Познато јело „босански лонац“ (мађарски чиновници наденуше му то име), након Дејтонског споразума постало је синоним којим се означава сложеност односа у земљи где живе три конститутивна народа, који се ипак међусобно јасно разумеју на српском језику, али их странци (најчешће окупаторски чиновници) никада и никако нису разумели, било понаособ, било као заједницу!
Далеких седамдесетих година прошлог века, због успешног пословања „Агрокомерца“ као произвођача пилећег меса и прехрамбено-кондиторских производа који су се извозили у земље „несврстаних“ Африке и Азије, назваше Фикрета Абдића популарним именом „Бабо“!
Тада је забележен завидан економски развој у до тада запуштеној Бихаћкој регији, најзападни јој муслиманској енклави на Балкану, од одласка Отоманске власти 1878. године.
Абдић је проширио успешну кооперацију и на суседни Кордун, пољопривредну Крајинску покрајину, истовремено засметавши моћницима у Сарајеву и Загребу, који ће га искористити као монету за поткусуривање у обрачуну две утицајне комунистичке муслиманске породице око статуса господара БиХ, награђујући га затвором, али и стварајући му ореол народног мученика!
Не чуди стога да је на првим вишестраначким изборима у БиХ однео убедљиву победу за муслиманског члана председништваБиХ, иако је СДА убедљиво репрезентовала изборну вољу муслиманског становништва а њен лидер Алија Изетбеговић био му супарник!
После разговора са Адилом Зулфикарпашићем као иницијатором оснивања СДА са изразито грађанском а не верском орјентацијом, Абдић је донео неопозиву одлуку да своје изабрано место уступи Изетбеговићу, да би тако ојачао победничку странку муслиманског народа.
Свесно се вратио у Велику Кладушу, да у турбулентном времену покуша да одржи „Агрокомерц“ као гаранта бољег живота, али и чиниоца који ће спречити злоупотребу социјалне компоненте у верско-политикантске сврхе, у крају где је тешко историјско наслеђе оптерећивало муслиманско становништво у православној Крајини.
Злоупотребљени од свог вође Џафер бега Куленовића у ЈМО (Југословенска муслиманска организација) као усташког првака, те `41.године починили су стравичне злочине над недужним комшијама Србима истребљујући читава села до самоорганизованог српског устанка, а касније одлазећи у нацистичку СС дивизију „Ханџар“, да би тек од капитулације Италије лавирали између партизана и домобрана једним делом, али и даље остајући тврдо усташко језгро, као „хрватско цвијеће“ на Уни.
Свестан овог историјског наслеђа, Абдић је са ужасом сагледао утицај муслиманских верских вођа образованих у Ријаду сада када почиње распад заједничке државе, покушавајући да нађе модус заједничког живота, без крвопролића.
Покушаће и да подржи ЈНА док је била у БиХ као гарант релативног мира, не дозвољавајући групи лидера СДА у Бихаћу да потпале локално буре барута, што је Изетбеговић упорно захтевао после почетка оружаног сукоба са српском милицијом, која је спречавала поновљени злочин док је у суседној Крајини вођен одбрамбени рат од новоусташке агресије, у којој су отворено учестовале и муслиманске добровољачке формације на хрватској страни.
Тек када је Абдић организовао странку ДНЗ (Демократска народна заједница) и успешно спровео референдум на ком се већински становништво одлучило за Аутономну регију Западна Босна, која је најавила добросуседске односе и са Р Српском и са РСК, али и са ХРХБ (Хрватска република Херцегбосна) као својим комшијама, кренуо је Изетбеговић по страном диктату у оружани напад на становништво АПЗБ, започињући тако међумуслимански грађански рат.
Његов 5.корпус АБиХ, починиће злочине над голоруким цивилима и скоро 80000 становника избеже у РСК на територију тада под заштитом (лажном) ОУН, изазивајући међународну кризу коју је покушао да реши и генерални секретар ангажујући УНХЦР, да помогне у савладавању претеће хуманитарне катастрофе у сарадњи са институцијама РСК.
Као прагматичан политичар, Абдић је склопио политичке споразуме и са Р Српском и са РСК и са ХРХБ, али и са Р Хрватском и са СРЈ, постајући тако вишезначан играч у „босанском лонцу“ ком су амерички каубоји злонамерно украли сигурносни вентил, очекујући експлозију.
Данас, када је Бихаћка регија доказано центар где се регрутују исламски фанатици за ИД, који одлазе у далеку Сирију да стекну потребно радно искуство, најављено ангажовање Фикрета Абдића (макар у поодмаклој доби) да се кандидује за градоначелника Велике Кладуше испред новоформиране Либералне странке БиХ, пред очекујуће октобарске локалне изборе личи на глас вапијућег у пустињи.
Али, уместо да изазове подршку свих добронамерних, на старту изазива крајње неаргументоване коментаре добро познате „објективно независне“ медијске DW (Deutsche Welle), чији су репортери из деведесетих година били синоним зла, које нескривено подржава неофашисте у грађанском рату БиХ.
Да се „власи не досете“ (како гласи изрека) ангажован је репортер Берлинског листа „Nojes Dojčland“ који слови за лево орјентисан, да отпутује у Кладушу и уради тематску репортажу о Баби коју потом добронамерни DW злурадо коментарише, наглашавајући притом да је новинар одличан познавалац Балкана и балканских (не)прилика.
Као школски пример злонамерних квалификација и тврдњи, које оправдавају ону изреку да је „пут у пакао поплочан добрим намерама“, истиче се да је Абдић ратни злочинац који је одлежао десетогодишњу робију у Хрватској, где је суђен на основу „објективне“ оптужбе из БиХ а као хрватски држављанин није испоручен али јесте суђен, да се има аргумент ако проговори о прљавим америчким играма на брдовитом Балкану, пошто му је активну подршку пружао и страшни Моамер ел Гадафи, који се усудио да затражи народне паре да побољша стандард свога народа, а власници банака где су биле нису хтели да их врате, те га успешно развластише и живота лишише на „демократски начин“, у обојеној револуцији америчке ЦИА.
Абдића су „случајно“ оптужили извршиоци бројних злочина у Бихаћкој регији који су били послушни извршиоци планова NАТО и учесници злочиначке VRA „OLUJA“, а потом и агресије на западнокрајинске општине Р Српске.
Видљиви страх од поновног покушаја дела муслимана у БиХ да ипак скину каубојске букагије, на старту плаши господаре рата да им омете прљаве планове, на знатно измењеној светској позорници и пољуљаном једнополарном свету каубојске свемоћи.
Додуше, није ни Бабо пиле Калимеро па да не препозна „демократске бабице“ које непозване хрле на бабине његовој тек рођеној Либералној странки БиХ, носећи собом данајске дарове!
