Херцеговина, као посебна административно-територијална јединица одржала се и под Турцима. Још прије коначног пада Херцеговине, вјероватно 1470. године, Турци су формирали Херцеговачки санџак, а до тада је овај простор третиран као турско крајиште. Херцеговачки санџак налазио се у оквиру Румелијског ејалета до 1580. године, а тада је укључен у новоформирани Босански ејалет. До 1522. године сједиште Херцеговачког санџака налазило се у Фочи, а затим је премјештено у Мостар. У току своје бурне историје, Херцеговина је мијењала границе, али и административни статус. Тако је, на примјер, за заслуге у борби против антиреформског покрета босанког беговата, у првој половини XIX вијека, султан одвојио Херцеговину из састава Босанског пашалука и у статусу посебног пашалука дао је на управу Али паши Ризванбеговићу Сточевићу. У вијековима турске владавине, Херцеговина је често била поприште ратних сукоба између Турака и хришћанских земаља. Херцеговачки хришћани нису били само пасивни посматрачи већ скоро увијек и активни учесници у великом броју ратова у којима су видјели и могућност свог ослобођења. Због тога је Херцеговина и стекла епитет једне од најбунтовнијих српских области под турском окупацијом. Да је у Херцеговини немањићка традиција и српско православље имало дубоке коријене, доказује и чињеница да на том простору у XVIвијеку долази до покушаја обнове српске духовности, па и културе. Тако се почетком тог вијека обнављају стари и зидају нови манастири, као Тврдош и Житомислић, а већ 1519. године ради и српска штампарија Божидара Горажданина.
Највеће територијално смањење Херцеговина је доживјела у другој половиниXIX вијека. Наиме, стални напори херцеговачких Срба да се ослободе од турског ропства, највише изражени кроз устаничке покрете, али и кроз хајдучију и ускочке акције, поклопили су се са формирањем црногорске државе и жељом црногорских владара да територију своје државе прошире на Херцеговину. Уз подршку сусједних црногорских племена, Херцеговци су половином XIX вијека, предвођени Луком Вукаловићем, започели широки ослободилачки покрет, а као резултат те заједничке борбе већ послије битке на Граховцу 1858. године, Грахово је фактички присаједињено Црној Гори. Коначно, разграничењем Црне Горе и Отоманске империје, озваниченим 17. априла 1860. године, велики дијелови Херцеговине: Грахово, Рудине, Жупа Никшићка и више од половине Дробњака са племеном Ускоци, припали су Црној Гори. За српски народ ових херцеговачких племена почињао је сасвим нови период историје, период толико чекане и жељене слободе, али су и даље велики дијелови Херцеговине остали под турским ропством. Међутим, све веће јачање моћи и утицаја Луке Вукаловића, као и све већа слава која је пратила његово име, угрозили су амбиције црногорског књаза Николе да држи све конце херцеговачког устанка у својим рукама и да га користи за своје политичке циљеве. Вукаловићево постепено осамостаљивање изазвало је бојазан код црногорског двора да он од Херцеговине жели да направи нову аутономну српску војводину, а самим тим и нову династију, што би угрозило амбиције књаза Николе и великог војводе Мирка да читаву Херцеговину до ријеке Неретве присаједине круни Петровића. И заиста Вукаловић је фебруара 1862. године водио преговоре са Турцима, када му је и понуђено да дијелови Херцеговине са српском православном етничком већином, добију аутономан статус, а да том области са титулом кајмакама управља Вукаловић. Због тога је Вукаловић, али и сви други херцеговачки главари који су се залагали за такво рјешење постали непожељни за црногорски двор.
Послије новог Херцеговачког устанка, који је започео 1875. године и црногорско турског рата 1876-1878. године у коме је учествовало у саставу црногорске војске и 17 херцеговачких устаничких батаљона, одлукама Берлинског конгреса велики дијелови Херцеговине: Пива, Бањани, Никшић, Голија, остатак Дробњака, Језера и Шаранци, припојени су Црној Гори, док је остатак Херцеговине пао под аустроугарску окупацију. Узалуд је 45 херцеговачких главара потписало једну петицију црногорском књазу у којој траже да поради код руског цара да не дозволи да се Херцеговина дијели и да тако један њен дио припадне Аустро-Угарској, јер је књаз Никола могао да буде сасвим задовољан резултатима Берлинског конгреса. Аустроугарска окупациона управа додатно је умањила обим Херцеговине, издвајањем из састава Мостарског округа котара Фоче. Послије Првог балканског рата, они дијелови Херцеговине који још нису били ослобођени од турске власти, као Пљевља и Пријепоље са манастиром Милешевом, припали су Црној Гори, односно Србији. Процес територијалног сужавања Херцеговине коначно је завршен крајем Другог свјетског рата када је и херцеговачки дио Боке са Харцег Новим и племе Кривошије у његовом залеђу дефинитивно додијељено Црној Гори.Тако је у СФРЈХерцеговина заузимала површину од свега 9835 км2.
Дакле, из свега написаног видимо да је Херцеговина била јединствен духовни, религиозни и културно-историјски простор, некада и државна целина и да је дала непроцењив допринос целокупном српству на духовном плану, а такође и на пољу непоколебљиве борбе са оружјем у рукама за одбрану своје свете вјере Православне и за одбрану цјелокупног српства. На културном и религиозном пољу Херцеговина је нашем роду дала изузетне корифеје духа. Међутим, та борба никада није ишла у правцу уских ситничарских локалних интереса, у Херцеговини никада није било аутономаша, нити сепаратиста и свакако да није случајно да је управо у војводству Светог Саве поникао песник који је написао: "Мене све ране мога рода боле". Тај осећај свесрпског јединства толико приметан код многих великих Херцеговаца (надам се да ћемо о некима од њих писати и у овом серијалу), можда је и највећи допринос “Војводства Светог Саве” роду српском.
