Када су уочи прошлонедељног самита „Берлинског процеса“ у Трсту једног евроциника упитали који је, реално, домет те регионалне конференције, он је лаконски одговорио: „Шта фали да тамо попијемо оригинални италијански еспресо и попричамо?“
У Трсту је у међувремену завршена још једна међународна егзибиција којом је Брисел поручио „Западним Балканцима“ да им до даљег нема ништа од чланства у ЕУ. Али да, упркос томе, не треба да губе наду јер, ево, Европа и даље мисли на њих.
Да би Балканци лакше прогутали ову контрадикторну и дешперативну поруку, Брисел је поред све тежих и сложенијих процедура, стандарда и услова за пријем, произвео и обиље иницијатива, асоцијација, координација и сл. Ти сурогати за чланство треба земљама и народима региона да одрже илузију да „сваки дан у сваком погледу све више напредују“ на европском путу, а да никада не стигну на циљ. Не шкртари се на парама. Ројиле су се разноразне НВО, са регионалним сједиштима, замашним буџетима, скупо плаћеним директорима, луксузно опремљеним канцеларијама, бројним кадровима и међународним пројектима за мање или више просипање магле. А зову се Европски покрет, Иницијатива за југоисточну Европу, ЕУ у више брзина, Берлински процес или слично.
„Берлински процес“ покренула је канцеларка Ангела Меркел 2014. пошто је ЕУ запала у кризу, а предстојећа консолидација је дугорочно искључивала даље проширење. Било је предвиђено да у наредне четири године, а уз подршку Брисела, „Западни Балканци“ у пет и по држава превазиђу све регионалне препреке на путу за ЕУ. Послије инцијалног скупа у Берлину, а прије овог у Трсту, одржана су још два годишња окупљања у Бечу и Паризу, а као главни резултат трогодишњег рада помиње се да је формирана Координација за младе.
Умјесто рјешења која би земље тзв. Западног Балкана колективно припремила за ЕУ, за прве три од укупно четири пројектоване године проблеми су се само умножили. Превлака је постала предмет спора између БиХ и ЦГ, Пирански залив – између Словеније и Хрватске, мост преко Пељешца – између Хрватске и БиХ, разграничење у Војводини – између Србије и Хрватске. Да и не помињемо узавреле напетости између Македонаца и Албанаца у БЈРМ, нове размирице између РС и Федерације у БиХ, хроничне између Београда и Приштине.
На страни ЕУ током протекле три године ситуација се релативно још више погоршала. Грчка криза, брегзит, мигранти, Орбаново солирање, дистанцирање вишеградског квартета, русофобија, подјела на њемачку и америчку ЕУ, гасни проблеми са Украјином итд. довели су Унију на ивицу пропасти. Елем, невоље Иванова, Раме, Изетбеговића, Тачија, Вучића и регионалних колега су „мала маца“ у односу на главобоље Јункера, Туска, Могеринијеве и Хана. И није баш јасно ко би коме ту прије требало да притекне у помоћ.
Али, улоге су одавно подијељене, и ЕУ је та која помаже тзв. Западном Балкану само зато да у отворено европско двориште не би ушли Руси, Кинези, Турци и да се у њега не би вратили Американци. Када од балканских лидера из Брисела траже да прије свега сачувају мир и стабилност, они хоће да кажу: „Не таласајте, смирите се, сачекајте још да видимо шта ћемо ми сами са собом, а ви дотле држите европски курс.“
Најкомичније је што у читавој егзибицији здушно учествују и балкански лидери. Не зато што и даље наивно вјерују у европерспективу, него зато што и њима ваља да глуме да би замазали очи својој националној јавности. Јер када више генерација политичара народу понавља бајке о евроинтеграцијама, када свако евробирократско „лијево сметало“ чим слети на Сурчин свечано изјави да је Србија све ближе Бриселу и да је тамо једва чекају, када се створи мрежа НВО чији активисти шире еврофантазије, када се народу годинама тупи како ЕУ нема алтернативу, те када многи Балканци на крају повјерују да ће живјети као у Њемачкој, Француској или Холандији, онда је тешко промијенити плочу.
Осим тога, механизам евроинтеграција је лукаво смишљен. Мало штапа, мало шаргарепе –мало претприступних фондова за намјенску потрошњу, мало бесплатне тамо већ застарјеле технологије, мало кредита са каматама Европске банке, ММФ-а, Свјетске банке. А онда се испостави да су банке Њемачке, која „већ годинама троши милијарде да санира грчке финансије“ зарадиле више од милијарду и по на каматама. Када се једном загази у евроколотечину, тешко је изаћи без велике штете. Брегзит је, истина, изазвао много разочарања, туге и вајкања на обје стране, али прави проблеми су настали око алиментације због једностраног развода брака.
Зато је у Трсту све било у стилу узајамног сокољења између Меркелове, Могеринијиве и Хана, испред ЕУ, и високих званичника земаља региона: „Ти мени војводо, а ја теби сердаре“. Када су, међутим, новинари Хана упитали за материјалну основу бројних пројеката за царинску унију, заједничко тржиште, јединствену транспортну зону и сл. које су нудили Балканци, рекао је: „ЕУ ће обезбиједити почетних пет стотина милиона евра, а остало ће пословна заједница!“ Пола милијарде евра на регију од пет и по држава звучи готово неозбиљно, јер толико су Кинези спремни да уложе само у фабрику гума у Централној Европи.
Није чудо што је Вучић приликом посјете Турској, ваљда поучен искуством домаћина Ердогана, затражио од Брисела да му се јасно и прецизно каже да ли ће Србија бити примљена у ЕУ и ког датума. Наравно, такав одговор никада неће добити, и Туск је могао само да му каже да ће то бити „одмах по завршетку дијалога са Приштином“. А то практично значи да ће Тачи, подржан од Брисела и Вашингтона, бити бескомпромисан све до пуног признања „Косова“, без обзира на уставне концесије које припрема предсједник Србије.
Ипак, Вучићу, бар што се тиче националне јавности и није проблем да прикочи према Бриселу. Разочараће само све мањи, евроентузијастични, дио те јавности. Већина која није представљена у парламенту Србије једва ће дочекати да га подржи на евроазијском путу, који он стално држи само као уцјену. Старији памте да се на тршћанској пијаци Понте росо продавала западна бофл роба са сиромашне Балканце, а да је СФРЈ у СССР извозила робу широке потрошње, на Блиски исток – грађевинске услуге, а кредите узимала у америчким банкама.
Вучић је зато пожурио у Вашингтон са адутом да „ракеташи Војске Србије на вјежбама НАТО-а у Румунији управо обарају све мете изнад Црног мора“. Погодите чије?!
Да би предсједникова посјета САД протекла у што повољнијој атмосфери, вицепремијер је морао поново да одложи додјелу дипломатског статуса руско-српском центру за ванредне ситуације. Први Вучићев сусрет у Вашингтону био је са командантом цивилне гарде – оном „паравојском из Охаја“, која није ни НАТО ни Армија САД, него „партнер за мир“. На крају, као шлаг, дошао је сусрет са Пенсом. Неко ће рећи да Вучића у Москви прима лично предсједник Путин, а тамо га спуштају на потпредсједнички ниво, али овога пута и није баш тако. Актуелни потпредсједник САД је највиши представник „дубоке државе“, који се по уставу аутоматски усељава у Овални кабинет ако оданде, на овај или онај начин, иселе Трампа. А Вучић, сјећамо се, није ни био Трампов изборни навијач.
Резултатима посјете наш предсједник је, мало је рећи, одушевљен: „Пенс ме испратио до излаза!“ Заузврат му је рекао да ће приликом посјете Београду имати срдачнији дочек него игдје у региону. То није тачно, већ и зато што нема шансе да претекнемо Албанце у Тирани и Приштини, изузев ако у међувремену на Теразијама не подигнемо споменике Хилари, Вокеру, Сорошу и другим експонентима „дубоке државе“. Даље, рекао му је да Србија са Русијом има пријатељске односе једнако као и са многим другим земљама. То такође није тачно, јер пријатељство са овом земљом, а зна то и Пенс, није упоредиво са другим. Објаснио му је да „Србија жели брже да рјешава проблеме на Косову“, што се ваљда односило на промјене Устава Србије. Али тиме није обрадовао Пенса, јер Американци баш преферирају замрзнуте конфликте. Посјета је сигурно побољшала односе двије земље, а и од сусрета са америчким бизнисменима биће вјероватно неке вајде.
Док Њемачка „Берлинским процесом“ и сличним керефекама покушава да тзв. Западни Балкан задржи у замишљеним границама ЕУ крајем 21. вијека, САД преко НАТО-а журно заокружују хладноратовски санитарни коридор око Европе према Русији: балтичке државе – Пољска – Украјина – Црна Гора. Ускоро ће вероватно бити укључена и Македонија, а Румунији су управо за скупе паре утрапили амерички противракетни систем „Патриот“ као седатив за претходно испровоцирану русофобију. Судећи по томе што је, како рече, „успоставио сталну личну везу са Пенсом и да не жели да открива дио разговора који би могао да изазове погрешна тумачења“, испада да је Вучић већ нашао алтернативу за ЕУ. Уосталом, рећи ће да циљ и није пуноправно чланство у ЕУ него усвајање европских норми и вриједности.
Можда би било добро да за предстојећи мегаскуп, најављен поводом уставних промјена, на који ће бити позвани и представници цркве, цивилног друштва, универзитета итд., предсједник прошири дневни ред. Да видимо куда Србија заправо иде. Овим путем тешко да може, будући да није ни Швајцарска ни Титова Југославија. Русија нуди енергенте и оружје. Кина инфраструктуру и инвестиције. ЕУ и САД се заједно труде да их у томе онемогуће. Али и да једна другу омету.
Наравно, није ни „Берлински процес“ за одбацивање. За шефа оне Координације за младе изабран је наш омладинац Ђуро Блануша. Када порасте, постаће Горан Свилановић и биће од велике националне користи. Скинуће се са буџета Србије и све до европске пензије ићи на еспресо у Трст, на захер торту у Беч, на коњак у Париз. Да мало поразговара … Шта фали?
