„БОМБА“ КОЈУ ЈЕ КИНА БАЦИЛА 20.11 2013.

400

Од 21.новембра кроз медије се, под називом „Кина је изјавила да прекида набавку америчких долара“,  брзо проширила публикација познатог економског аналитичара и блогера Мајкла Шнајдера.[1]

Публикација Мајкла Шнајдера

Цитирамо: „Кина је произвела праву експлозију, али је она у најважнијим америчким медијима  прошла готово незапажено. Кинеска централна банка  је одлучила да „набавка стране валуте више не одговара интересима Кине“.  Чланак Мајкла Шнајдера је упозорио на озбиљне последице те одлуке по Сједињене Државе. Према Шнајдеровом мишљењу  она, уколико не уништи Америку, свакако ће јој нанети озбиљну штету. Да ли је стварно све тако, како тврди амерички аналитичар?

До „експлозије“ „бомбе“, према Шнајдеру, дошло је 20.новембра о.г. Бацио ју је заменик председника Народне банке Кине у току говора на економском форуму на универзитету Цинхуа. Агенција Bloomberg цитира његову изјаву:  „Кина више не сматра да је од свега  важније повећавање девизних резерви земље“. По његовим речима –становницима Кине више ће да користи  јачање јуана.

Чудно је да је Шнајдер, искусни блогер  (блог The Economic Collapse) и префињени аналитичар, тако емоционално примио изјаву једног чиновника. Нама се чини да у његовим речима   нема ничег специјалног.

Прво, такве изјаве (увек су изговорене врло брижљиво) Кина је и раније давала, али се ништа није дешавало. Девизне резерве Кине   се од краја 1970.година стално повећавају. На прстима могу да се преброје кратки периоди (месеци, понекад су то била тромесечја), у току којих је привремено обустављана набавка девиза.

Друго, последња изјава звучи једноставно – некоректно. На пример, ништа није речено о датуму, када ће Централна банка Кине да прекине куповину стране валуте. Чак и сама фраза „Кина више не сматра да је од свега важније повећавање њених девизних резерви“ изгледа претерано китњасто.

Треће, када централне банке и државне благајне ове или оне земље прекидају куповину државних  хартија од вредности САД, чак и када се одлуче само на смањење резерви америчке валуте, то се обично не изјављује прегласно.  На пример, Банка Русије је у периоду од краја јануара  до краја јула 2013. смањила обим резерви америчких државних хартија са 164,4 милијарде долара на 131,6 милијарди, односно за пола године она је свој портфељ државних обвезница САД смањила за 32,8 милијарди долара, тј. за 20%. А то је, ипак треба да се констатује, урадила ћутећи.

Кина у челичном загрљају долара

Уопште не треба да се сумња да су огромне и све веће девизне резерве за руководство Централне банке Кине и њено руководство почеле да представљају праву главобољу. Према прорачунима агенције „Блумберг“, у периоду од краја 2004. до краја 2012.године  девизне резерве у злату Кине су порасле за 721%  и скочиле су на 3,3 билиона долара. Ако су крајем 2004.године златно-девизне резерве у Кини представљале 14%, крајем 2012. тај показатељ је порастао на 30,2%. Према проценама агенције, крајем 2012. године у златно-девизним резервама  је било преко 2 билиона САД долара.

Крајем 3.тромесечја 2013.године оне су већ износиле 3,66 билиона долара, што премашује БДП чак и такве земље, каква је Немачка. Кина не открива структуру  својих међународних резерви према врстама девиза. Међутим, повремено Народна банка Кине организује „цурење“ информација које се односе на наведено питање. Таква информација се први пут појавила у септембру 2010.године. Званични економски журнал China Securities  Journal je саопштио да је, по стању од средине 2010.године, две трећине резерви (65%)  било у доларима САД, 26% у еврима, 5% у фунтама стерлинга и 3% у јапанским јенима. После тога су се појављивале процене  и  експерата који сматрају да амерички долар у девизним резервама Кине учествује  у истом односу, у коме је учествовао 2010.године. Истовремено су представници Европске централне банке прихватали да је учешће евра у међународним резервама Кине  изузетно мало. Треба да се зна и да је до данашњег дана Народна банка Кине закључила споразуме о девизним своповима (размена за националне новчане јединице) са двадесетак земаља. Тако да у резервама Народне банке Кине постоје и валуте тих земаља.

Долар је био и остаје основна валута у међународним резервама Кине. САД представљају главног трговинског партнера Кине, комплетна кинеско-америчка трговина је у доларима. Обзиром да у трговини са Сједињеним Државама Кина има позитивни стабилни салдо, у златно-валутним резервама  Кине долази до непрекидног гомилања америчке валуте.

Доларске девизне резерве Кине представљају само дужничке признанице америчке државне благајне, које је изузетно тешко „увалити“.Кина покушава да то направи тако, што део својих резерви шаље специјалним (сувереним) фондовима који девизе могу да смештају не само у облику благајничких хартија и као депозите по банкама, већ и као акције и деонице страних предузећа у реалном сектору економије. Међутим, САД и друге западне земље покушавају да на све могуће начине спрече такву врсту инвестиција, уводе различита ограничења и забране за инвестирање суверених фондова под изговором да „штите државну безбедност“. Сумња се и да део својих међународних девизних резерви Кина покушава да конвертује у злато и да у тим резервама злато није присутно само са 1000 тона (званични кинески подаци), већ неколико пута више од тога.  При том огроман, претежни део девизних доларских резерви Кине није активан, или тачније – активан је, али не у интересу Кине, већ Америке, која преко њих практично од Кине бесплатно добија нове кредите.

„Мине“ које баца Кина

Ако треба да се говори о „бомбама“  које је бацала или је требало да баци Кина као свој начин супротстављања Сједињеним Државама, то наравно није изјава заменика председника Централне банке Кине од 20. новембра о.г, која би могла пре да се упореди са пуцањем петарде. Уосталом, у последње три године је „бомби“  било довољно. Оне још нису експлодирале, али ће се то кад – тад десити. Боље их је назвати „мине успореног дејства“. Ево неколико:

1.    Одлука Народне банке Кине, донета  летом  2010.године,  о повратку јуана на режим „пливајућег регулисаног курса“.

2.    Доношење  у 2011.години 12. петогодишњег плана о социјално-економском развоју Кине. У њему је формулисан и задатак да јуан треба да постане међународна валута. Истина, детаљног објашњења шта треба да значи „међународна валута“ и алгоритама за решавање тог задатка у плану нема.

3.    Потписивање билатералних споразума Кине о преласку на коришћење националних валута у узајамној трговини са другим земљама.  Међу њима треба издвојити споразум Кине са Јапаном  који за узајамне обрачуне предвиђа коришћење само јуана и јена. Остале валуте (међу њима је и долар САД) стране одбијају. Постоји и споразум о узајамном  коришћењу националних валута у обрачунима између Кине и Русије.

4.    Народна банка Кине је са централним банкама низа земаља (њих двадесетак)  закључила споразуме о девизним своповима, т.ј. о  размени националних новчаних јединица у циљу лакшег вршења узајамних обрачуна, како би се у тој операцији избегло коришћење  долара САД.

5.    Крајем 2011. – почетком 2012. године   Кина је постигла споразум са Ираном о томе да се нафта која се испоручује Кини  плаћа  јуанима. Паралелан споразум са Русијом је да ће се обрачун вршити уз посредовање руских банака.

6.    Порука  Пекинга од 6.09 2012. године свим земљама које Кини испоручују нафту, у којој се предлаже да се обрачун за нафту врши у јуанима (највећи испоручиоци нафте Кини су Саудијска Арабија, Иран, Венецуела, Ангола, Русија, Оман и Судан).

7.    Изјава Централне банке Аустралије да планира да 5% својих међународних резерви конвертује у државне обвезнице Кине (пре тога су одржани кинеско-аустралијски преговори).

8.    Споразум, који је у октобру 2013.године постигнут између Пекинга и Лондона о томе  да ће Лондонска берза  почети девизну трговину јуан – фунта стерлинга, као и дозвола британских власти да кинеске банке могу у лондонском Ситију  да отварају своје филијале. Британско-кинески споразум фактички предвиђа претварање Лондона у својеврсни оф-шор кинеских банака и финансијских компанија. Пре тога Кина је такве споразуме закључила са Хонг-Конгом, Сингапуром и Тајваном.

9.    Саопштење  председника Шангајске берзе фјучерса  из новембра  2013.године о томе да се у промет пушта  нови  финансијски инструмент – нафтни фјучерс уговор, номинован  у јуанима. Претпоставља се да ће тај инструмент да важи за регион Источне Азије.

10.Затворени пленум ЦК КП Кине, који је одржан у новембру 2013.године,   на коме је дискутовану о плану социјално-економских реформи Кине у периоду до 2020.године. У завршном документу,   објављеном после завршетка пленума, каже се да један од приоритета економске политике Кине представља претварање јуана у међународну валуту. Да би се постигао тај циљ неопходно је да се у најбржем року пређе на потпуну девизну конвертибилност јуана.   

Сваки од набројаних корака стварно представља мину успореног дејства. Експлодирање тих „мина“ може свет да измени тако да се он уопште не може препознати. При том сваки од тих заслужује посебну анализу. На пример, порука Пекинга испоручиоцима нафте од  6.септембра  2012.године да се у пословању пређе на обрачун у јуанима.

Линдси Вилијамс, који је ту тајну информацију учинио јавном, назвао ју је сензацијом 21.века. Он мисли да 6.септембар 2012. године може да се сматра за датум „атомског удара“ Кине на Америку и амерички Федерални систем резерви, за „почетак краја“ нафтно-доларског стандарда који   постоји скоро 40 година. Наравно, Л.Вилијамс, баш као и Мајкл Шнајдер, ствара вештачки ефекат сензације. 6.септембра 2012.године није дошло ни до каквог „атомског удара“ на Америку и Федерални систем резерви. Једноставно је постављена нова мина успореног дејства.

Сви напред набројани кораци су усмерени, са једне стране, према ослобађењу Кине од гвозденог загрљаја америчког долара, а са друге, на претварање јуана у међународну валуту. Истина, у самом  кинеском руководству  постоји велико размимоилажење у вези са начином  постизања постављених циљева, као и са суштином  израза „међународни“ јуан. Управо зато је донета одлука да последњи пленум ЦК КПК буде затвореног типа. Судећи по различитим знацима – вођена је врло оштра дискусија и настављена је борба између оних учесника који су оријентисани „тржишно“ и оних, који су оријентисани „за чврсто државно  усмерење“. Они који су оријентисани „тржишно“  полако, али сигурно превлаче конопац на своју страну, мада ни они други неће да положе оружје. Формулације у завршном документу су прилично замућене, али је ипак прилично лако констатовати да постоји тенденција ка настављању либерализације економске политике Кине.

Логика кинеских либерала

Да се вратимо   изјави заменика председника Народне банке Кине од 20.11.о.г. Њен смисао постаје схватљивији ако се упореди са изјавом коју је неколико дана пре тога дао Чжоу Сјаочуан, председник   Народне банке Кине. Он је изјавио да ће Централна банка „углавном“ да одбија девизне интервенције. Такву врсту изјава чиновници Народне банке Кине нису правили још откако је укинут чврсти курс  јуана. Да подсетим  да је до 2005.године  јуан имао чврсти курс према долару  САД и осталим конвертибилним валутама. При том – тај курс је очигледно снижавао вредност јуана, чиме је стимулисан  извоз кинеских роба на светско тржиште, између осталог и на тржиште САД. Управо такав курс јуана је постао важан узрок победоносног кретања Кине по свету, јер је доводио до активног салда  у трговинском и платном билансу земље.  Под притиском САД и других земаља-конкурената Пекинг је био принуђен да одустане од њега и да пређе на режим такозваног пливајућег регулисаног курса националне новчане јединице. Тај режим је, прво, предвиђао  да колебање девизног курса јуана треба да буде минимално (како се не би дезорганизовали национална производња и трговина). Друго, јуан је и даље требало да остане „јефтин“. А да би се то остварило биле су потребне девизне интервенције. Под њима се  подразумева најобичније откупљивање „зеленбаћа“ од стране Централне банке Кине, тј. формирање вештачки повећане потражње за америчком валутом. Одатле и јачи курс долара и нижи курс јуана. Уосталом, тако се понашају  централне банке свих земаља периферије светског капитализма.

Логика кинеских либерала је врло једноставна: Кини не треба стабилан, а „јефтин“ јуан. То ће за државу бити прескупо, јер се она мора бавити сталном куповином америчке валуте и прављењем резерви. Апсолутно „слободном“ јуану нису потребне велике резерве. Тако ће код руководства земље престати главобоља, која га годинама мучи. И на томе би либерали хтели да се стави тачка.

(Наставиће се) 




[1]
Michael Snyder. China Announces That It Is Going To Stop Stockpiling U.S. Dollars // The Economic Collapse, November 21st, 2013.

 

 

 

(Превод: Д.Пантић)