Од 9. до 12. јуна у хотелу Taschenbergpalais у Дрездену одржан је 64. састанак чланова Билдербершког клуба који, овог пута, није изазвао неко посебно интересовање. Без обзира што су му присуствовале и неке важне личности, нпр. извршни директор ММФ-а Кристин Лагард, генерални директор Ројал Датч Шел-а Бен ван Берден, бивши државни секретар САД-а Хенри Кисинџер, генерални директор Дојче Банк-а Џон Крајан, генерални директор ВР Роберт Дадли, главни уредник Блумберга Џон Миклетвеј и др. Сам догађај је личио на представу чија функција није била да донесе фундаменталне одлуке (јер: одлуке се доносе на другом месту), већ искључиво да покаже да је све како треба, тј. остајање у складу са давно утврђеним ритуалом који потврђује да систем власти функционише у претходном режиму и да се статус њених представника чува непромењен.
У ствари, у периоду постојања државе свеопштег благостања, када су постојали апарат државне управе и систем демократске контроле, Билдербершки клуб је представљао један од главних транснационалних инструмената за управљање из сенке, а координисао је рад главних пословних заједница, политичара и представника највећих медија. У годинама неолибералне перестројке створен је нов, ефикаснији систем наднационалне контроле, који је сам поседовао велики број организација, међу којима је важну улогу играла Трансатлантска политичка мрежа (ТПМ), која представља снажан европско-атлантски лоби, са задатком да ради на стварању трансатлантског тржишта и политичког и војног блока. Њени чланови су највеће трансатлантске корпорације и банке, у које спадају и Boeing, EADS et United Technologies Corporation, Ford, IBM, Microsoft, Siemens, BASF, Bertelsmann, AT&T, Nestle, Deutsche Bank, Citigroup, Warner & Walt Dysney. Осим тога, у Мрежи је и 60 посланика Европског парламента и 37 чланова америчког Конгреса, а ослања се на рад највећих западних „центара мозгова“ (Краљевски институт за међународне односе / Chatham House, Аспенов институт, Европско-амерички бизнис савет, Савет за међународне односе, Брукингсов институт, Европски институт за стратешка испитивања, Француски институт за међународне односе, Центар за стратешка и међународна истраживања и др).
О делатности Мреже се нигде не говори, она заиста ради у правој сенци, док заседања Билдербершког клуба о којима се сада већ унапред прича чак и у централним медијима, све више подсећају на церемоније у краљевском дворцу, које служе као важна компонента формалне стране управе, чији рутински карактер, по свему судећи, сада већ замара и саме учеснике. Протестне акције које увек прате заседања Клуба су се такође претвориле у церемоније, а овог пута су оба учесника представе – и они који заседају, и они који протестују, одлично одиграли своје улоге.
Једино што из тих заседања може да изнесе онај део друштва који размишља, то је да схвати на које правце рада „елите“ треба да се скрене посебна пажња и које ударце треба од њих очекивати. 130 билдерберговаца који су се овог пута састали под руководством директора АХА Анри де Кастриса су размотрили 10 тема. Уз оне које се стално понављају, као што су: текућа политика, Кина, Европа – миграциона криза; Блиски Исток, Русија, сајбер- безбедност, САД – политика, дугови, реформа, геополитика – цена у енергетици и сировинама, сајбер-безбедност, појавиле су се и нове: „технолошке иновације“ и „прекариат и средња класа“.
Врло закономерно је и да је састанку присуствовао необично велики број представника Велике Британије. Јер тамо се радило о још једној представи – референдуму о изласку Велике Британије из ЕУ (брексит), за који припрема омогућује и енглеским, и европским политичарима да вешто манипулишу свешћу својих становника, терајући их да закључе да су ови сачували демократске полуге управљања политичким процесима као неприкосновене. А у суштини – те политичке игре омогућују да се пажња Европљана одвуче од стварних, озбиљних проблема, изазваних дубоком економском кризом, и истовремено да се задуго затвори дискусија на тему односа Велике Британије са Европском унијом, јер уколико победе противници изласка из ЕУ коју билдерберговци треба да обезбеде, то питање више нико неће подићи, и Енглези ће морати да се помире са сваким решењем наднационалних власти, које ће озваничити њихов избор.
Али – то питање није привукло пажњу. Појавила се много озбиљнија тема „прекариата“, за чију је презентацију био специјално позван енглески економиста, професор Лондонског универзитета Ги Стендинг, аутор две књиге о којима се већ много говорило: „Прекариат: нова опасна класа“ (2011) и „Повеља прекариата“ (2014).
Термин „прекариат“ који је изведен од речи „precaire“ (непоуздан) и „proletariat“ се појавио још крајем ’70.година ’20.века ради означавања људи са најнижим дохотком који раде непотпун радни дан или сезонски, или у сивом сектору, и чији положај њима не омогућује да обезбеде економску и социјалну независност. Први пут је почео да га користи француски социолог Робер Кастел, затим италијански економиста Алекс Фоти, који је тврдио да прекариат у постиндустријској фирми представља оно, што је у индустријском предузећу био пролетаријат [i].
Што се тиче Ги Стендинга он је створио већ своју концепцију, која описује прекариат као нову социјално-економску класу која је још у процесу настанка, а чија је суштина да је њен ниво припремљености за посао виши од износа којим га плаћа послодавац. То је прва класа која је за посао који му се нуди квалификована више него што треба, и она се састоји из три категорије људи: један део је изашао из пролетаријата, али никада није достигао оно, што су имали његови родитељи, другу представљају мигранти, а трећа се састоји од образованих младих људи са дипломама који не могу да за себе нађе посао који би одговарао њиховом образовању. Те три групе имају различиту социјалну свест, али их уједињује осећање несигурности и опасности, условљено неодређеношћу њихове ситуације, ограниченим приступом социјалним давањима, а у суштини – непостојањем социјалне подршке и било какве перспективе. Управо то их чини крајње опасним за силнике овог света јер, уколико изађу испод контроле, они могу да представљају социјалну базу за формирање десничарског радикалног режима.
Појављивање прекариата представља последицу оних дубоких промена које се јављају данас у сфери тржишта рада у условима тоталне глобализације. Како каже Стендинг, једна од последица тога је појава класне структуре са неколико нивоа, која се протеже преко читаве глобалне економије. На врху је плутократија коју чине најбогатији олигарси, као и друге групе елите. Затим иде такозвани „салариат“ – људи са дугорочним гаранцијама за запосленост, са пензијама, медицинским осигурањем и сл. Испод је стари пролетаријат. Бројност салариата и пролетаријата се стално смањује, али зато брзо расте класа прекариата која је испод њих, и испод које је само класа најсиромашнијих – људи који живе и умиру на улици без икакве повезаности са друштвом.
Прекариат нема никакву гаранцију за запосленост и радно место, он је, обзиром да је принуђен да стално мења врсту рада, лишен је професионалне одређености. Радећи углавном само по тренутним уговорима, он не може да рачуна на државну помоћ, пензију, годишњи одмор, помоћ у случају незапослености, плаћено време док је болестан и плаћање рачуна за лечење, већ се ослања само на новчану награду за извршени рад. У још лошијој ситуацији су они који раде у сивој економији, односно без уговора о раду, и немају никаквих правних односа са својим послодавцем. То су људи који су потпуно лишени било какве гаранције.
Међутим, процес је много сложенији, јер систем пензионог осигурања који се стално мења доводи да мешања границе између салариата и прекариата. Како Стендинг још каже, „у ствари ми видимо спору смрт пензије као такве, осим за крајње привилеговану мањину… Док ви доживите 60 година влада ће повећати године стажа, потребне за пензију, као и минимални стаж … Осим тога, улагање у пензиони фонд се пребацује са компаније на компанију које плаћају чланарине које такође расту. Мислим да у пензионим системима влада таква конфузија и корупција да млади радници уопште не треба да се надају на пензију, ма колика она треба да буде.[ii]
Пад прихода Европљана иде таквим темпом да се значајан део становништва брзо приближава црти сиромаштва. Према извештају невладине организације Oxfam која је у јесен 2015.г. радила потребна истраживања 123 милиона људи у Европи (скоро четвртина становништва Европе) је под ризиком да се нађе у стању сиромаштва (2008.г. их је било 116 милиона). То представља последицу све веће неједнакости у расподели богатства. Према подацима извештаја Oxfam 1% најбогатијих Европљана поседује трећину читавог богатства, док 40% најмање обезбеђеног становништва поседује само 1%. Другим речима, 7 милиона обезбеђених Европљана поседују исто богатство као 662 милиона Европљана[iii].
Али прекариат нема не само економска и социјална, већ у многоме ни грађанска, политичка и културна права, које остали становници имају. То, опет, ствара код њега агресивна расположења и тако јача његов протестни потенцијал. Све то врло вешто користи светска елита како би један део становништва хушкала против другог дела. Не прихватајући, и у потпуности негирајући старе политичке партије, радници који су испали из пролетаријата се претварају у социјални ослонац за крајње десне популистичке националистичке снаге које тек јачају, а које их сударају са мигрантима и муслиманима. Ове последње, пак, користе радикалне организације којима руководе тајне службе, а које воде рачуна да се њихови протести не одвоје у корито социјалне борбе, већ да остану строго у оквирима празних и бесмислених побуна.
Шта више, бесправан положај прекариата елити олакшава изградњу полицијске државе у којој ће постепено да нестане појам поштеног живота. Дајући томе назив „држава-паноктикум“ Стендинг каже: „Проблем је у томе што прекариат живи на граници друштва и што је потопљен у средину малих прекршаја и преступа који све чешће остају негде записани. У складу са тим, прекарији постају жртве криминализације, одузимања слободе, кажњавања и тако даље. Држава их тера да се понашају на одређен начин што је у њиховој ситуацији врло компликовано. Последица тога је да су сви ти људи подвргнути криминализацији у много већој мери него они који припадају салариату и другим богатим деловима друштва… Видели смо шта су Сједињене Државе објавиле последњих месеци; огромно отицање информација о томе како они прате све људе… А ради се не само о томе да се помоћу њиховог праћења људи лове и осуђују зато што ови себи не могу да дозволе ни адвоката, на пример. То остаје са тобом док си жив. Данас, ако си учинио нешто кад си имао 17 година, та информација остаје у бази података до краја твог живота. Мали прекршај, несрећан случај у твојој младости послодавци и држава ће знати и после 30 година. Ситуација која плаши![iv]
Али – зашто су Стендинга позвали у Билдербершки клуб? Ствар је у томе да је он поборник концепције „безусловног основног прихода“ којим држава сваком становнику гарантује суму новца довољну за преживљавање, не водећи при том рачуна о његовим потребама, и условљености одређеним друштвеним активностима (излажењем на изборе, на јавна окупљања и сл.) Без тога, сматра Стендинг, пораст насиља и популарности десничарских радикалних партија ће се повећавати. У 2016.години је Швајцарска покушала да уведе таквав приход, али предлог није прошао и сада ће тај програм да оживи у холандском Утрехту. Идеја је лепа, и безусловно, може да се искористи у популистичке циљеве, али ипак – монопол на њу треба да сачува владајућа класа која ће одређивати где, када и у каквим дозама ће се то средство користити.
[i] http://www.economiedistributive.fr/Quand-le-precariat-succede-au
[ii] http://rusplt.ru/policy/policy_5260.html
[iii] http://www.lefigaro.fr/conjoncture/2015/09/09/20002-20150909ARTFIG00210-plus-de-120-millions-d-europeens-au-bord-de-la-pauvrete.php
