Како је БиХ постала „пропала држава”
Сваком објективном посматрачу је јасно да Босна и Херцеговина има све одлике „пропале државе” (енг. failed state). Централна власт на нивоу БиХ је нефункционална и неспособна да врши додељене функције. Најтеже последице због оваквог стања су у социјално-економској и безбедоносној сфери.
Економска криза је све дубља, а социјално раслојавање у земљи све оштрије. При томе, Република Српска, као ентитет са стабилнијим системом јавних финансија у односу на Федерацију БиХ (муслиманско-хрватска), трпи значајну штету због тога што финансира скупу, гломазну и неефикасну централну администрацију у Сарајеву.
Централна власт ове „пропале државе” је истовремено неспособна да осигура безбедност и сузбије организовану активност вехабија, које су претвориле Федерацију БиХ (муслиманско-хрватска федерација) у базу за извоз исламског верског тероризма у друге делове Балкана и Европе. Имајући то у виду, поставља се питање зашто би Република Српска, односно њени порески обвезници, финансирали овакву централну власт у Сарајеву, која, било својом неспособношћу, било непсредном повезаношћу са вехабизмом, представља претњу за безбедност грађана Републике Српске.
Ако смо закључили да БиХ, због садашњег модела организације власти, има сва обележја „пропале државе”, поставља се питање узрока и одговорности за такво стање, као и начина да се оно превазиђе.
Дејтонски мировни споразум од 1995. године је са аспекта унутрашњег права формирао једну потпуно нову државу Босну и Херцеговину, која је са Републиком БиХ, која је 1992. године била примљена у УН једино сачувала међународноправни континуитет. Ово је дословце констатовано и у чл. 1. Устава БиХ, који као анекс 4 чини саставни део Дејтонског мировног споразума.
Наиме, дејтонску Босну и Херцеговину су једним мировним споразумом формирале зараћене стране Република Српска и Федерација БиХ, уз посредовање других потписника основног текста Споразума у својству јемаца и сведока: СРЈ, Хрватска, ЕУ, Француска, Немачка, Русија, САД и Велика Британија. Овлаћени представник Републике Српске је потписао све анексе Дејтонског мировног споразума, укључујући и анекс у коме се налази Устав БиХ, док је основни текст Дејтонског мировног споразума на основу специјалног овлашћења датог од стране РС потписао представник СРЈ, Слободан Милошевић. Пошто у праву важи као основни принцип правило да „нико не може на другог пренети више права него што сам има”, Република Српска је једним специјалним пуномоћјем на СРЈ пренела право закучивања међународног мировног уговора када је у питању основни део дејтонског споразума, док је код потписивања његових анекса непосредно конзумирала ово право.
Признајући јој право да буде страна код закључивања једног међународног мировног споразума, велике силе су Републици Српској, заправо, признале два кључна атрибута спољне суверености: право на вођење рата (ius beli gerendi) и право на закључивање међународних уговора (ius contrahendi). Пошто је Република Српска као уговорна страу коме је садржан Устав БиХ, њој је тиме признато и право на уставотворство као основно обележје унутрашње суверености. Признајући јој једним међународним уговором основне атрибуте суверености, велике силе су Републици Српској, заправо, признале својство државе.
Када две зараћене државе међународним мировним споразумом формирају једну заједницу, та заједница није ништа друго него конфедерација. О конфедералном карактеру дејтонске БиХ говоре и надлежности централног нивоа власти које су предвиђене овим Дејтонским споразумом. Ентитети су као државе пуног капацитета на ниво БиХ Дејтонским мировним уговором пренели послове спољне политике, спољне трговине, царинску политику и монетарну политику. Све друго, а посебно основне инструменте државе – војску, полицију, правосуђе и порезе, ентитети – РС и ФБиХ – у потпуности су задржали за себе.
Током имплементације Дејтонског мировног споразума, Високи представник је извршио насиље над оваквим конфедералним уставним устројством БиХ, а самим тим и над једним међународним уговором и над вољом страна потписница Дејтонског уговора. Уз, подршку НАТО пакта, под формалном фирмом ЕУФОР-а, Високи представник је отимао надлежности Републике Српске и преносио их на ниво БиХ. Тако је БиХ добила војску, порезе, судство.
План је био да се у првој фази конфедерално уређење насиљем Високог представника претвори у федерално, а да се Републици Српској, као држави српског народа, одузме што више националних атрибута; у другој фази, тзв. Дејтона 2, дошло би до даље централизације и, нарочито, нове територијалне реорганизације БиХ, коју би чинило више етнички безличних региона. Пошто из насиља не може да се роди легитиман, правичан и функционалан правни поредак, данашње антидејтонско устројство БиХ је нужно нелегитимно и нефункционално. Дакле, главни кривац за нефункционалност БиХ је међународни протекторат оличен у Високом представнику. Пошто је један недемократски орган узурпирао суверену власт, у овом случају Високи представник, онда је то крунски доказ да БиХ спада у ред «пропалих држава» (failed state).
Излаз из овакве ситуације може бити двојак: или ће бити укинут међународни протекторат и поново успостављено изворно дејтонско конфедерално уређење БиХ, око кога су се 1995. године сагласиле државе-уговорнице, РС и ФБиХ, или ће српски народ у Републици Српској искористи своје право на самоопредељење укључујући и отцепљење, због тираније која се врши над правима РС загарантованим анексом 4 Дејтонског међународног уговора.
Значај будућих општих избора у БиХ
Будући општи избори у БиХ могли би да буду кључни за опстанак Републике Српске. Знајући да је садашње уређење БиХ успостављено насиљем Високог представника неодрживо и са становишта легитимитета и са становишта функционалности, ЕУ и САД желе да обезбеде српску подршку, односно легитимитет у Републици Српској оваквом уређењу власти у БиХ. Али што је још значајније, да обезбеде подршку Срба, односно српских партија за даљу централизацију БиХ, која се под видом залагања за бољу „функционалност” централне власти захтева од стране Брисела и Вашингтона, као услов за чланство БиХ у ЕУ и НАТО. Јер, ЕУ и НАТО знају да српску државност на територији БиХ могу успешно ликвидирати за сва времена само уколико БиХ буде инкорпорирана у ЕУ и НАТО. Централизација БиХ је услов да се активније крене у реализацију приступних преговора са ЕУ и у активирање већ закљученог Акционог плана за чланство БиХ у НАТО.
Сви поступци говоре о томе да је Запад у Савезу за промјене нашао тројанског коња, који би после дугогодишњег одсуства из власти на нивоу РС пристао на додатно умањење надлежности РС. Искуство са бившим радикалима на челу са А. Вучићем, који су данас постали највеће поборници приступања Србије ЕУ и признања тзв. републике Косово, говори у прилог тога да се у Републици Српској од СДС, који је окосница опозиционог Савеза за промјене, може очекивати да буде најкооперативнији према Бриселу и Вашингтону. Отуда национална и државна мудрост налажу да се М. Додик и његова странка подрже од стране српских патриота на следећим изборима. Јер, М. Додик је свој не само политички опстанак у једној de facto окупираној земљи, везао за одбрану самосталности Републике Српске и њених институција.
Да би Додик победио на будућим изборима, он мора да буде итекако свестан свих својих слабих политичких тачака. То су, у првом реду: незавидна економска ситуација, пре свега у источном делу РС, вишегодишње вршење власти, посебно у западном делу РС, корупција, мали обим инвестиција, „умор” дела становништва од патриотизма и као најважније, мала могућност да га Александар Вучић, као председник Србије јавно и изричито подржи пред изборе. Главна предност Додика је у томе што ни један члан Савеза за промјене нема ауторитет у народу у Републици Српској који је раван његовом. Једини озбиљан такмац Додику би могао да буде Младен Иванић, под условом да Вучић не подржи изричито Додика и да опозиција капитализује своју добит у предизборној кампањи у још неком елементу.
Посебна пажња власти у Републици Српској мора да буде усмерена ка правовременом и ефикасном спречавању било каквих уличних немира у случају да изборна победа Додика и његове коалиције буде тесна. Додику би за изборну победу требали нови људи и нове странке-савезници. Крајње је време да се размишља о формирању нове кадровске гарнитуре која би наставила политику одбране и унапређења државности РС и која би у будућности омогућила миран трансфер власти у Републици Српској.
Перспективе односа Србије и Републике Српске
Што се перспектива односа између званичног Београда и Бања Луке тиче, они ће умногоме завистити од темпа процеса придруживања Србије ЕУ. Као што Вучићева вербална заклињања да Србија никада неће увести санкције Русији и да неће раскинути Споразум о слободној трговини, мало значе у односу на јасне правне обавезе Србије из ССП да хармонизије своју спољну и царинску политику са ЕУ. Тако и заклињања да ће Београд бранити интересе РС не значе ништа у односу на обавезу Србије да у процесу регионалне сарадње, као услову број један у приступним преговорима, помогне у успостављању „функционалног”, а заправо централизованог уређења у БиХ.
Уколико Србија потпуно не прекине приступне преговоре са ЕУ, доћи ће моменат у коме ће Брисел тражити од званичног Београда да изврши притисак на РС да пристане на централизацију БиХ. Својеврсни симбол политике притиска Београда на Бања Луку да одустане од одбране своје државности било је одсуство председника Вучића са прославе Дана Републике Српске. Други облик таквог притиска било би одсуство Вучићеве подршке Милораду Додику у овогодишњим изборима. Једном речју, уколико остане у процесу придруживања ЕУ, Србија ће, независно од унутрашњих афинитета њених званичника, морати да изабере ЕУ уместо Косова и Метохије и Републике Српске.
Однос Русије и Републике Српске
Наравно да Балкан, па и БиХ, односно РС, не могу за Русију да имају онај значај који за њу има Украјина и Закавказје. Међутим, уколико Русија жели да буде не само регионална, већ и светска сила, онда је Балкан идеално место на светској шаховској табли за потврђивање престижа глобалне силе. Улога Балкана постаје још значајнија у садашњим условима када се Русија суочава са формирањем једног агресивног, милитантно-конзервативног антируског савеза-држава на простору тзв. Intermariuma, под врховним покровитељством НАТО. Српски етнички простор у Србији и РС разбијају јединство, односно спречавају потпуну консолидацију антируског Intermariuma. При чему је историја показала да Руси неамају верније савезнике од Срба.
Потези званичне Москве на Балкану не говоре у прилог томе да Русија има јасну стратегију за Балкан, а посебно за Србију и РС. При томе, она у погледу сарадње прави фаталну грешку тиме што је заснива на сарадњи са појединцима на власти, а не са трајним државним и друштвеним структурама и припадницима националне елите. Оваква сарадња се правда поштовањем принципа не мешања у унутрашње ствари држава. Најопаснија последица овакавог приступа се огледа у томе што се у улози јемаца билатералне српско-руске сарадње јављају променљиве политичке елите на власти, које су уз то у балканским условима често корумпиране, што руску званичну подршку овим појединцима на власти чини предметом осуде од стране једног дела друштва. Да би Кремљ могао да, с једне стране поштује принцип не мешања у унтрашње ствари других држава, а с друге стране обезбеди сигурну и трајну сарадњу са Србијом и РС, он мора да увек подржава одређене принципе, који су у националном интересу како српског, тако и руског народа, а никако конкретне личности.
Степен и начин присуства Русије у Републици Српској говори у прилог томе да Москва нема јасну стратегију када је у питању трајно присуству у Републици Српској. Опстанак РС зависи, пре свега, од нових руских првивредних инвестиција, од руског присуства у дрштвеном животу, у сфери медија, образовања, културе. Свега тога на жалост још увек нема. У тренутку када НАТО планира изградњу базе у Брчком, која би пресекла територију РС, руски утицај у РС не сме да остане само на пријемима Додика у Кремљу. Посебно што ово друго није довољно за његов изборни успех. Уколико, пак, овај балкански суверениста и пријатељ Москве буде изгубио на изборима, биће то снажан шмар руској моћи на Балкану.
При том, Русија не сме да буде заступник и заточеник личних политичких амбиција српских лидера, посебно не нереалиних, већ одлучни и упорни бранилац одређених међународноправних принципа, сопствених националних интереса, као и националних интереса својих савезника, у овом случају српског народа. Следствено, у БиХ то је повратак конфедералног изворног дејтонског уређења и укидање међународног протектората, чиме се, с једне стране, чува територијална целовитост БиХ, а с друге стране, обезбеђује државност Републике Српске као израза права српског народа у БиХ на самоопредељење.
Функционалност централне власти на нивоу БиХ се не може и не сме обезбеђивати на уштрб легитимитета, јер се тако успоставља тиранија, која је увек кратког века и која може запалити цео Балкан. БиХ може да буде функционална само уколико је уређена на дејтонским принципима, јер иза ових принципа стоји воља некадашњих зараћених страна, које су се на овим минималним принципима сагласиле да закључе мир и створе једну конфедералну заједницу. С тим у вези, Русија мора да буде гласни и упорни бранилац кључних правних принципа, нарочито принципа легитимитета власти, односно права сваког слободног народа да се повинује само оној власти која је израз воље народа као носиоца суверености. Противно принципу легитимитета, српски народ у оквирима Босни и Херцеговини је од 1995. године изложен тиранији од Високог представника. Следствено, Русија мора да се избори за укидање Високог представника у БиХ, јер је 23 године после завршеног рата и закљученог Дејтонског мировног споразума исцрпљен смисао постојања ове установе.
Тиранији странаца у БиХ мора доћи крај или ће нестати сама БиХ. Сада постоји опасност да се огољена тиранија странаца заменити фингираним, односно обрнутим легитимитетом, где ће власт у Републици Српској вршити они који уместо подршке српског народа у Републици Српској, уживају подршку западних амбасада и централистичко-муслиманских структура у Сарајеву.
Текст представља ширу верзију интервјуа за руски портал Руска народна линија од 3. фебруара 2018. године:
