Једна победа не значи да је добијен рат
Под притиском бунта јавности, коју су алармирали бројни текстови угледних српских стручњака (С. Антонић – ФСК, С. Јанковић – Вечерње новости, М. Ђурковић – Политика, В. Димитријевић – Печат, ФСК, С. Којић – ФСК) будне родитељске, хришћанске, правне, професионалне и националне свести, Министарство просвете је прво донело одлуку да приступи „ревидирању” појединих делова образовних пакета о спречавању сексуалног насиља над децом и то „у духу наше културе и традиције, али уважавајући принцип нулте толеранције према било којем облику насиља”. Тој идеји се супроставио Инцест траума центра, тврдећи како он полаже ауторство на наведене образовне пакете, због чега недозвољава никакву ревизију њиховог садржаја од стране Министарства просвете.1)
Упорност Инцест траума центра у одбрани ових порнографских памфлета, који афирмишу и промовишу хомосексуалност, те сексуализам и промискуитет код деце од 3 до 18 година, указује на неколико ствари. Као прво, чланови ове невладине организације не пристају на било какав компромис са „културом и традицијом” Србије, што јасно показује да у фокус њиховог деловања није заштита деце од сваког, па и од сексуалног насиља, већ тотални идеолошки рат против свих вредности које чине етос српског народа, како би се у потпуности уништили морални темељи породице и школе, а самим тим и српског друштва и државе. Не пристајање на компромис показује не само револуцинару искључивост, иначе својствену поборницима ЛГТБ идеологије, а који се у овом случају крију иза фирме Инцест траума центра, већ и уверење да њихова ствар после седамнаест година отвореног утицаја добро стоји у званичним структурама државе Србије. Овакво поуздање није неосновано, јер се са сигурношћу може тврдити да оно потиче од чврстих доказа о масним западним грантовима којима су се од времена Гаше Кнежевића корумпирали наши реформатори у Србијином Министарству просвете и другим просветним структурама. Истовремено, ЛГТБ идеолози свакако да рачунају и на ефекат спољнополитичких притисака, јер њихови политички заступници у Савету Европе и Европској комисији сигурно неће пропустити још једну прилику за додатно коришћење уцењивачких капацитета процеса придруживања Србије ЕУ.
Не пристајањем на компромис са Министарством просвете, Инцест-траума центар, наступајући у име опскурне структуре моћи састављене од идеолошки подобних психолога и педагога и профи-елџибитијеваца и енвео-бојовника, жели да покаже Влади ко је прави господар просвете у Србији. Следствено, ова сорошоидна реформаторско-револуционарна структура ишчекује Каносу министра просвете после спољнополитичког притиска Брисела, након које би поново добили улогу главних састављача нових-старих образовних пакета о наводном спречавању сексуалног насиља над децом. Да се Министарство уплашило већ прве реакције елеџибитијеваца из Инцест траума центра и да се већ предосећа будућа Каносе министра Шарчевића, види се из текста новог саопштења Министарства. Уместо реченице, да ће се образовни пакети о спречавању сексуалног насиља над децом бити ревидирани „у духу наше културе и традиције”, која се налазила у претходном саопштењу, у новом саопштењу се истиче како ће се „нови тим у потпуности придржавати критеријума узраста детета и карактеристикa ширег контекста у којем дете, односно ученик, одраста”. Тако су „традиција” и „национална” култура, као најомрзнутији појмови за реформаторе-глобалисте, потиснути вредносно бесадржајном синтагмом „шири контекст одрастања”.2)
Потпуна победа на овој теми традиционалне и породичне Србије, а сам тим и Владе и државе Србије, морала би да буде крунисана сменом министра Шарчевића (најелегантније кроз реконструкцију Владе), као и расформирањем Групе за заштиту од насиља и дискриминације у којој се налазе идеолошки истомишљеници и грантовски ортаци Инцест траума центра. Сменом Шарчевића била би послата јасна порука свим будућим министрима просвете да им ослањање на подршку опскурних кругова психолога и педагога-реформатора, тзв. гашиста (или тзв. ивићеваца) не јемчи сигурност положаја, при решавању појединих питања просветне реформе мора пре свега да уваже јавно изнете ставове родитеља и просветних синдиката. Шарчевић треба да буде последњи министар српске просвете који је своју подршку пропагирању изопачености у обдаништима и школама покушао да оправда шарлатанском употребом идеолошке флоскуле – да су овакви образовни пакети нормална појава у целој ЕУ.3)
Пошто се министрово објашњење креће у оквиру политичко-идеолошког ЕУ-догматизма, а не права, али како су наведени образовни пакети требали да буду укључени у предшколске и школске програме, који имају карактер општег правног акта, то је питање образовних пакета не само педагошко, социолошко, психолошко, већ и правно питање. Правни аспект је битан и због пометње која се намерно ствара у јавности изношењем ставова да оваквим изменама образовних програма Министарство просвете, односно Група за заштиту од насиља и дискриминације, наводно само извршава међународно-правну обавезу коју је Република Србија већ преузела.
Међународно-правне обавезе Србије
На међународно-правном нивоу ову материју регулише чл. 34 Конвенције о правима детета УН, Факултативни протокол УН уз Конвенцију о правима детета о продаји деце, дечјој проституцији и дечјој порнографији, а подробно, као својеврсни lex specialis за чланице Савета Европе (СЕ) – Конвенција СЕ о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања. Ни у једном од ових међународноправних аката које је ратификовала Србија, заштита деце од сексуалног насиља се не доводи у везу са сексуалном орјентацијом и родним идентитом детета, као кључним појмовима ЛГТБ идеологије, односно тзв. queer теорије. Тако се, примера ради, у чл. 34. Конвенције о правима детета УН наводи да ће стране уговорнице предузети одговарајуће националне, билатералне и мултилатералне мере за спречавање: „а) навођења или присиљавања детета на учешће у ма којој незаконитој сексуалној активности; б) искоришћавања деце за проституцију или друге незаконите сексуалне радње; ц) искоришћавање деце у порнографским предсетавама и материјалима”.4) И одредбе Конвенције СЕ о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања регулишу искључиво кривичноправну материју: превентивне мере за спречавање појаве оваквих деликата, заштитне мере као вид помоћ деци жртвама сексуалног насиља, прописивање бића појединих кривичних дела сексуалног злостављања или искоришћавања деце, специфични процесни институти који су у вези са кривичним делима сексуалног искоришћавања и злостављања деце и међународна правна помоћ код ових деликата.5) Једном речју, ни једна одредба наведене Конвенције Савета Европе не садржи формулацију која би обавезивала државе потписнице да заједно са имплементацијом кривичноправних мера за сузбијање сексуалног искоришћавања и злостављања деце, у просветне опште правне акте унесу и афирмишу (анти)вредности џендер идеологије.
Сексуално образовање деце се помиње у чл. 6. Конвенција СЕ о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања, која регулише питање образовања деце, као превентивне мере за сузбијање деликата сексуалног злостављања и искоришћавања деце. Стране потписнице су се обавезале да предузму све неопходне законодавне и друге мере којима ће се обезбедити да деце током основног и средњег образовања добију информације о опасностима сексуалног искоришћавања и злостављања, као и средствима за заштиту. Давање оваквих информација ће се спровести „у сарадњи са родитељима” и то „у једном општијем контексту информација о сексуалности”. Језичко и систематско тумачење норме чл. 6. Конвенције СЕ о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања показује да су стране уговорнице основе полног образовања деце искључиво (рестриктивно) посматрале у служби борбе против сексуалног злостављања и искоришћавања, а не као обавезу држава да шире сексуализам, моралну распуштеност и хомосексуалност међу децом. Сексуално образовање се осим у наведеном чл. 6. наведене Конвенције СЕ о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања, где има својство акцесорне обавезе, не помиње ни у једном другом међународно-правном споразуму који је ратификовала Република Србија.
Домаћи уставно-правни оквир и пракса Европског суда за људска права
Уосталом, Конвенције СЕ о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања не може да се тумачи и примењује у правном поретку Републике Србије противно нормама Устава Србије. Јер, према чл. 16. Устава ратификовани међународни уговори морају бити у складу са Уставом Србије. То значи да су ратификовани међународни уговори по својој правној снази изнад домаћих закона, али испод Устава, па је сасмим тим могућа оцена њихове уставности пред Уставним судом Србије. Устав Републике Србије у чл. 43. ст. у оквиру општег гарантије права на слободу вероисповести, као индивидуалног људског права, јемчи право родитељима да обезбеде верско и морално образовање својој деци у складу са својим уверењима.6)
Нормом чл. 43. ст. 5. Србијин уставописац је у домаћи правни поредак уградио право које је већ гарантовано чл. 13. ст. 3. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима од 1966. године: „Државе учеснице овог Пакта се обавезју да уважавају слободу родитеља и одговарајућим случајевима законских старатеља…. да омогуће религиозно и морално васпитање своје деце у складу са својим сопственим убеђењима”. У чл. 2. Првог допунског Протокола уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода у оквиру права на образовање гарантује се да „у вршењу свих својих функција у области образовања и наставе, држава поштује право родитеља да обезбеде образовање и наставу који су у складу с њиховим верским и филозофским уверењима”.7)
Приоритет права и обавезе родитеља код образовања деце у односу државу и неприкосновеност њиховог права да траже од државе такво образовање своје деце које је у склад у са њиховим уверењима потврђено је и пресудом Европског суда за људска права у случају Кембл и Козанз против В. Британије (1982. г): „…родитељи могу захтевати од државе да уважава њихова религиозна и филозофска убеђења”.8) Одлуком европске Комисије за људска права (1984) у случају W and DM and M and HI v. UK потврђено је да деца не могу бити у државном образовном систему предмет индоктринације противно религиозним и филозофским уверењима родитеља, те да се јавно образовање мора заснивати на принципима плурализма и толеранције.9) Право родитеља да образују и васпитавају своју децу у складу са сопственим религиозним и философским уверењем подразумева, како истиче В. Ђурић, и извесне обавезе државе, јер „заиста је тешко у систему обавезног образовања реализовати уставно право родитеља на образовање деце у складу са верским убеђењима без извесног учешћа државе”. И у пракси Европског суда за људска права улога државе се не своди на пуко признање наведеног родитељског права, већ подразумева извесну позитивну обавезу државе. По Европском суду за људска права најмање што држава мора да учини код поштовања и заштите права родитеља на образовање деце у складу са верским и философским убеђењима је омогућавање алтернатива и недискриминирајућих изузетака.10)
Етос српског народа, његова национална култура и традиција су утемељени на вредностима православног хришћанства. Приликом формулисања наставних програма Министарство просвете мора да уважи ову чињеницу, јер традиционални морал и национална културе чине неодвојиви део свеукупне државне традиције српског народа, која има својство уставне категорије јер се нашла у Преамбули Устава од 2006. године. Према овим вредностима Министарство просвете мора да има макар онакав однос, када је у питању борба против сексуалног насиља и сексуално образовање деце, какав је Европски суд за људска права испољио према осудама за светогрђе националних судова В. Британије и Аустрије.
У случјау Wingrove v. the United Kingdom (1996.) Суд из Стразбура је потврдио да цензуром британских власти, којом је забрањено емитовање богохулног филма о светој Терези Авиљској, нису нарушена права тужиоца.11) У случају Otto-Preminger-Institut v. Austria (1994) Суд из Стразбура је закључио да заплена филма „Љубавни сабор”, у коме су на скарадан начин били представљени Господ Исус Христос, Богородица и хришћански светитељи, не представља нарушавање слободе уметничког рада. Својим богохулним карактером, констатује се у овој пресуди, аутор филма је повредио религиозна осећања већине становника Аустрије, јер римокатолици чине 78% од укупног броја становника државе, док је у Тиролу, где је филм требао да се емитује, тај проценат 87%. С тога је судска пресуда о заплени филма правилна, јер је она имала за сиљ чување религиозног мира значајне већине становника Аустрије. При том је Суд у Стразбуру констатовао како је значај религије, као и морала, различит у разним државама, па је зато свака чланица СЕ слободна да национални законодавством определи границе мешња државе у сферу слободе мисли и уметничког рада, а у циљу нужне заштите религиозних осећања других лица.12)
Још једном да поновимо, овакву праксу Европског суда за људска права мора да узме у обзир Србијино Министарство просвете, одбацујући захтеве за уношењем у наставне програме материјала којима се промовише хомосексуалност и сексуална распуштеност код деце, као противне традиционалном моралу већинског православног, али и исламског и римокатоличког становништва Србије. После тога би Суд у Стразбуру могао да се покаже или као доследни поштовалац принципа правне једнакости или би, насупрот томе, и ова европска институција потврдила да је верни следбеник политике двојних стандарда, што би за Србију – на безалтернативном ЕУ путу – било отрежњујуће.
При том, ни један облик сексуалног образовања деце, а камоли онај који је предложен у образовним пакетима Инцест траума центра, не може да се сматра тобоже апсолутно научно објективним и вредносно неутралним, јер како истиче чувени руски педагог, академик А. М. Новиков, „безидејна школа, како општеобразовна, тако и струковна, не постоји. За сваког човека, који се барем мало упознао са философијом, то је неспорна истина”. С друге стране, не само философија, већ и „религија представља основу сваког погледа на свет”, додаје овај руски педагог.13) Увид С. Рогоцкаје и А. И. Овчиникова, по којој сексуално образовање и васпитање деце представља „неодвојиви део јувеналне технологије”, погађа у суштину овог пројекта. У оквиру часова сексуалног образовања деца се уче наводној толерантности према лицима нетрадиционалне оријентације, а родитељи на то не могу да утичу, на исти начин на који су им руке везане код мера јувеналног правосуђа. „Више од тога, васпитавање деце”, додају наведени руски писци, „се спроводи кроз удаљавање од полне самоидентификације, која се проглашава штетном”.14) По Т. Шишиној и И. Медведевој савремена држава тежи да се преобрази у полицијску државу новог типа, коју би могли да окарактеришемо као – диктатуру изопачености. Овакав атрибут она, по овим ауторима, заслужује подједнако због патолошке сексуализације деце и јувеналног правосуђа. При том се 2006. година узима за преломни моменат после ког неолебралне глобалистичке политичке елите и институције западне псеудоимперије отпочињу са агресивним предузимањем мера на друштвеном популарисању и законодавној заштити сексуалне изопачености међу децом, јувеналног правосуђа и забране сваког вида телесног кажњавања, као три кумулативна средства за разарање породице и традиционалног морала.15)
Светска здравствена организација и Савет Европе као лобисти ЛГБТ идеологије
Оно што није успела да постигне преко међународних конвенција, уједињена мрежа елџибитијеваца и педофила (мало је позната чињеница да су тему забране сваког облика физичког кажњавања деце први пут у у јавни дискурс седамдесетих година прошлог века убацили енглески педофили окупљени око организације PIE и часописа MAGPIE)16) жели да оствари посредним путем, лобирајући у организацијама које стоје под њиховим значајним утицајем, као што су Комитет за права деце УН, УНИЦЕФ, Светска здравствена организација и Савет Европе. „Преварантски трик”, како је у руској стручној јавности већ оцењено ово забилажење и урушавање међудржавних мултилатералних споразума, се реализује уз помоћ стратегија, стандарда и сличних докумената у којима се прописују нове, конвенцијама неуговорене „обавезе” за државе потписнице.
Тако је још 2010. године Регионални биро Светске здравствене организације (СЗО) за Европу објавио Стандарде за сексуално образовање у Европи. Међу седам основних принципа на којима треба изградити сексуално образовање у Европи, СЗО наводи да ће се сексуално образовање деце „стриктно заснивати на родној равноправности, самоодређењу и приватању различитости”.17) Промовисањем овог принципа треба да се у пракси оствари ефекат „поштовања сексуалних различитости и родних разлика и да се буде свестан сексуалног идентитета и улога рода”. У процени успешности наставе сексуалног образовања наведени резултат се налази на високом другом месту од укупно једанаест параметара успешности. Сходно постављеним принципима, СЗО је предложила основу плана рада у настави сексуалног образовања деце, које би требало по овим медицинским стручњацима да започне од момента рођења бебе! Деца од 9 до 12 године се уче разлици између џендер идентитета и биолошког рода, да би се конзистентан план афирмисања и ширења хомосексуалности од стране ЗСО реализовао у узрасту од 12-15 године кроз предавања о „џендер идентитету и сексуалној орјентацији, укључујући будућу хомосексуалност”. Деца од 15-18 година треба да се науче вештини „прихватања лица са хомосексуалним и бисексуалним осећањима”, да науче да се породица мења и да је могуће да она буде и хомосексуална и бисексуална. Ту су и обавезне лекције за потенцијалну осуду вере и националне традиције, на тему друштвеног и културног утицаја на дефинисање сексуалности. Овако формулисане наставне јединице сексуалног образовања, са обавезним поукама о маструбацији и оргазму за децу од 9-12 година, јасно показују да су се састављачи болесно-развратних „образовних” пакета из Инцест траума центра и Групе за заштиту од насиља и дискриминације Министарства просвете руководили Стандардима Регионалног бироа Светске здравствене организације (СЗО) за Европу.
У Русији су још 2013. године стручна јавност и организације родитеља указале на необавезност, али и истовремену опасност од ових стандарда СЗО (глобалног Министарства здравља у покушају), уколико Русија не донесе своје националне стандарде за имплементацију обавезе о полном образовању као средству за борбу против сексуалног насиља над децом из чл. 6. Конвенција СЕ о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања. Ове чињенице је званична Русија постала свесна у марту 2016. године, када је Савет Европе донео Стратегију о заштити права детета за период од 2016. до 2021. године.18) Тада је МИД Русије изашао са саопштењем у коме се констатовало да ће ову правно необавезујућу Стратегију Русија „само делимично реализовати”, јер су многи њени ставови супротни руским националним интересима и цивилизацијским вредностима. Такви су, пре свега, они о промени традиционалног дефинисања породице, промоцији и афирмисању различитости по основу сексуалне орјентације и џендер итентитета деце, јувеналном правосуђу и забрани сваког облика физичког кажњавања деце.19) Тако се у Стратегији посебно истиче намера Савета Европе да, следећи препоруку Комитета министара о мерама за борбу са дискриминацијом на основу сексуалне орјентације и родног идентитета, спроведе истрагу о поштовању права ЛГТБ деце и хермафродита.
Један руски пример основа националне стратегије о полном образовању
Поједине руске организације родитеља су изашле са основним принципима на којима треба да се темељи полно образовање у руским школама, чиме би се избегла замка да се под велом примене чл. 6. Конвенције СЕ о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања у руски образовни систем унесу програми за популарисање хомосексуалности, промискуитетности, моралног разврата и дечје порнографије.
Поред осталих, организација Сверуски родитељски отпор (РВС) је још 2013. година сачинила предлог четири кумулативне основне мере-принципа на којима треба да се заснива делимично полно образовање у руском школском систему; при том се истиче, како „сваки облик потпуног и свестраног сексуалног образовања противречи културним традицијама Русије и није у складу са погледима традиционалних религија на породицу и децу, те да се у традиционалним културама народа Русије у сфери сексуалности у дечјем узрасту јасно очитује идеја чедности”.20)
Прва мера-принцип на којој треба да се заснива делимично полно образовање у Русији према предлогу организације РВС је стандардизација: „све лекције о васпитању деце и малолетника које се односе на питања сексуалности, заштите од инфекција преносивих полним путем, спречавања ране трудноће и абортуса код малолетника, а такође и лекције о здравственом васпитању мора да се спроводе по једном стриктно стандардизованом и унификованом програму. Програм не сме да садржи информацију која је опасна за дете. Опасна информација – то је таква информација која морално распушта дете и способна је да нанесе штету његовом здрављу, да га подстакне на сексуалну активност, да подстакне рани интерес ка сексуалном животу и популарише хомосексуалност. Програм мора да прође обавезну експертску оцену када је у питању постојање горе наведене Опасне информације, коју ће дати представници највећих традиционалних конфесија. Програм је неопходно широко представити и размотрити у медијима”.
Друга предложена мера-принцип се односи на пажљиви избор кадрова, како се не би допустило да наведене програме држе лица склона сексуалном искоришћавању деце, уз упозоравање наставника са кривичним делима којима се штите деца од сексуалног искоришћавања, насиља и порнографије.
Трећа мера-принцип у предлогу Програма РВС делује као кључна у целокупној стратегији делимичног полног образовања које би се увело у Русији. Ту се сагласно „чл. 5, 14. и 27. Конвенције УН о правима детета (којима се признаје приоритет права и обавеза родитеља да руководе и управљају дететом при остваривању његових права, укључујући право детета на слободу мисли, савести и вероисповести, као и значај традиције и културних вредности сваког народа за заштиту и хармонични развитак сваког детета) сматра неопходним признање приоритетним права родитеља при избору програма полног образовања свог детета, заштите од полно преносивих инфекција, спречавања ране трудноће и абортуса код малолетника, а такође и лекција о здравственом васпитању. Програм се може уводити само по претходном писменом одобрењу оба родитеља. Такво одобрење мора бити написано на формулару после упознавања родитеља са Програмом и писменог информисања о опасностима несавесне употребе Програма, о ризику постојања Опасне информације, која може нанети штету деци…. Неопходно је да се родитељима представи право да откажу Програм у било којој фази”.
Четврта мера-принцип је комплементарна у односу на трећу и њоме се обезбеђује принцип јавности, кроз омогућавање родитељима приступа видео и аудио наставном материјалу и могућност непосредног присуства на часовима.
Једна добијена битка не значи да је добијен и рат!Ззато Министарство просвете Србије треба натерати да до краја послуша глас свог народа и својих просветних радника, а не оних који су плаћени из иностранства да буду морални и биолошки гробари Србије.
1) http://www.mpn.gov.rs/povlacenje-obrazovnih-paketa/
2) http://www.incesttraumacentar.org.rs/index.php/najnovije-vesti/3113-itc-je-vlasnik-obrazovnih-paketa-saopstenje; http://www.mpn.gov.rs/povlacenje-obrazovnih-paketa/
3) С. Антонић, Чија су деца?, http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/cija-su-nasa-deca/
4)http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_ratifikaciji_konvencije_ujedinjenih_nacija_o_pravima_deteta.html
5) http://www.unicef.rs/files/zakon.pdf
6) С. Којић, Право родитеља, http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/pravo-roditelja/; http://www.ustavni.sud.rs/page/view/139-100028/ustav-republike-srbije
7) Н. С. Семенова, Право на образование в междунардном праве, https://www.google.ru/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&ved=0ahUKEwjImMWF8rPTAhWJoRQKHRSMDFgQFgghMAA&url=http%3A%2F%2Fweb-local.rudn.ru%2Fweb-local%2Fprep%2Frj%2Ffiles.php%3Ff%3Dpf_979f543c124f986c7f3bff716c054da7&usg=AFQjCNH2S9zMV-JF86MCbP-fDqxXJfO_Xw&cad=rjt
8) http://europeancourt.ru/resheniya-evropejskogo-suda-na-russkom-yazyke/kempbell-i-kozens-protiv-velikobritanii-postanovlenie-evropejskogo-suda/
9) M. D. Evans, Religious liberty and international law in Europe, Cambridge, 1997, стр. 358.
10) В. Ђурић, Слобода вероисповести у јуриспруденцији европских уставних судова, Београд, 2012, стр. 202.
11) Л. Левинсон, Первейшая из свобод, Пределы светскости, Москва, 2005, стр. 70. http://www.sova-center.ru/files/books/pr05-text.pdf
12) http://europeancourt.ru/resheniya-evropejskogo-suda-na-russkom-yazyke/institut-otto-preminger-protiv-avstrii-postanovlenie-evropejskogo-suda/
13) Н. С. Семенова, Право на образование в междунардном праве, https://www.google.ru/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&ved=0ahUKEwjImMWF8rPTAhWJoRQKHRSMDFgQFgghMAA&url=http%3A%2F%2Fweb-local.rudn.ru%2Fweb-local%2Fprep%2Frj%2Ffiles.php%3Ff%3Dpf_979f543c124f986c7f3bff716c054da7&usg=AFQjCNH2S9zMV-JF86MCbP-fDqxXJfO_Xw&cad=rjt
14) С. Рогоцкая, Сирота по приказу, https://rg.ru/2012/09/11/deti.html; А. И. Овчинников, Модернизация семейного права как вызов национальной безопасности России, http://cyberleninka.ru/article/n/modernizatsiya-semeynogo-prava-kak-vyzov-natsionalnoy-bezopasnosti-rossii
15) Т. Шишова, И. Медведева, Полицейское государство нового типа,
http://www.pravoslavie.ru/96211.html; Гендер для всех и права родителей. Состояние дел в Европе, http://r-v-s.su/novosti/2014/gender-dlya-vseh-i-prava-roditeley-sostoyanie-del-v-evrope
16) Т. Шишова, И. Медведева, Колониальная Россия и независимый Сингапур,
http://www.pravoslavie.ru/97022.html
17) Standards for Sexuality Education in Europe, http://www.oif.ac.at/fileadmin/OEIF/andere_Publikationen/WHO_BZgA_Standards.pdf
18) http://rusrand.ru/events/strategiya-soveta-evropy-po-obespecheniyu-prav-rebenka-2016-2021
19)
http://rusrand.ru/events/strategiya-soveta-evropy-po-obespecheniyu-prav-rebenka-2016-2021
20) http://r-v-s.su/statia/analiz-riskov-vnedreniya-seksualnogo-prosveshcheniya-v-programmy-nachalnogo-i-srednego
