давање зајма условљено руском подршком Француској у њеном спору са Немачком о мароканском питању и регулисањем јаких несугласица у енглеско-руским односима – јер париски Ротшилд је одбијао да поведе преговоре о зајмовима без лондонског Ротшилда. Зајам је додобрен, финансијски положај Русије је на време побољшан, али је цена за то била потписивање енглеско-руског споразума о подели сфера утицаја у Централној Азији.
Као и руско-француски уговор, тај споразум је дочекан са великим неодобравањем у руским круговима и међу најпознатијим руским дипломатама, јер је он значио дефинитивно учествовање Русије у антинемачкој Антанти. Руски владајући кругови су на тај начин направили коренити стратешки обрт, као да су дали одговор на Бизмаркове речи: „ Немачка има једно благо, које не може да наруши ни неталентоваост немачких дипломата: то је енглеско-руско супарништво“. А Бизмарк је, осим тога, имао још једну тачну констатацију: „Политика Енглеске се увек састојала у томе, да нађе у Европи такву будалу која би била спремна да грудима штити енглеске интересе“.
Тако је Русија коначно увучена у сферу англо-француских интереса, њени непосредни интереси су се нашли усредсређени на Балкан, и сва доцнија политика је постала условљена потребом да се припрема рат са државом, са којом она није имала неких озбиљних несугласица, али је њено уништење представљало главни задатак савезника – енглеско-француске Антанте. Према томе се и развој читаве привреде земље нашао тесно повезан са интересима француских и енглеских кругова на власти.
У почетку је Француска заузимала прво место у Русији по капиталним улагањима, и у њеним рукама се налазило приближно 53,2% руског банкарског капитала који је, значи, контролисало иностранство. Укупан руски дуг Француској је уочи рата износио 27 милијарди франака. Француске банке су директно финансирале руску индустрију, најпре јужноруску, на коју се ослањало поморско наоружање. Они су контролисали не само доњецку индустрију, већ и бродоградилишта у Николајеву, тако да су били врло заинтересовани и за решавање проблема црноморских теснаца. У ствари, одатле и пажња коју је Француска поклањала руској поморској флоти, и није било случајно, што је повереник велике француске банке „Сосиете женерал“, која је контролисала финансије николајевских бродоградилишта, био поморски министар Русије Григорович, који је своје колеге у влади терао на агресивнију политику што се тиче теснаца.
Последњи велики зајам из иностранства Русија је добила 1909.године. Те године су доспели на наплату и зајмови из 1904. и 1905.године, а буџет је могао да буде само у дефициту, тако да је министар финансија (Коковцов) предузео одлучне мере за припрему терена како би се у Француску сместио зајам од 1,2 милијарде франака којим би могле да се регулишу обавезе. Преговори су били врло тешки, француски услови још тежи и опет су били повезани са интересима руско-француског савеза у предратно заоштрење политичке ситуације у Европи. Коковцов је био принуђен да у писму министру иностраних послова Чарикову призна: „Није ми први пут да се по питањима новчаних операција сусрећем са гледиштем које ми је тешко да повежем са политичким достојанством Русије и односом Француске као савезнице према Русији…“1
Обавезно треба да се подвуче да ни један крупни зајам руске владе није прошао без активног мешања и сагласности француске владе, што доказују публикације руских дипломатских докумената. Зајмови су се успешно размештали на француске, лондонске и друге берзе не само зато што су домаћинима доносили велике камате, а банкама, осим тога, и специјалну добит, већ зато што су одговарали потпуно одређеним политичким и војно-стратешким размишљањима. Најважнији циљ спољних зајмова је била стабилизација курса рубље на бази златног обрта, али су страни поседници берзи учвршћивали златну валуту углавном полазећи од политичких обрачуна и у нади да ће искористити многомилионску руску армију како би постигли своје циљеве,при том не испуштајући из вида и високи суперпрофит, који је стизао из Русије.
У последњим предратним годинама влада Русије је покушавала да реши своје задатке не прибегавајући спољним зајмовима. Страни банкари су још увек давали новац за производне трошкове, али оне који су били у вези са војно-индустријским потребама (углавном за изградњу стратешки важних железница), али су одбијали да их дају за покриће дефицита у обичним трошковима. Тако да „бездефицитарни буџет“ постаје камен-крајпуташ финансијске политике, и да би се он обезбедио влада је прешла на врло јако смањење трошкова, због кога је задовољавање многих важних државних трошкова, који се нису односили директно на војне потребе, вештачки избегавало.
У трошковном делу буџета су сада убрзано расле две колоне: трошкови по зајмовима и војно-поморски трошкови. 1910.године Коковцов је писао: „Задуженост земље , која је у току последњег рата (са Јапаном – О.Ч.) јако порасла, ни сада се у том расту не зауставља и већ се приближила цифри од 9 милијарди рубаља; у складу са тим се сваке године повећавају и трошкови за плаћања која су у вези са зајмовима… ти неизбежни и обавезни за земљу трошкови, који захтевају да се сваке године плаћа скоро пола милијарде рубаља несумњиво врло јако смањују средства која су на располагању држави ради њених потреба у производњи. Очигледно је да шире задовољавање тих потреба при наведеним околностима не може да се постигне без повећања обавезног опорезивања“2.
Како се наводило у специјалном документу, који је био предвиђен само за чланове Савета министара, у стварности су два члана – плаћања по државним дуговима и војни трошкови – прождирали 56% чистог трошковног буџета (без трошкова за железнице и вински монопол). Што се тиче зајмова, писао је Коковцов, чак и они, који су били закључени због неоспорно производних потреба, ипак су на крају доводили до истог резултата, као и зајмови за непроизводне потребе – до уништења државног кредита и комплетног финансијског положаја земље. Пошто је одбацила пут нових зајмова, влада Столипина – Коковцова је почела да финансира у предратним годинама све потребе земље преко буџетских прихода и увођењем нових дажбина.
На првом месту у трошковном делу буџета су били трошкови за армију и флоту, стратешке железнице и луке. При том се велика пажња поклањала поморској флоти (о чему је бринуо Григорович, кога смо већ помињали), а не копненој армији и њеној техничкој снабдевености (иако се земља спремала за рат управо са копненим снагама Немачке). У резултату су се за пет предратних година трошкови за поморско министарство утростручили, а у центру пажње се налазила Црноморска флота.
Следећи по важности члан о трошковима су била плаћања по државним зајмовима, који су пустошили народну привреду и подривали основе финансијског система земље. Просечна годишња плаћања су достизала 405 милиона рубаља и изједначивала су се са укупним трошковима низа надлештава опште управе. Ради упоређења: ако је на зајмове одлазило 14% државног буџета, трошкови народног образовања и комплетног система просвете је за 5 година изнео испод 3,5%. По човеку се у 1913.години за просвету трошило мање од једне рубље, тако да није чудно што је у то време писмених у Русији било око 30% становништва.
Укупно се државни буџет земље најмање што је могуће трошио за производне издатке, а углавном се трошио на армију и флоту, на државни бирократски апарат, полицију и затворе (раст трошкова за ову последњу ставку је био већи од раста трошкова за образовање), тако да је девет десетина становништва улагало средства у буџет, а за узврат од њега није добијало ништа.
Задуженост Русије је уочи рата створила за њу још један проблем, потпуно нов, што је по ко зна који пут показало карактер односа држава које су јој били „савезници“:
1914.године спољни дуг Русије (највећи на свету) је износио 6,5 милијарди рубаља. При том је 4,3 милијарде рубаља био државни дуг (3 милијарде – према Француској),а остатак су представљала приватна дуговања (градски зајмови, зајмови трговинско-индустријских предузећа, кредити трговинских фирми и комерцијалних банака). Међутим, биланс пасиве, огромна задуженост и потребе трговине и индустрије за страним новцем су терали владу да држи у иностранству велике резерве злата из емисионог обезбеђења Државне банке. Велики део злата је чуван у Француској и Немачкој, са којима је обим новчаних средстава био посебно велики. Безусловно, све је то цео новчани систем Русије чинило врло нестабилним и постављало се питање могуће конфискације средстава у иностранству – уколико би дошло до рата . Обзиром да су руску владу узнемиравала не средства у Француској и Енглеској, већ у Немачкој и Аустрији, буквално пред сам почетак рата она је та средства из немачких банака пребацила у банке земаља-савезница.
Међутим, са почетком рата „савезнички“ банкари не само да су престали да дају нове кредите за државне обавезе, већ су почели да праве препреке у вези са трошењем злата које је припадало руској државној каси, а које је иначе било на рачунима страних зајмова. При том су се највеће тешкоће дешавале у Француској – код главног „савезника“ Русије – где се налазило скоро 80% комплетне слободне готовине (431 милион рубаља) . Ослањајући се на проглашени мораторијум, француски банкари су фактички лишили Русију могућности да располаже тим средствима онако, како су ови хтели, рачунајући да ће преко њих покрити велику задуженост руских акционарских банака, која је тада износила 233,2 милиона рубаља (без дуговања индустријских и трговинских фирми). Руска влада је одбила да плати дуговања приватних банака преко руске готовине у злату, али су француске банке пројавиле чврстину и у резултату су замрзнуле сву готовину руске владе, која је било скоро дупло већа од дуговања банака.
И мада је Комитет финансија Русије сматрао да је недозвољиво да се државна валута користи за измиривање дуговања, он истовремено није могао да остане по страни од рашчишћавања тог проблема, јер је то ометало размештај војних наруџбина. Тако да је на крају прихваћено као корисно да се питање реши „званично“ преко Министарства иностраних послова, а влада је иступила као својеврсни гарант банака, признајући да су оне кредитно способне, али да у условима ратног стања немају могућности да дођу до страног новца. Влада је на себе преузела бригу не само о предратним обрачунима банака, већ и о омогућавању да оне добију од страних банака нове кредите, уз њену гаранцију, а Француска банка је руској Државној банци омогућила кредит ради покрића краткорочних дуговања и обавеза које су руске банке и индустријске установе имале према Француској. Тако су „савезници“ још једном демонстрирали да и међу једнакима постоје „више једнаки“.
Завршавајући кратку анализу проблема спољне финансијске зависности Русије из периода пред Први светски рат, желели бисмо да подвучемо да у савременим условима тај проблем има не толико историјску важност, колико је важан за савременост.
Примедбе:
2 Цит. по: Сидоров А.Л. Указ. соч. – С.78.
