Један од предуслова српског националног препорода јесте и схватање јединства српског народа у верском, културном и историјском смислу те речи, како више никад ни за једног српског политичара, Срби из Републике Српске не би били босанци… Херцеговина, земља Светог Саве, том јединству православног рода српскога током своје крстоносне историје пружила је огроман допринос, па причу о јединственом српском културно-историјском и државном пространству почињемо серијалом “Војводство Светог Саве”.
За српски народ, његову историју, културу и духовност, Херцеговина има посебан значај. Прије свега, Херцеговина се сматра „ковницом српског језика“ и једном од главних етничких база српског народа, одакле су вијековима текле бројне сеобе у свим правцима и по свим српским етничким територијама. Осим тога, у Херцеговини су као у ријетко којој српској етничкој области, немањићка традиција и епско пјесништво доживјели свој врхунац и то до мјере да временом постану један од битних регулатора друштвеног живота и сређености патријархалног друштва.
Међутим, оно што се данас подразумијева под термином Херцеговина само је један мањи дио онога што је она некада обухватала. Данас њен обим ограничавају државне границе са Црном Гором и Хрватском, а географи сматрају да природна граница између Херцеговине и Босне иде развођима на Чврсници, Великој Влајни, Радуши, Враници, односно Зец планини, Битовњи, Иван планини, Бјелашници, Трескавици, Лелији, Зеленгори и Волујаку. То је у ствари источна, сјеверна и западна граница слива горње и средње Неретве. И поред тога, још увијек је веома жив појам Старе Херцеговине, која је највећим дијелом у данашњој Црној Гори, али се поједини њени крајеви налазе и на простору данашње Србије. У простор Старе Херцеговине спадају територије данашњих општина Пљевља, Жабљак, Шавник, Плужине, Никшић, Херцег Нови и дио општине Котор у Црној Гори, Пријепоље у Србији, те Фоча и Калиновик у Републици Српској. Иако издијељени државним границама, области Старе Херцеговине заједно са општинама данашње Источне Херцеговине: Требиње, Билећа, Љубиње, Берковићи, Гацко и Невесиње, и данас представљају јединствен српски духовни и културни простор. Херцеговина је српској нацији дала велики број знаменитих личности: пјесника, научника, књижевника, дипломата, ратника, војсковођа, националних, културних и јавних радника па чак и неколико светитеља.
Иако се назив „Херцеговина“ први пут јавља у једном документу око 1454. године, а означаваoје област којом је управљао један од моћних средњовјековних обласних господара – херцег Стефан Вукчић Косача, коријени и смисао њеног настанка знатно су дубљи и као такви дубоко уткани у историју српског народа. Херцеговина, као политички појам, настала је током XIV вијека на областима које су раније припадале српској држави, а којима су, између осталих, управљали Немањин брат Мирослав до 1190. године, а затим, веома кратко, Немањин најмлађи син Растко, касније монах, архиепископ и светитељ Сава.
Управо на том простору настао је око 1185. године један од најзначајнијих српских средњовјековних књижевних споменика Мирослављево јеванђеље, а први српски архиепископ Сава ту је 1220. године формирао Хумску епископију, као најзападнију епископију аутокефалне српске архиепископије, са сједиштем у Стону. Чињеница да је Херцеговина настала на областима које је од српске државе отргнуо босански бан Степан IIКотроманић у периоду од 1322. до 1326. године објашњава дубље узроке њеног настајања. Тако, Сима Ћирковић каже: „Корени појаве Херцеговине су врло дубоки. Они се пружају, чак, до времена када су области које доцније чине херцегову земљу биле у оквиру српске државе. Као страно тело, оне нису могле да срасту органски са босанском државом. Поред господара Доњих крајева, ослоњених такође на новостечене области, први снажни феудалци који последњих година XIVи почетком XVвека доводе централну краљевску власт на ивицу потпуне немоћи, господаре управо областима издвојеним из српске државе. Када је у вези са снажним привредним полетом од тридесетих година XVвека почело поновно јачање централне власти, окупљање се вршило око два центра. Око старе, праве Босне и личности краља, и око Сандаља Хранића и Стефана Вукчића и старих српских области као језгра… У готово непрекидном непријатељству та два центра, у њиховом трајном супарништву налази се основа дуализма Босна – Херцеговина .“
Очигледно је, дакле, да је Херцеговина име добила по титули свог господара херцега Стефана, али он није био њен оснивач. Њене темеље ударио је војвода Влатко Вуковић, за кога поједини историчари тврде да је био син војводе Вука Хране, челника цара Душана. Влатко је био један од најпознатијих обласних господара и војсковођа босанског краља Твртка IКотроманића. О посједима којима је управљао овај прослављени војсковођа зна се веома мало. Тврдње Мавра Орбина да је, послије Влаткових побједа над Турцима на Рудинама, а касније и код Билеће (1388), краљ Твртко као награду даровао Влатку „готово целу ону земљу која се доцније прозвала Војводство Светога Саве“ (Ducatodi Santo Sabe), данашњи медиевисти сматрају нетачном.Послије смрти војводе Влатка Вуковића, овом области управља његов синовац Сандаљ Хранић Косача (1392–1435). То је, већ, период када Турци осим пљачкашких похода почињу отворено да се мијешају у унутрашње ствари босанске државе. Они посебно знају да искористе закрвљеност феудалне властеле. Све више ослоњен на Турке и све више зависан од њих, а у перманентном сукобу са Павловићима, Сандаљ је успио не само да сачува, већ и да знатно прошири посједе које је наслиједио од стрица. Послије смрти војводе Хрвоја Вукчића (1416) и кнеза Павла Раденовића (1415), он је најмоћнија фигура у тадашњој босанској држави, а његови посједи простиру се од Цетине до Милешеве. Сандаља Хранића наслиједио је његов синовац Стефан Вукчић Косача (1435–1466). Са њим је убрзан и завршен процес издвајања Херцеговине из босанске државе и њеног формирања као посебне политичке цјелине. Према Владимиру Ћоровићу, област којом је управљао Херцег Стефан обухватала је простор „од Цетине до Лима и Мораче, а на северу до Неретве и ушћа Лима са нешто мало поседа и изван тога подручја. На северо-западу је држао Дувно и један део Ливањског поља. То су границе старе Херцеговине.“ Са Стефаном није било лако ниједном његовом сусједу. Он се борио против Павловића, деспота Ђурађа Бранковића, Франкопана, Дубровчана, Млечана, Мађара, па на крају и са властитим сином Владиславом. Према босанској краљевини се понашао више као љути непријатељ него као „велики војвода Русага босанскога“. Да би истакао своју независност од Босне, он се октобра 1448. године прогласио за „херцега хумског и приморског“, а априла сљедеће године за „херцега од Светог Саве.“ Тим чином није само хтио да истакне своју величину и независност од босанске државе, већ је, додајући титули херцега и ријечи „од Светог Саве“, желио да истакне и немањићку традицију у хумској земљи, то јест, чињеницу да он влада земљом којом је некада управљао најмлађи Немањин син Растко, касније архиепископ и светитељ Сава. Осим тога, у његовој области налазио се и манастир Милешева гдје су чуване мошти Светог Саве.
Период владавине херцега Стефана јесте и период коначног пада средњовјековне босанске државе под Турке. Разривена и разједињена унутрашњим политичким и вјерским сукобима, Босна је постала лак плијен за Турке. Коначно су је освојили 1463. године, а посљедњег босанског краља Стефана Томашевића погубили. Херцеговину је убрзо чекала иста судбина. Најстарији Стефанов син Владислав одметнуо се од оца 1462. године и уз помоћ Турака добио на управу један дио очевих области. Користећи настало стање, Турци су убрзо узели већи дио Херцеговине. У распарчавању Херцеговине, убрзо су им се придружили и Млечани и краљ Матија Корвин, тако да је херцегу Стефану остао само град Нови са уским појасом земљишта у Приморју. За разлику од Босне, Херцеговина ипак није „шапатом“ пала у турске руке. Остали су упамћени бројни окршаји које су са Турцима по Херцеговини водили херцег Стефан и син му Влатко. Херцег Стефан је умро 1466. године оставивши насљедство свом средњем сину Влатку Херцеговићу (1466–1482), који је, такође, узео титулу херцега. Изостављен из очевог насљедства, најстарији херцегов син Владислав је изгубио своје посједе и прешао у Славонију, на земљу коју му је поклонио краљ Матија Корвин. Херцег Влатко је, покушавајући да нађе ослонац у западним хришћанским земљама, још неко вријеме успијевао да се одржи. Међутим, турски напади постајали су све чешћи и коначно 1482. године пало је и посљедње упориште херцега Влатка, град Нови, кога су браниле чете угарског краља Матије Корвина, под заповједништвом Ладислава Маркуса. Посљедњи херцег од Светог Саве, Влатко Херцеговић Косача избјегао је са породицом на острво Раб, а одатле у Истру гдје је и умро. Најмлађи син херцега Стефана, Стефан Херцеговић, пошто се завадио са братом око насљедства пребјегао је султану, потурчио се и постао 1474. године Ахмет паша Херцеговић. Изградио је богату дипломатску, државничку и ратничку каријеру. Постао је зет султана Бајазита IIи био велики везир тројице султана (Мехмеда II, Бајазита IIи Селима I).
Наставља се…
