Предизборни маратон у САД је у јеку. Времена до одлучујућег тренутка – шестог новембра – је све мање, а рејтинг Барака Обаме је такав да би требало да буде и бољи. Не примећује се да у његовом штабу влада потребна увереност у његову победу. Он иде са својим главним противником – Митом Ромнијем – „чело о чело“.
Новац је основна полуга рада са електоратом, али код председника САД, по свему судећи, њега нема довољно. Недавно је Обама на свом сајту објавио писмо са молбом да се за његову изборну кампању приложе бар 3 долара. „Они ће имати више пара“ – написао је. И стварно: за јули је Ромнијев предизборни штаб сакупио 101,3 милиона долара, а штаб Обаме – 75 милиона.
Ромни – и банкар и мултимилионер – ослања се на крупни капитал. Већина улога који стижу за Обамину кампању је мања од хиљаду долара. Forbs је одредио главне спонзоре и Б.Обаме и М.Ромнија. Први оперишу десетинама и стотинама хиљада, а други – милионима.
Осим директних финансијских улога у изборну кампању, у САД постоји још цео низ другачијих начина за утицај на рејтинг кандидата. Најважнији међу њима је управљање политиком медија, која се налази под контролом финансијско-индустријских група. У ствари, кључеви којима се управља изборном свешћу бирача се налазе на информационом пољу, а приступ тим кључевима је код савршено конкретних људи. Ни један кандидат за председника САД не може да игнорише мишљење тих људи. У овом тренутку се у очима тих конкретних људи борба за предност два председничка кандидата до крајњих граница заоштрила. 20.августа кандидат републичке партије М.Ромни је објавио да ће повећати бројност америчке армије за 100 хиљада људи. То је врло велика цифра која америчкој војној индустрији обећава нове наруџбине за све области војних потреба. М.Ромни је заслужио пљесак и на себи је већ осетио склоност представника војне индустрије. Уз праве текстове главних медија о његовој кандидатури његове шансе могу да се значајно повећају.
А шта Обами преостаје? Председник из рукава избацује добитну карту – он Сирији прети ратом. Те претње представљају слатку музику за Пентагон и америчку војну индустрију. За осталу Америку – то је посмртни марш, јер она није спремна ни из ког разлога да уђе у нови рат, наравно, уколико се заборави на апетите војне ндустрије.
Данас САД одлазе из Авганистана и Ирака, иако не толико фактички, колико психолошки. У земљи долази до опуштања после ратне грознице која је била узрокована невероватним војним трошковима, погибијама и сакаћењем војника, конфликтима јавног мњења и тако даље. Америка је била захвална Бараку Обами за његове миротворне кораке. А сада – изненадна претња новим ратом, која, мада је условљена, ипак… Колико је стварна интервенција САД у Сирији и да ли уз њу може да се стрпа и хемијско оружје, које, како се прича, сиријска влада поседује?
Потпуно је очигледно да је то само повод за дизање ратне психозе. Једина изјава коју је представник МИП-а Сирије дао о томе да ће, уколико постане неопходно, Сирија искористити и ту врсту оружја, за сада није дала никакве практичне последице. Ваздушно–космичка обавештајна служба САД не открива никакве знаке да се Сиријци спремају да користе хемијско оружје, јер се такви знаци састоје из читавог низа специјалних мера, почев од тога се ће се у војсци појавити лична средства заштите, све до уградње на авионима специјалних контејнера за отровна бојна средства. Ништа од тога се не примећује, и да се то уводи као тема, како ју је поставио Обама, значило би бављење непоузданим шпекулацијама. Обамине речи да сиријско хемијско оружје представља опасност за САД представљају само пропагандни корак, којим би требало да се још мало придобију симпатије војно-индустријског лобија, али је тај начин пун непредвидивих последица. Када се Џорџ Буш млађи залетео у причи и изјавио да му се чини да се на небу његовог рођеног Тексаса појављују ирачке беспилотне летилице са хемијским оружјем, свет се, уочи напада на Ирак већ био упознао са том врстом реторике. Највероватније је да такве изјаве најпре изазивају претпоставку да је Вашингтон опет започео двоструку игру, да је из неких разлога председник Обама направио још један корак према агресији и да је тему сиријског хемијског оружја узео само како би популарисао тај свој нови корак. А прави разлози за избор те теме су у специфичности односа Обаме са америчким војно-индустријским круговима.
Наравно да је могуће да се САД умешају у сиријски конфликт, али је питање у којим ће то сразмерама бити. Објективно – САД нису у стању да себи дозволе комплетну војну интервенцију. То би била авантура, која би запретила непоправивим последицама не само за привреду САД, већ и за комплетно америчко друштво. Међутим, Американци би били у стању да отворе бојева дејства тиме, што би направили пар или два ракетирања сиријских „објеката за производњу хемијског оружја“. У ствари – најважније је да се рат започне. А прљави посао који остаје после тога ће радити они, који само чекају да одговоре.
Тако да Вашингтон опет извирује иза леђа својих истомишљеника и диже ратну секиру. Овога пута као поглавица иступа Чингачкуг – Обама, који је спреман да заштити рођене вигваме од смртоносног дима.
А шта у том случају да се ради са Нобеловом наградом за мир, коју је он добио чим је објавио да намерава да прекине ирачку и авганистанску операцију? Ипак она некако не иде уз улогу међународног ратног подстрекача.
У извесном смислу за Б.Обаму наступа тренутак истине. Или ће се он зауставити на вербалним претњама на адресу Сирије и наставити да води релативно уздржану линију у конфликту, и тако у изборном маратону жртвовати подршку војно-индустријског лобија, или ће, како би победио, улетети у авантуру, прецртавајући тиме све своје досадашње миротворне изјаве.
У последњем случају биће оних који ће рећи да је Молох америчке политике прождрао занесењака Обаму, сварио га и испљунуо у међународну праксу као типичног представника империје ватре и мача.
