Прошло је оно време деведесетих година прошлог века када су народ и политичари слепо веровали у шарену лажу, односно бајке о интеграцијама у ЕУ и НАТО које су нам у медијима представљали као брижне, дарежљиве и хумане организације. Након завршетка рата, народима у БиХ пласиране су приче о заједничкој будућности, просперитету и високом стандарду уколико политичари курс свог брода буду преусмерили ка пристаништу које је у рукама западних центара моћи. Преморени од ратних страхота, сиромаштва и обесправљености на свим нивоима, грађани Босне и Херцеговине упецали су се на мамац који им је забацила Америка преко свог сателита званог ЕУ. Наиме, обећавали су предиван живот, путовања, високе плате, сигурност, миран сан, као и бројне привилегије али под условом да ентитета буде све мање, а заједничке државе БиХ све више. Запад је тако силно желео да оствари концепт унитарне БиХ у којој би постојала једна босанска нација, заједнички босански језик, као и заједничка војска, полиција, систем образовања, телекомуникација, пољопривреде и свих важних стубова који једну државу чине државом. Причали су нам да ће све наше невоље, муке и проблеми нестати уколико будемо удружени у напорима које треба да уложимо и станемо у ред за улазак на брод који данас увелико тоне. Народи су постали нервозни, нестрпљиви, али и веома бесни јер су схватили да су изиграни зато што ни двадесет и две године након рата не живе боље, не спавају мирно и немају никакве перспективе. Чак је умрла и последња нада да ће БиХ постати чланица „моћне“ ЕУ – те обећане творевине у којој се не добија ништа тако лако нити на лепе очи. Та иста ЕУ деценијама кочи процес уласка земаља централног Балкана у њену заједницу јер су и сами свесни опасности која ће се надвити над истоименом унијом ако дигне рампу за овдашње мученике који су гладни слободе, пристојног живота и мира. ЕУ у својим редовима не жели да има једну велику и моћну Турску, а камоли нестабилну и опустошену Босну и Херцговину из које свакога дана одлазе млади и продуктивни људи.
И даље се чује са ТВ екрана како странци поручују да БиХ има шансу, да су јој врата отворена, али да се у њихово друштво може ући само ако испуњавате услове које су поставили, а који важе за све земље које претендују да буду део уније која се полако али сигурно распада. Јасно је и европским марионетама да од БиХ нема ништа и да се земља која има три председника не може кретати напред зато што нема усагласшене ставове ни по једном важном питању.
Једно од њих је и војска односно оружане снаге БиХ које су састављене из три пука који осликавају националну заступљеност три конститутивна народа. Неки ће сада да кажу: Е па нико нам није крив што су српски политичари пристали на реформу одбране и укидање Војске Републике Српске. Тачно је да је руководство Српске 2006. године дало зелено светло за формирање заједничких снага на нивоу БиХ, али не смемо да заборавимо околности у којима је функционисала тадашња власт која је била изложена бројним притисцима и претњама, као што не смемо да у други план стављамо актуелну политичку ситуацију на светској сцени која никако не иде на руку бошњачкој страни, која се свим средствима бори за умањење надлежности Републике Српске како би у коначници она престала да постоји односно како би постала тотално неважна у БиХ. Они иду ка томе да ослабе Српску и припомогну у нападима према председнику Милораду Додику који нема милости према издајницима националних интереса. Муслимани у БиХ одлично знају да са Додиком нема шале и да је веома озбиљан у сваком свом јавном иступу, па тако и у недавном када је поручио да ће бити разматрано повлачење српских војника из оружаних снага БиХ, које је прогласио непријатељем Републике Српске.
Последња дешавања у вези са прославом Дана Републике Српске и ангажовањем Трећег пука Република Српска помогла су српском народу али и нашим политичарима да се по ко зна који пут увере у недобронамерност политичког Сарајева које на сва звони бруји о том да треба казнити сваког војника који је деветог јануара био у Бањалуци. Ако српском народу желе да одређују шта сме да слави и који ће то дан да буде, онда тај исти народ има легитимно право да пружи отпор онима који само настављају политику својих претходника, а данашњих спонзора који су за време турске окупације наших простора бранили да се слави крсна слава, граде цркве, обављају прославе. Чак ни у османско време није било толике мржње и забране колико је има данас у бошњачко-хрватској Федерацији која себе сматра напреднијим делом БиХ. Та чувена „Сарајевска чаршија“ упорно труби на све трубе о томе да су они ти који се за све питају и да су највеће жртве након последњег рата, док их са друге стране према попису над којим су имали потпуну контролу 2013. године има највише у БиХ. Лажи, обмане, преваре, опструкције и превелика доза мржње допринеће убразном распаду БиХ у којој један односно њен већински део не жели јак и просперитетан српски корпус, те га на све начине оспорава и блокира.
Државна заједница звана БиХ улази у веома турбуленту и опасну фазу. Назире се колапс у војсци на нивоу БиХ, Додик најављује враћање надлежности Српској јер је то једини начин да Срби западно од Дрине трајно остану и опстану на својим вековним огњиштима односно у земљи коју су својом мученичком крвљу натопили наши славни преци. Ми данас немамо право да дозволимо да дојучерашњи Срби који су под налетом Турака примили Ислам, лежерно уринирају по темељима наше републике за коју је живот дало преко двадесет хиљада бораца. Морамо увек да имамо на уму ко је пао за нашу слободу коју данас желе да нам укину они који хрле ка НАТО пакту који их посматра искључиво као топовско месо.
Пред нама је година у којој српски народ мора да стане у крај уценама, претњама и омаловажањима која свакодневно стижу из „Сарајевске чаршије“ која Српску сматра геноцидном творевином, а српски народ геноцидним. Увек имајмо на уму речи српског патријарха Иринеја који је рекао да ми свој мали чамац морамо да вежемо за велики руски брод како би преживели све олује нашег времена. Осим тога, потребно је јединство свих политичара како оних из власти тако и оних из опозиције, јер само слога Српску спасава!
Велимир Ремић, главни и одговорни уредник руско-српске информативне агенције „Газета“
