Сирија је, ипак, бомбардована, иако је Запад упозорен од Русије да то није мудра одлука. Рекло би се, чак и у инат. Претходно је Трамп, твитером поручио Русима да се спреме, јер ће у Сирију стићи много “паметних” ракета. И стигле су. Но, пре њих, како је и ред, стигао је већ уходани медијски сценарио о “страшном дикатору” који убија своје цивиле хемијским оружјем и коме се мора стати на пут. Већ виђено у Југославији, Ираку, Либији … Али, са новином директног уплитања Русије, које је амерички председник овако формулисао: „Асадов недавни напад, и данашњи одговор, директан су резултат неиспуњеног обећања Русије. Русија мора да одлучи да ли ће наставити тим мрачним путем, или ће се придружити цивилизованим нацијама као снага стабилности и мира…”(1)
Ово гурање Русије у нецивилизованост и тамну страну историје већ је уобичајена шема западних маинстрим медија и има вишенаменску функцију која није тема овог текста ,а они који бомбардују су, као што и ми у Србији одлично знамо, снаге “стабилности и мира”. Ваљда зато што су им бомбе “паметне”. И помало уранијумске.
А Трампове твит-ракете заиста су биле веома “паметне”. И брзе. Читава прича трајала је 60-так минута, а од 103 лансирана пројектила сиријска ПВО је, средствима набављеним још у време СССР-а, оборила 71, није погођен ниједан гађани војни циљ, а број жртава је износио чак три рањена.(2) Ефектно, нема шта.
Наравно, то није сметало Доналду Трампу да, док се дим са неколико погођених локација, небитних ни за војни, ни за цивилни потенцијал Сирије, није ни разишао, прогласи величанствен војни успех, захвали се савезницима и објави крај интервенције. Разлика између ове Трампове представе и оних Вучићевих мелодрама о Косову је таман толика колика је и разлика између филма снимљеног у Холивуду и оног који се снима у студију на Кошутњаку – у буџету који се троши на спољне ефекте како би се покрио лош сценарио и траљава глума, и у нивоу пропаганде. Суштина изреченог бесмисла потпуно је иста.
Но, давно успостављени механизми делују. Моћна западна медијска машинерија је након Трампове победничке објаве у први план ставила чињеницу одсуства руске војне реакције на америчке “томахавке”, наравно занемарујући рационалне разлоге а истичући имагинарне појмове попут “неиспуњена обећања”, “изневерено пријатељство”, “празна претња” итд. И тако се бацање бомби на Сирију превело у медијски напад на Русију, односно Путина, а добар део те кампање иде преко друштвених мрежа. Сведоци смо тога и на српском језичком подручју, где се одједном појавило превише “забринутих” и “разочараних” у испољену руску “немоћ” у Сирији.
Али, ако ће им бити лакше, овом анализом показаћемо да је Русија у Сирији испољила велику моћ на свим нивоима – дипломатском, политичком и војном, односно да је извесно како је, гледано дугорочно, Путин забележио још један победнички поен на Блиском истоку. Као и сви велики стратези учинио је то на такав начин да није понизио пораженог, који ипак одлично зна коме дугује то што има прилику да се за своје унутар-политичке потребе уместо похлепним проституткама бави јуначењем и бусањем у прса. Но, много је битније да све што се дешавало претходних дана показује неповратно померање стварног односа снага у геополитици савременог света ка мултиполарности.
Као први аргумент томе у прилог навешћемо чињеницу да је бомбардовање Србије (СР Југославије), уз приближно истоветну медијску припрему у виду сатанизације, вршила коалиција од 19. земаља предвођених Америком, док је за последњи напад на Сирију Америка имала само два савезника, Британију и Француску. Ако при томе узмемо у обзир да је Британија и даље глава униполарне глобалистичке хидре и да се и ова акција заправо осмислила у њеним службама и институтима као наставак велике антируске операције започете случајем „Скрипаљ“, па је њено партнерство са САД природно, остаје да је практично само Француска стала на њихову страну у кршењу међународног права. Али, и то треба узети условно, будући да је Макрон одлуку донео сам (што му дозвољава француски Устав), а познато је да је он заправо прокуратор савременог глобализма над француским народом.
Без обзира на реторику подршке нико се више није придружио нелегалним ударима у Сирији, што јасно показује колико се свет од Србије до Сирије променио. Та промена није настала као морално сазревање евро-атлантиста и њихових политичких пудлица, већ је последица свести о јачању Русије као политичке, војне и економске силе која има своје интересе и ван својих граница.
Друга ствар коју примећујемо је реторика нападача, која овога пута не да није потенцирала интервенцију до смене “диктаторског режима”, како је то чинила у Србији, Ираку, Либији, па и самој Сирији до пре нешто више од годину дана, већ је изричито ставила до знања да се ради о ограниченој акцији која нема за циљ промену власти. Да ли би тако било да Русије нема у Сирији?
Наравно, ту је и време деловања “савезника”, од отприлике један сат, које само по себи искључује озбиљност самог концепта операције, лишава је сваке амбициозности и своди на представу “спашавања образа” велике силе на заласку. Нечим се мора “оправдати” довлачење носача авиона и пратеће свите у регион.
Свакако је занимљиво да НАТО, као организација, није био део дејстава у Сирији, за разлику од претходних интервенција овог типа (Србија, Ирак, Либија…). И то Вам неће бити тешко да погодите зашто?
Зато, они који постављају питање руског нереаговања на лансирање западних ракета, претходно се морају запитати зашто ни једна од тих ракета није повредила простор који у Сирији контролишу савремени системи руске војске, иако их је Трамп у својој твитер-дипломатији најавио. Просто, Русија ничим није била угрожена и могла је џентлменски одиграти свој део игре који је подразумевао да се заправо ништа битно неће десити.
Гледано војно, Запад би морало да забрине обарање 70 одсто његових “паметних” пројектила сиријским ПВО купљеним још од СССР-а (“куб”, “нева” и СА-5 тамон”) , без обзира што се може претпоставити да су они на неки начин осавремењени у односу на време набавке, као и да у оствареном роценту није без удела и руска инструктажа. Но, и приликом бомбардовања Србије проценат обарања западних пројектила руским системима “нева” био је респектибилан све док је Србија имала ракете на залихама. Како би западни пројектили прошли у окршају са савременим руским против-ваздушним системима изгледа да нико није био вољан да испитује у пракси. Ни Запад, ни Русија, па чак ни Асад будући да Сирија располаже знатно савременијим руским системима од оних које је сада употребила за одбрану (поседује „Бук 1“ и „Панцир“).
Кад помињемо војску мора се нагласити да су непосредно након испаљивања пројектила на Сирију Асадове снаге умарширале у Гуту након што су екстремисти напустили град Думу, око кога је све и почело. Толико о Трамповом војном “успеху”.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Сврха овог текста није дубинска анализа узрока и последица напада на Сирију, где бисмо неоспорно дошли до тога да је примарни циљ ове интервенције био у функцији даљег сатанизовања Русије, већ превасходно указивање на чињеницу да је само постојање Путинове Русије као савремене геополитичке силе и њено присуство у Сирији спречило Запад да своје интересе у том региону оствари војним путем, како је то чинио у случају Србије, Ирака, Либије и других светских жаришта.
Чак и војно ћутање Русије у Сирији показало је да свет у коме је Запад тако нешто могао више не постоји. Зато чекање Русије на некој геополитичкој кривини, погодној за заседу и даље остаје примарни циљ англо-саксонске политике. Њихова невоља је једино у томе што Путин гази само право…!
___________________________________________
