БОГДАН ЖЕРАЈИЋ – УЗОР И ПРЕТЕЧА МЛАДОБОСАНАЦА

442

У плејади знаменитих ђака мостарске гимназије који су почетком XX вијека уносили једну нову, скоро горштачку енергију у српски национални покрет у Босни и Херцеговини, као и сасвим нову, нимало калкулантску па с тога и потпуно нетактичну, скоро „пречишћену“ мржњу према аустроугарском окупатору и што је најзанимљивије, показивали ријетко виђену спремност на жртву, посебно мјесто припада Богдану Жерајићу. Рођен у невесињском селу Миљевац, фебруара 1886. године, Жерајић је, социјалном средином у којој је рођен и васпитањем у родитељској кући, како каже његов савременик и близак друг Владимир Гаћиновић већ „био предодређен за високу националну концепцију и припремљен за националну жртву.“ У мостарској гимназији, у коју се уписао 1900. године, основао је чисто политичку омладинску организацију „Слобода“ чији је циљ био борба за ослобођење од аустроугарске окупације и национално уједињење српског народа. У жучним расправама мостарских гимназијалаца, око метода и начина борбе са окупаторским режимом, Жерајић је „смелом отвореношћу износио проблеме који стоје пред омладином и народом, проповедајући на мали рад него борбу, не мир но рат и победу, рад у жучној борби и мир у великој победи“, како наводи Гаћиновић.

Случај је хтио да проглас о анексији Босне и Херцеговине 1908. године, Богдана Жерајића затекне у родном селу Миљевац код Невесиња, гдје се вратио послије кратког боравка у Србији, пошто је био напустио Загребачки универзитет због недостатка финансијских средстава. Као и већина својих колега омладинаца и он је успио да се послије проглашења анексије пребаци у Србију и прикључи комитама. Обучавао се, заједно са Гаћиновићем и неколицином Босанаца у комитском кампу у Врању. Међутим, убрзо је био разочаран признањем анексије од стране европских сила и Србије, а поготово прилично пасивним ставом Срба у Босни и Херцеговини од којих је, у свом националном и револуционарном заносу, очекивао да подигну устанак. У каквом је душевном стању Жерајић преживљавао период анексионе кризе, Гаћиновић описује на сљедећи начин: „Био је сав мутан, потресен. Лице му, увек без маске, било пуно мрачних боја, иза којих је био бол, мука, разочарење. Док се у његових другова будио притајени инстинкт, он је у мртвим самоћама преживљавао једну од најдубљих криза. У стању српства тих дана видео је много срамоте. Осећао је да се ломи срце српске расе, и да то пропадање бива пред бруталном силом. Сањао је о једном великом догађају који ће прикупити сву нашу крв и поставити темеље новом животу.“

Жерајић је имао довољно храбрости и надасве довољно спремности на жртву да сам изазове тај догађај о коме је сањао. Понекад чак и помирен са Масариковим идејама ситног свакодневног рада и просвјећивања народа, као најбољег облика борбе против окупатора, он је ипак све више сазријевао у идеји „тираноубиства“ и свјесне жртве за велике националне идеале. Јануара 1910. године, очигледно у стању посебног душевног немира, он је послао писмо Гаћиновићу, у коме је прилично јасно најављивао да је у њему сазрела ријешеност за један одлучан корак. Том приликом он пише: „…ја сам силно душевно потиштен, страшни су ми осјећаји и ја немам снаге другом да кажем… Само ме једно тјеши, а то је што имам снаге и што ћу је имати како ми се чини, да устрајем до краја. Осјећам сву тегобу положаја у коме се налазим. Биједно је наше стање. Дух је окован у окове опће воље. Све што је велико и свето, право и истинито, све је умукло… То мора да боли човјека који истински осјећа, уз то још долазе и личне патње, тјелесне и душевне…“ У таквој ситуацији опште резигнације и апатије међу српском омладином у Босни и Херцеговини, сасвим неочекивано и потпуно индивидуално, без најава и претходно јасно формулисаних програмских начела и циљева, засијала је револуционарна звијезда Богдана Жерајића. Када је сазнао да ће почетком јуна 1910. године у посјету Босни и Херцеговини доћи цар Фрањо Јосиф, Жерајић је планирао да изврши атентат на аустроугарског монарха. Због тога је дошао из Загреба у Босну, а непосредно пред полазак послао је писмо Шпиру Солду, у коме му је, између осталог, рекао: „Идем у Босну да видим срамоту земље, салте ми фале бомбите“. Жерајић је данима непримјетно пратио цара на његовом путу, вребајући прилику да га убије. У два наврата, 2. јуна на Илиџи и 3. јуна у Мостару, Жерајић је успио да приђе јако близу цару, али ни до данас није познато зашто није тада пуцао. Многи аутори нагађали су зашто Жерајић није пуцао у цара, ако је већ могао, а најчешће је сматрано да је царева старост била разлог његовог одустајања од атентата. Међутим, пуно година касније, тачније 1933. године, бивши аустроугарски полицијски чиновник у Сарајеву, Владислав Глик, у пољском часопису Przeglad Wspolczesny објавио је своја сјећања из периода 1911 – 1916, када је службовао у Босни и Херцеговини и у њима изнио занимљив детаљ, који би могао расвијетлити тајну зашто је Жерајић одустао од атентата на цара. Наиме, Глик наводи да му је децембра 1915. године тадашњи окружни начелник у Сарајеву Линдес причао да је он лично, приликом преметачине Жерајићевог стана, међу чистим хартијама пронашао један листић, на коме је обичном оловком и на брзу руку било написано „Хтио сам… Нисам могао… Сувише су га чували.“ Те ријечи су и аустроугарски истражни органи повезали са његовим планираним атентатом на цара Фрању Јосифа, али је то држано у строгој тајности. Остаје само непознаница да ли Жерајић случајно или намјерно није спалио и тај листић хартије, као што је спалио сву своју преписку, да полиција не би никога могла довести у везу са њим и његовим атентатом или је хтио да свјесно остави свједочанство о планираном атентату на цара? Иначе, Жерајић се Линдесу учинио сумњивим већ приликом његове пријаве у Сарајеву, јер су се у циљу цареве безбједности сва лица која дођу у град морала пријавити полицији у року од шест сати, па је на његовој пријавној листи записао да се, као сумњив, мора налазити под сталним надзором полиције. Дакле, исто као што је он пратио у стопу цара, тако су и Жерајића у стопу пратили аустроугарски полицијски агенти. Није искључено да је Жерајић примијетио да аустроугарски агенти будно мотре на њега и да због тога није био сигуран у успјех атентата, уколико покуша да га изведе. У сваком случају, Жерајић је био веома потиштен и незадовољан што атентат на цара није спровео у дјело па је већ 4. јуна писао: „Можда и они које на вјешала воде немају горег расположења од мене“ У таквом расположењу пронашао је Жерајића и Васиљ Грђић непосредно послије тога у једној гостионици у Сарајеву и тај сусрет описао на сљедећи начин: „…Не свршивши вечеру до краја Жерајић се диже, пође мени устегнутим кораком, полако, готово нечујно. – били смо сами. – Стаде поред мене и нешто прошапта: Овако ми је бионадохват, – а десном руком показа као да на некога нишани из пиштоља. Разумједох све, претрнух и запитах само: Ђе? – У Мостару, на станици – рече… Отвори се срце, а ријечи потекоше. Готово вриснух: Нема у нас тих људи. Сагласисмо се: Ми смо робље. Можда и има код нас јунаштва. Али колективног. Ха на главе јунаци. И тада чопором појуришамо на го нож… Али ми немамо индивидуалног јунаштва. За то треба већа култура, јачи осјећај – национални – него је племенски понос. Немамо јунака који ће заметнути кавгу. Немамо човјека који ће, сам, не питајући никога, записати један велики датум. Племена имају своје јунаке, али нација чека своје хероје – којих нема. Нема – понављао сам узбуђено, тврдо, неколико пута. Били смо у екстази. Жерајић, сав устрептао, са запаљеним, лијепим, дубоким, црним очима. При задњим ријечима нијемо је гледао у ме и растао се готово без поздрава. Вјеровао сам да може много – али, ја биједник, нијесам вјеровао да може све.“ Можда су и ове ријечи Васиља Грђића допринијеле да неколико дана послије, Жерајић докаже да ипак код Срба још увијек „има таквих људи“! Он је 15. јуна, на „Царевој ћуприји“ у Сарајеву, сачекао барона Маријана Варешанина, аустроугарског земаљског поглавара Босне и Херцеговине, који је непосредно прије тога, у име цара, отворио прво засједање босанског Сабора. Пуцао је пет пута у кочију у којој се налазио Варешанин, али је невјероватна срећа хтјела да ниједан метак не погоди барона у затвореној кочији. Последњи метак Жерајић је испалио себи у главу. Жерајићеву главу аустроугарски окупатори су одсјекли и она се као експонат налазила у Криминалистичком музеју у Сарајеву. Тек 1919. године глава Богдана Жерајића је пронађена и сахрањена са тијелом. Иако су аустроугарски полицијски чиновници тајно сахранили Жерајићево тијело, младобосанци су га ипак пронашли и на њега доносили цвијеће, које су аустроугарски полицијски службеници уредно уклањали. Гроб Богдана Жерајића постао је мјесто ходочашћа младобосанаца, а његова жртва примјер осталим. На Жерајићевом гробу, још 1912. године, Гаврило Принцип се зарекао да ће га осветити, а ноћ уочи Видовдана 1914. године ту заклетву је опет поновио, у друштву са Данилом Илићем и Трифком Грабежом. Сутрадан, 28. јуна 1914. године, Гаврило Принцип је испунио своју заклетву.

Драга Мастиловић је рођен у Гацку 26 октобра 1974 године, гдје је завршио основну и средњу школу. Учествовао је у Отаџбинско-одбрамбеном рату као борац Војске Републике Српске (18. херцеговачке лаке пјешадијске бригаде). На Одсјек за историју Филозофског факултета у Српском Сарајеву уписао се септембра 1997 године, а дипломирао је 2002 године, под менторством академика Здравка Антонића, на тему „Јунски устанак у Херцеговини 1941 године“. Постдипломски – магистарски студиј похађао је на Катедри за историју Југославије Филозофског факултета у Београду, под менторством проф. др Љубодрага Димића. Магистрирао је јула 2007 године, са темом „Политичке, економске и културне прилике у Херцеговини 1918-1929.“ Докторску дисертацију под насловом „Српска елита из Босне и Херцеговине у политичком животу Краљевине СХС/Југославије 1918-1941. године“, такође под менторством академика проф. др Љубодрага Димића, одбранио је 28 фебруара 2014 године на Катедри за Историју Југославије Филозофског факултета у Београду. До сада је самостално објавио три монографије, као коаутор једну монографију и један уџбеник, а као коприређивач двије монографије и двотомни зборник историјских докумената. Осим тога, објавио је више од педесет научних и стручних радова и учествовао је у раду већег броја националних и међународних научних скупова, округлих столова и конференција у земљи и иностранству.