Амерички авиони су 1. августа извели ваздушне нападе на положаје Исламске државе у Либији. Удари су изведени у околини града Сирта, који је главно упориште Исламске државе у Медитерану. Fayez Serraj, шеф либијског предсједничког вијећа, у говору на државној телевизији рекао је: “Први удари изведени су данас на позиције у Сирту резултирајући великим бројем жртава”, те навео како стране трупе неће бити присутне на терену. Уједно, истакао је да се Пентагон припремио на “дугорочну кампању”.[1] Зашто су се САД поново заинтересовале за Либију?
У тексту “Путин је поново видио даље од других” објављеном 22.03.2016. године на Фонду стратешке културе, поменуту „дугорочну кампању“ у Либији смо најавили: „Русија је морала узети у обзир нове околности. Једна од њих је да САД и Велика Британија, али и Француска, планирају повратак на афрички континент. Прва станица на том путу је Либија, дестинација одабрана консензусом, гдје је планирана инвазија америчко-британских и француских снага. Циљ је да се одмах након запосједања Либије, стави под пуну контролу централна Африка.“[2] У даљем тексту објаснили смо да су „у Либији већ присутне специјалне снаге наведених земаља (Делта форс, САС, дијелови Легије странаца) које званично дјелују против Исламске државе, што јесте дијелом тачно, јер се боре против група и племена који воде властите ратове, и који неће „под команду“.
У истом контексту изразили смо и невјерицу: „Али, да ли те снаге у Африку заиста долазе да би се бориле против Исламске државе? Боко Харам, који се заклео на вјерност Багдадијевом калифату и заузео десетине градова и села на сјевероистоку Нигерије, а недавно извео терористички напад у Обали Слоноваче, нико не спомиње као мету војних операција.“ Такође, закључили смо да планирана инвазија на Либију усложњава ситуацију на Блиском истоку. У међувремену, неуспио војни пуч у Турској ситуацију на Блиском истоку је додатно усложнио и учинио неизвјесном по америчке интересе.
Међутим, све су прилике да ће примарни амерички циљ, балканизација Блиског истока, бити остварен. Постконфликтна подјела Сирије је више него извјесна, а прве акције Курда, означиће почетак подјеле Турске. Стварање Курдистана јесте амерички циљ. Проблем је што су Курди међусобно подијељени, имају више фракција, и то непомирљивих. Уз то, 200 000 Курда живи у околини Дамаска, и они би остали изван пројектоване државе Курда. Ердоганови поступци иду у прилог продубљивању подјела у Турској. Ердоган је ухапсио близу 10 000 људи, многи од њих припадају угледним и познатим породицама. Могућност отпуштања 15 000 просвјетних радника и око 6 000 полицајаца и обавјештајаца, додатно компликује односе у Турској. Ердоган је отпустио и преко 3 000 судија и тужилаца. Запад зна да Ердогану не вриједи говорити „не можеш“ и „не смијеш“, и зато га пушта да ради по свом.
Али, ту се не завршава прекрајање Блиског истока. За Јемен је предвиђено проширење територије, како би САД могле лакше контролисати Црвено море и излаз на Индијски океан. Прекомпозиција је планирана и за друге државе Блиског истока. Све у свему, балканизација, као синоним за распад држава по националним и вјерским шавовима, показала се као успјешан пројекат. Наравно, не за балканске народе, већ за интересе корпорација и банкстера, који са малим државама и нестабилним владама, лакше преговарају о продаји њихових ресурса и претварању становништва у јефтину радну снагу, односно у модерне робове. Распад Југославије је еклатантан примјер.
Балкану мира не дају. Најава посјета Викторије Нуланд, помоћнице државног секретара САД за Европу и Евроазију, увијек забрине домаћине. Тако је било уочи и током њене посјети Македонији. Нуландова је Николи Груевском отворено рекла да не рачуна на останак на власти. Али, Груевски се одавно на сличне пријетње не обазире, иако разлога за бригу има. На примјер, 18. фебруара 2015. године Нуландова је посјетила Јереван, главни град Јерменије, гдје је највише времена провела у разговорима са представницима НВО. Неколико дана затим, поводом ове посјете, познаваоци геополитике, попут Пола Крега Робертса, помоћника министра финансија у администрацији Роналда Регана, указали су на могућност обојене револуције у Јерменији, која би требало да уклони проруску владу. Ускоро су протести у Јеревану стварно и почели. Повод је био баналан, у поскупљењу цијене струје. Шта рећи на ово данас, након што су сукоби полиције и милитаната у Јеревану окончани тако што се 20 милитаната, који су 17. јула заузели полицијску станицу у Јеревану, предали, а пар дана раније су убили два полицајца? Претходно је 60 повријеђених било резултат вишедневних протеста.
Борба против тероризма постала је изговор за геополитичку прекомпозицију огромних простора, и освајање држава на које велике корпорације „покажу прстом“, како би овладале природним ресурсима. Бомбардовање положаја Исламске државе у Либији увод је у ширу војну интервенцију америчких, британских и француских снага, са даљом тенденцијом ширења сукоба према централној Африци, којој очито, пријети балканизација. Истовремено, ка Европи ће кренути нови мигрантски таласи.
[1] http://www.advance.hr/vijesti/sad-otvara-jos-jedan-front-krenuli-zracni-napadi-na-isil-ove-polozaje-u-libiji-iz-tripolija-porucuju-kako-sad-pokrece-dugorocnu-kampanju/
[2] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/putin-je-ponovo-vidio-dalje-od-drugih/
