Управо је прошла годишњица почетка 1. светског рата – 1.08.1940. године. За разлику од 22.јуна, почетка 2. светског рата, први датум код нас помиње мало ко, мада он представља границу, од које су почели процеси који су се завршили крахом Руске империје и трагичним распадом земље, коју су затим бољшевици саставили помоћу „гвожђа и крви“. Сећајући се почетка Великог рата не можемо, а да међу неким аспектима тадашње друштвене ситуације у Русији и данашње, не констатујемо особине сличности од које се човек јежи. Та се сличност осећа, пре свега, у томе да је и тада наше друштво преживљавало, а и данас преживљава стање раздвојености које се појављује зато, што покушаји принудне интеграције Русије са западном цивилизацијом која се одавно клања свом идолу – „златном телету“ – тера друштво да живи по законима који за руски народ немају моралног оправдања. Не говори узалуд такав стратег, какав је Јургенс, да „Русији сметају Руси да би се она осавременила“.
Када је познати (и неправедно заборављени) руски геополитичар А.Ј.Вандам (Једрихин) објавио 1913.године свој најважнији рад под називом „Оно што је најбоље у уметности“ он је као епиграф узео изјаву познатог публицисте М.Мењшикова: „Чини ми се да је и наша политика на нивоу заната, баш као и наша индустрија“1. Вандам је писао о томе колико исконским интересима Русије не одговара спољна политика коју је водила царска влада, од које је корист имао само главни геополитички противник Русије – Велика Британија. Пошто је јасно издвојио основне принципе енглеске стратегије и указао који је њен главни циљ – да се Русија увуче у рат са Немачком која је била највећи конкурент Енглеске, Вандам је упозоравао на опасност пута на који су, на крају крајева, Русију усмерили. Он је указивао да „…због догађаја… који се у Европи припремају ми никако не треба да главу спуштамо на јастук од споразума са народима, чија је вештина у борби за живот много већа него наша, већ треба да се уздамо само у себе (подвукла О.Ч)“2.
„Занатски ниво“ руске политике, о коме је писао Вандам, је био тесно повезан са врло дубоком финансијском зависношћу Русије од Запада, у којој се она налазила почетком 20. века.
Између финансија и политике је увек постојала тесна веза, али су се пред почетак прошлог века финансијски односи претворили у најважнији фактор међу онима који условљавају понашање држава на међународној арени. Како је писао А.Л.Сидоров, изванредни истраживач финансијске историје Русије, „на жалост – ту истину – толико јасну представницима царске бирократије, до сада нису у стању да прихвате неки савремени истраживачи који покушавају да ограниче значај и последице иностраних зајмова само преко стечене добити“3. Други познати руски истраживач Г.Фиск је у вези са тим рекао: „Кредит, који је Русија користила на светском тржишту, увек је зависио од две околности: прво- од значаја Русије у међународној политици и друго – од популарности њених ратова у светским финансијским круговима. Уколико није било тих услова – добијање кредита је за Русију било повезано са тешкоћама и обично је она била принуђена да се слаже са условима, који су били прилично понижавајући за једну велику државу“4.
Како је дошло до финансијског подјармљивања Русије крајем 19. – почетком 20.века и до чега је оно довело?
Успостављање руске зависности од страних банака води далеко у прошлост. Она је започета у време владавине Катарине Друге њеном политиком ширења међународних финансијских веза, када је основала прве приватне банкарске куће и институцију дворских банкара чији су оснивачи били странци, који су због њихове близине императорки стекли изузетан утицај. Њихов задатак је био вођење међународних обрачуна и тражење страних кредита за војне операције руске државе. Огроман спољни дуг Русије који је настао због тога и претерана слобода понашања финансијера-странаца толико је узнемирила Павла Првог, који је наследио Катарину Другу, да се он припремао да забрани бизнис дворских банкара, али се испоставило да је власт новца јача, и он је био принуђен да се одрекне својих намера у вези са тим. У његово време главну улогу је почела да игра „Канцеларија дворских банкара и комисионера Воута, Велиа, Рала и Ко“ која је била у блиским везама са банкарским кућама Хамбурга, Лондона, Лајпцига, Ђенове и других европских градова.
За владавине Александра Првог та је Канцеларија затворена, а њене функције су пренете на Министарство финансија, али је она наставила да још читавих пола века. Најутицајнија међу банкарским кућама је била кућа браће Штиглиц, покрштених Јевреја, који су дошли из Западне Немачке и који су свој бизнис започели за време рата са Наполеоном. До средине 19.века они су усвојим рукама држали скоро сав страни и домаћи кредит Руске империје, учествујући у свим државним крупним финансијским операцијама. 1857.године А.Штиглиц је постао један од оснивача Главног друштва руских железница, међу којима су били и Ф.Беринг (Лондон), банкарске куће „Гопе и Ко“ (Амстердам), „Готингер и Ко“ (Париз), као и познати банкарски шпекулант Исак Переира који је заступао интересе групе париских банкара, банке „Креди Мобилие“ и берлинске банкарске куће „Менделсон и К“. Савременици су А.Штиглица називали „Краљем петербуршке берзе“, његово име је било познато као и име Ротшилд, а са његовим меницама се, као са готовим новцем, могла обиграти читава Европа, отићи у Америку и Азију.
После главног града по важности у финансијском погледу је била Одеса са банкарским кућама Родоканаки, Ефруси, Рафаловичи, који су имали своје филијале у иностранству и који су одржавали чврсте везе са банкама Лондона, Париза и осталих трговинских и финансијских центара Европе. Рафаловичи су учествовали у реализацији скоро свих руских и иностраних зајмова. Осим ова два центра, крупни банкарски центри у Русији су били и Бердичев, Рига, Ревељ, Јурјев, Варшава. Како је писао историчар И.Левин „тешње повезани са Западом и ближе упознати са његовим установама од остале Русије… прибалтијска покрајина и Пољска су представљале мост између Русије и Запада“. Пошто су већ поседовали извесну уштеду слободног капитала прибалтијски банкари – Немци и пољско-јеврејски банкари су „установили извоз капитала, и још више – предузимача-банкара – у унутрашњу Русију“ одигравши, тако, важну улогу у формирању руског банкарског система5. Међу њима су се издвојили финансијски и железнички магнати Л.Кроненберг, М.Епштајн, А.Голдштанд, И.Блиох (доцније ће његов представник у Перебургу И.А.Вишњеградскиј да постане министар финансија Русије).
Најважнију етапу у учвршћивању зависности финансијског система Русије од страних банака учиниле су „велике реформе“ Александра Другог, чијим прихватањем је земља чврсто стала на пут капиталистичког развоја, у коме је главну улогу почео да игра узани слој представника финансијско-индустријских група које су биле чврсто повезане са страним капиталом, међу којима су се издвојиле банкарске куће Пољаков, Гинсбург, „Браћа Рјабушински и Ко“, „Боултон и Ко“, „Захариј Жданов и Ко“, „Кафтаљ, Ханделман и Ко“ и др.
Захваљујући њима у Русији се учврстила власт западне „финансијске науке“ која се у стварности претворила у оружје за борбу. Она је од идеје златног стандарда, који је у то време играо улогу савременог долара, направила култ, и тај култ поставила за базу читавог банкарског и финансијског система и дали „право“ Ротшилдима који су контролисали тржиште злата да помоћу свог „берзанског царства“ себи потчини читаве државе и народе. При том су апологети теорије златног стандарда били врло отворени.
Тако је водећи теоретичар златне валуте, идејни учитељ министра финансија С.Ф.Витеа и надахњивач његове новчане реформе, „највиши ауторитет“ за питања новчаног обрта земље тог времена И.И.Кауфман написао: „Златно и сребрно тело представља најбољу тврђаву иза чијих се зидова имовина осећа најсигурније, њега је згодније крити од туђих погледа, од туђег напада и крађе. Ако се преоблачи у злато и сребро, имовини је најлакше да побегне из опасне земље: драгоцени метали за имовину представљају невидљиви плашт… они је ослобађају од њене укопаности за једно место и свуда јој дају слободу, која је пропорционална њиховој количини.“ У драгоцено-металном телу капитал „стиче безграничну слободу, „добија душу“, чврстина злата и сребра му даје бесмртност“6 .
Ето како су ватрени заступници златног стандарда („златног телета“) описивали своје божанство, проглашавајући за јеретика свакога, ко није хтео да му се клања.
Иако широки слојеви руског друштва нису имали поверења у западне теорије економије и схватали су их, како је то говорио изузетни мислилац-славенофил С.Ф.Шарапов, као нешто тајанствено, слично чаробњаштву и магији, руско друштво није предлагало ништа у замену, јер није ни имало свој поглед на финансијска питања. У резултату је долазило до невероватне збрке, која се непосредно одражавала у пракси, као што је то било и са реформама Александра Другог. Како је упозоравао Шарапов, врховна власт је хтела-не хтела дозвољавала „на поверење“ низ мера, чији обим и суштину није, не само она, разумела, већ их нису разумели ни њени аутори, који су нестајали, један по један, са сцене, и при том су Русији оставили много муке.
Таква мука је била и златна Витеова реформа, извршена 1895 – 1897.године, чији је циљ био не да се створе повољни услови з развој народне привреде, већ обезбеђење „уласка“ Русије на светско тржиште, развој спољнополитичких веза и девизно уједињење са Западом, што је водило према потпуној зависности земље од европских берзи. Временом се подржавање златне валуте претворило у циљ за себе, у жртву на коју је принета сама руска економија.
Карактер реформе – тј. њена опасност за руску привреду – се пројавио већ у току припреме за прелаз на златну валуту. Од 80-х година министар финансија Н.Х.Бунге и његов наследник И.А.Вишњеградскиј су почели да праве златне резерве тако што су долазили до позитивног биланса и ликвидирали буџетски дефицит. Задатак су решавали повећањем извоза, пре свега жита (оно познато „нећемо појести до краја, али ћемо извезти“7, као и закључивањем позајмица из иностранства. У периоду 1881 – 1897.год. приход од реализације државних зајмова на спољном тржишту је износио 700 милиона златних рубаља. Као резултат – Русија је сакупила златни фонд, највећи по количини на свету, али је сва та резерва, како је говорио С.Ф.Шарапов, представљала не право богатство земље и плод њене зараде, већ одузету имовину која је сакупљена очигледним уништавањем народа и гладним годинама, и због којих су морале да се плаћају огромне камате.
При чему – ако је раније задуженост била углавном државна, од тада почиње брз раст друштвеног и приватног задуживања, које се изражавало у пребацивању у иностранство руских каматних хартија у валути кредита и приливом у Русију страног капитала ради експлоатације наших природних богатстава. Управо је огромна задуженост, која је условила вечито неповољан обрачунски биланс, постала главни узрок прихватања страног капитала, ма у ком облику да је он био. Ето тако је припрема за реформу, која је одредила правац финансијско-економске политике Русије, увукла земљу у најјачу финансијску зависност. И ако је та припрема вршена у складу са формулом „После нас – потоп!“, сама реформа може да се окарактерише формулом „Иза нас – пустиња!“
Извршена реформа је извршена по самосталној одлуци графа Витеа и на очигледно неповољан начин, уз мимоилажење Државног савета8, као и са кршењем директне воље императора. Гаранција за њен успех је постао етапни карактер увођења златног стандарда, све док психолошки припремљена (тачније – обрађена) јавност није постављена пред „свршен чин“ – пред чињеницу доминације „златног стандарда“. Како је тврдио сам Вите, реформа је вршена „испод жита“ тако да је законодавној власти само остало да учврсти оно, што је „у суштини већ урађено, и за шта није било могућности да се промени“.
Витеова реформа је изменила економски пут Русије тако што је земљу поставила у вечиту зависност од међународних банкара. Она је нанела небројене губитке како крупној, тако и ситној – сељачкој земљорадњи, коју је фактички уништила. Пошто је изазвала кратковремено оживљавање, реформа је затим испровоцирала врло оштру кризу у индустрији и трговини, захваљујући чему је држава изгубила огромну количину националног капитала, који су прогутали шпекулације и берзански крахови. Реформа је омогућила да у земљи дође до њене беспоштедне експлоатације од стране странаца, спољну политику Русије је подредила финансијским жељама, што је на крају прешло у служење интересима њених геополитичких противника. Најзад, финансијска реформа Витеа је почела да подстиче и револуцију, коју је у ствари сама изазвала ужасним осиромашењем народа.
Економска политика тог времена је била подвргнута врло оштрој критици, конкретно – једне од најважнијих економских новина „Берзанске вести“ су крајем 1900.године писале: „Економска политика садашње владе води у офанзиву иностраног капитала који ће Русију да покупује без остатка“. Као одговор Вите се само бранио са „Овакве бојазни су нам познате још од Петра Великог, али их руски господари никада нису озбиљно схватали, и историја је потпуно оправдала њихову проницљивост… Прихватањем иностраног капитала своју индустријску снагу су створиле све најнапредније земље на свету – Енглеска, Немачка, Сједињене Америчке Државе…“
Страни капитал је стварно радио по Русији шта је хтео – као да је у својој кући. Пре свега – стране инвестиције су ишле у циркулацију, у изградњу железница и банака, а затим у тешку индустрију. Руски истраживач Ол је писао да је од 80-х година 19.века до 1913.године капитал страног порекла износио 50% комплетног капитала, уложеног у индустрију, при том – капитална улагања страног порекла су чинила 70% у рударству, прераду метала и рударској машиноградњи9. По другим подацима – страни капитал је директно контролисао 70% индустрије, а ако се узме у обзир задуженост руских предузећа према страним банкама – руска предузећа су чак номинално припадала страном капиталу. До 1914.године странцима је припадало 42,6% укупног основног капитала 18 највећих акционарских банака Русије, при чему су они у Русији извлачили од 20 до 30 процената дивиденде, уместо 4 – 5%, колико би имали у својим земљама.
Од 1887. до 1913.године чиста добит страних капиталиста на уложени у Русији капитал је изнела 2 326 милиона рубаља, што је 30% више од инвестираног капитала. То је био, у суштини, данак који је Русија плаћала страном капиталу, а који је према њој спроводио политику диктата, политику подривања њених производних снага тако што је грабљиво експлоатисао њена природна богатства и људску енергију, претварајући их у своју агарарно-сировинску добит.
Подела страних инвестиција у Русији по земљама порекла је 1914.године била следећа: Француска – 32%, Енглеска – 22%, Немачка – 19,7%, Белгија 14,3%, САД – 5,2%. Француски капитал је доминирао у индустрији угља и индустрији челика на југу Русије, заузимао је водеће позиције у производњи цемента, експлоатацији и топљењу бакра, у предузећима водоснабдевања и канализације. На учешће АО са капиталом страног порекла долазило је преко 70% комплетне експлоатације угља у Донбасу. У рукама француског капитала се налазило Друштво руско-балтичких бродоградилишта, руско друштво за производњу артиљеријске муниције и војних принадлежности и др. На југу Русије скоро да није било ни једног предузећа у коме није било страног капитала, тамо су се у масама досељавали страни предузимачи, инжињери и радници, а из Америке су пребациване читаве велике фабрике.
Енглески капитал је концентрисан у индустрији прераде нафте, у експлоатацији бакра (56% читаве експлоатације) и на налазиштима злато-платинских метала (70%). Немачки капитал је био у електротехничкој и хемијској индустрији. За немачки капитал се говорило да је то био прави домаћин енергетске индустрије Русије: „Свеопштој електричној компанији“ (АЕГ), која је за леђима имала немачку банку „Дисконто гезелшафт“, припадало је око 90% електротехничких предузећа Русије. Под финансијском и производно-техничком контролом немачког капитала се налазио значајан део предузећа војне индустрије Русије, конкретно: Невско бродоградилиште и механичарска фабрика, фабрика Крејфтона (Охтински адмиралитет), Лангеова фабрика у Риги, Бекерова фабрика. У рукама немачког капитала су се нашле и огромне фабрике за прераду метала и машиноградњу – Хартманове, Коломенска машиноградња, акционарско друштво „Троугао“, Шлиселбуршка фабрика за производњу барута, Руско друштво артиљеријских фабрика и др. У руској (према месту пријаве) индустрији скоро ништа више није остало руско.
(Наставиће се)
Примедбе:
1 Цит. по: Вандам Е.А. Геополитика и геостратегија. – М., 2002. – С.157.
2 Вандам Е.А. Исто. С.185.
3 Сидоров А.Л. Финансијска историја Русије у годинама Првог светског рата (1914-1917). М., 1960. С. 24.
4 Фиск Г. Финансијски положај Европе и Америке после рата. – М., 1926. – С.6.
5 Цит. по: Анањјич Б.В.: Банкарске куће у Русији, 1860-1914 г.: Скице из историје приватног предузетништва. М.,РОССПЭН, 2006. С.15.
6 Цит. по: Шарапов С. Русија будућности. Москва, Институт русской цивилизации, 2011. С. 64.
7 Железничке тарифе су, на пример, биле промењене тако што је било најисплативије возити жито према лукама на западној граници, а не према индустријским центрима и губернијама којима је оно било потребно за коришћење.
8 У децембру 1895. Године Вите је први пут објавио на заседању Госсовјета пројекат реформи за прелазак на златни стандард, који је до тада држан у тајности, а у марту 1896. године он је Госсовјету предао већ готов пројекат закона: „Исправке новчаног промета“. Међутим, Госсовјет је једногласно иступио против реформи, сматрајући да су оне немогуће и неправедне. Тада је Вите одлучио да изврши реформу тако што ће и заобићи госсовјет.
9 Погл. Ол П.В. Страни капитал у Русији, Петроград, 1922.
