Тајминг Дачићевог предлога о историјском споразуму Срба и Албанаца
После првог сусрета са Х. Тачијем, 19. октобра, Србијин премијер И. Дачић је изјавио да „сматра да је време да се постигне историјски договор” Срба и Албанаца.1) Још експлицитнију потврду става да садашња Влада РС жели да пре окончања свог мандата реши српско-албански историјски спор, имамо у изјави премијера Дачића, од уторка 30. октобра, у којој је истакао да „генерације иза нас не заслужују да им оставимо то питање (Косово) да се они њиме баве”.2)
Како је избор времена за покретање неког политичког питања једна од кључних претпоставки успешне политичке стратегије и тактике, неопходно је осврнути се на геополитичке околности у којима данас Србијини званичници предлажу разрешење овог вишевековног балканског етничког конфликта. Да би, с друге стране, добили целовиту слику данашње геополитичке ситуације, неопходно је да се она историјски контекстуализује.
Историјски оквир. Историјски реверзибилан процес државноправне и етничке фрагментације Балкана, недвосмислених историјских паралела, мотива и циљева, започет деведесетих година прошлог века, а до данас не окончан, јасно указује коме су потребни најављени бриселски преговори Дачић-Тачи.
Интерес евроатлантског савеза на Балкану деведесетих година XX века био је истоветан интересу европског клуба великих из времена Берлинског конгреса – свођење српске државе у минималистичке територијалне оквире преткумановске Србије, који ће од ње направити политичко недоношче под евроатлантским туторством, без икаквих предуслова за самостални и самодрживи политички и економски живот. Тиме се у корену сузбијала могућност да матична држава српског народа у будућности води пијемонтску националну политику. За разлику од преткумановске Краљевине Србије, обновљеној српској држави припремљена је поред спољне и једна унутрашња омча, у форми брозовске политичке творевине – Војводине, изникле из пангерманистичког Фридрих Нојмановог пројекта – Mitteleuropa. Тако је почетком деведесетих година прошлог века поново постала актуелна порука аустро-угарског министра грофа Голуховског, изречена далеке 1903. године, „да се имају створити: једна што је могуће већа Грчка, велика Румунија, велика Бугарска, слаба Србија, мала Црна Гора и најпосле и слободна Албанија”.3) Истоветност циљева европске балканске политике из времена Берлинског конгреса и с почетка југословенске кризе у последњој деценији XX века, била је мотивисана истим геополитичким интересом англосаксонског и германског дела Европе – истискивањем Русије са Балканског полуострва, како би се она одвојила од православних Словена и одсекла од топлих мора. Овим се још једном потврдио пророчки закључак Ивана Иљина, да се ево „већ сто педесет година Запад плаши Русије и великих словенских православних формација”.4)
Не само геополитички циљ, већ је и редослед потеза у балканској политици НАТО-а деведесетих година XX века добрим делом одговарао империјалној балканској агенди европских сила у време Берлинског конгреса. Прву фазу крсташког обрачуна са православним Србима западноевропске државе и САД су обавиле с оне стране, у окултној западњачкој свести живе, мистичне границе западне и источне цивилизације на реци Дрини – геноцидним уништењем РСК и окупацијом, као и 1878. године, српске БиХ. Оваква судбина српске државности у прекодринским српским крајинама, као и у време Берлинског конгреса, омогућена је, између осталог, потпуним руским повлачењем са Балкана, овог пута због злочина издаје гробачовљевско-козирјевске клике. На ред је потом дошао омиљени стопедесетогодишњи специјалитет западноевропске балканске политичке кухиње – подстицање црногорског сепаратизма у циљу одвајање Црне Горе од Србије, како би се матична држава српског народа, као и после Првог балканског рата одбацила што даље од јадранске обале. И најзад, од 1999. године и НАТО агресије на СР Југославију евроатлантски блок ради, као и Аустро-Угарска почетком прошлог века, на отимању Косова и Метохије и на стварању великоалбанске државе.
Геополитички оквир. Међутим, евроатлантски блок се данас суочава са изузетно неугодном чињеницом да балканску неоколонијалну агенду, с обзиром на ситуацију у вези са Косовом и Метохијом, није успео да затвори пре повратка Русије, као једног од одлучујућих и незаобилзаних међународних фактора, на европску и светску спољнополитичку сцену. Ако данашња англосаксонска прекомпозиција Источне Европе, по запажању Н. Нарочницке, „зачуђујуће подсећа на геополитичке конфигурације два покушаја германског Drang nach Osten-а у XX веку”,5) онда недовршено државноправно и територијално сакаћење Србије, којим се постиже ефекат пацификације Југоистока, може као и 1941. године да заустави неко ново напредовање на руском фронту. Отворено косовскометохијско питање у средишту главне евроазијске осовине, не само да прави огромну брешу у позадини блискоисточног и потенцијалног закавкаског НАТО-фронта, већ подиже политичку цену српском, а следствено и савезничком руском фактору у свим будућим преговорима. Истовремено, непрестана Србијина активност на одбрани суверенитета и територијалног интегритета на КиМ, имала би, не само улогу унутарсрпског чиниоца сталне националне политичке мобилизације, која може да пробуди најбоље духовне и карактеролошке црте Срба, већ би могла да постане парадигма успешног отпора глобалној Империји за друге народе широм света. Упорност у одбрани јужних Србијиних граница на Проклетијама и Шар-планини не само да је стратешки и вредносно оправдана, јер спашава српски народ од духовне смрти у логору „америчког начина живота”, већ се ради и о тактички једино исплативој рачуници по српску државу. Наиме, садашњи дијаметрално супротни трендови савезничког руског успона и српског пада моћи, указују да је држава Србија последња којој би у садашњој ситуацији одговарало затварање косовског питања, а октобар 2012. по најмање је историјски повољан тренутак за отпочињање оног што премијер Дачић назива „историјским договором” Срба и Албанаца.
Сви наведени параметри указују да је „тајминг” за преговоре са сепаратистичким руководством у Приштини искључиво одређен у интересу САД и ЕУ. Представници терористичке квази-државе „Косова”, више пута су потврдили да се на њих не врше притисци у вези са отпочињањем разговора, те да се они налазе у сталној комуникацији са покровитељима своје независности – САД и ЕУ 6), што указује на истоветност интереса, па и у погледу избора момента отпочињања бриселских преговора. Што се Србије тиче, једини њен интерес који стоји у вези са „тајмингом” бриселских преговора је стављање у изглед да се у децембру ове године одреди датум почетка преговора са ЕУ, уколико пре тога дође до очекиваног (европодобног) напретка у преговорима са албанским сепаратистима. Реч је о истој шаргарепи која се стављала под нос и ранијим српским Владама, како би се корак по корак одрицале државног суверенитета, како на Косову и Метохији, тако и у хашким отмицама и испоручивањима сопствених држављана и државних тајни. Историја међународне политике, по свој прилици, није забележила мању и бљутавију шаргарепу од ЕУропске перспективе и алавије политичаре од Србијиних у последњих 12 година.
Будући бриселски театар апсурда
Посредници у решавању српско-албанског историјског спора. У вези са најављеним преговорима Србијиног премијера са политичким вођом албанских сепаратиста није спорно само њихово време, већ и избор организације која нуди услуге посредовања странама у конфликту. Пристајање садашње Србијине власти да вишевековни крвави спор са албанским сепаратистима реши уз помоћ „добрих услуга” оних (ЕУ у име и за рачун САД) без чије оружане, финансијске и политичке подршке не би могла да се створи побуњеничка државолика творевина на КиМ, представља својеврсни уникум у светској дипломатској историји.
Као у најнадреалнијем театру апсурда, пуномоћници пуноправног власника узурпиране земље свој спор са узурпатором, који је насилнички ушао у посед и који несавесним одржајем покушава да стекне власништво, износе пред арбитре који су више од сто година подстрекачи и помагачи узурпатора, и у чије име и за чији рачун узурпатор, уосталом, и ради све те године. Да би ситуација у односу на принципе нормалног међународноправног општења била потпуно изокренута, како би се један од преговарача до беспомоћности понизио, посредници у спору уопште и не крију свој став да ће решење овог балканског конфликта донети имајући у виду само интересе једне стране – узурпатора. Прецизније, пуномоћници власника свој спор нуде арбитрима за које унапред знају да неће судити по праву, већ по својој вишевековној склоности да подрже сваку узурпацију, насиље и неправду. Истовремено, пуномоћници власника у потпуности игноришу могућност да спор изнесу пред много ауторитативнију арбитражу – Савет безбедности УН, која би се држала позитивног међународног права и у којој се налазе вековима у назад осведочени пријатељи власника узурпираног земљишта.
Могући садржај бриселског решења српско-албанског спора. После свих Каноса Србијиних званичника од 2000. године, статус садашњих српских преговарача је утолико бољи од некада западу мрских Милошевићевих изасланика из Рамбујеа, што им, по уверавањима из САД и ЕУ, није спремљено готово решење, већ само општи оквир у коме српска страна може да износи своје предлоге. Садржина овог преговарачког оквира, свеједно да ли је реч о плановима К. Ештон или немачких парламентараца, своди се на следеће: предмет будућих преговора не могу бити територијални интегритет Косова, добросуседски односи између Србије и тзв. Косова, спровођење ранијих договора, посебно оних који се тичу интегрисаног управљања границом и укидање тзв. паралелних Србијиних институција на КиМ. Реч је о питањима која су за посреднике решена, јер како је у Београду премијеру Дачићу у очи и пред камерама рекла Х. Клинтон – Косово јесте независна држава, границе у Европи се неће мењати”.7) Све друго може бити предмет разговора и у том преосталом пољу, датом од „великодушних” евроатлантских посредника, Србија може да нуди решења за српску заједницу на Косову, пре свега, на његовом северу. У изливу своје „наклоњености” српској страни, бивши изасланик ЕУ за преоговоре о статусу КиМ, Штефан Лене, ставио је у изглед Србима северно од Ибра добијање већег степена аутономије од оног који им је понуђен Ахтисаријевим планом.8) Да се ради о координираној политици наводног повећаног разумевања за легитимне српске интересе, говори и изјава саветника A. Јахјаге, Рамуша Тахирија, у којој се признаје легитимитет тзв. паралелних институција на северу Косова.9) Прихватање у будућим бриселским преговорима оваквих евро-албанских „великодушних” планова обезбедило би садашњој Влади, сасвим извесно, снажну стратешку подршку Чедомира Јовановића и ЛДП-а. Овакво евроједноумље у Србијином парламенту, уз смештање косметских Срба у „реалистичке” оквире Тачијеве аутономије, било би најбољи гарант сигурног Србијиног ЕУропског пута.
Политичка стварност после бриселских преговора
Губитници и добитници после окончања бриселских преговора. Иако из угла сваке озбиљне државотворне политике будући бриселски преговори Дачић – Тачи делују надреално, њихови ефекти ће бити итекако стварни, а већ сада су предвидиви и мерљиви.
Губитник таквих „преговора” била би држава Србија, јер би се вољом њених представника ефективно заокружио суверенитет сепаратистичке државолике творевине на целом простору од Качаника до Лепосавића. На овакву врсту помоћи јасно указује изјава И. Дачића, по којој ћемо „учинити све да нормализујемо односе с Приштином ради заједничке интеграције у ЕУ”.10) Следствено, на основу досадашњих изјава које су давали поједини амерички и европски званичници, али и сам премијер Дачић, садржина много пута понављаног стандард о „успостављању видљивих и одрживих односа Београда и Приштине” требала би најмање да обухвати следеће: потпуну примену договора Стефановић-Тахири, посебно ону о интегрисаном управљању границом; потом, предаја албанским сепаратистичким властима Србијине електроенергетске и телекомуникационе мреже на КиМ; трансформисање републичких установа у области здравства, образовања, културе на северу КиМ у установе локалних самоуправа, како би се постепено трансформисале у органе српске аутономије предвиђене Ахтисаријевим планом и тако безболно интегрисале у Тачијеву терористичку државу; и најзад, укидање измештених органа, установа и служби АП Косова и Метохије и РС са подручја КиМ. У почетној фази прекидање правних веза између државе Србије и њених институција на КиМ, вероватно неће бити праћено истим таквим прекидом финансијских веза између републичког буџета и српских институција на КиМ. Наиме, новац за исплату плата служиће српској Влади као опипљив аргумент против оптужби да се одрекла КиМ, док ће за ЕУ финансирање из буџета Србије институција Ахтисаријеве српске самоуправе бити економски и политички одрживије решење него из приштинског буџета. Истовремено, финансијска зависност од Београда српских институција на Косову, служиће представницима ЕУ као ефикасан инструмент за политичко дисциплиновање Срба са севера посредством њиховог сервилног финансијера.11)
Овакав исход будућих бриселских преговора Дачић-Тачи, ставио би државу Србију у позицију потпуног политичког вазала према евроатлантском блоку. То би је свакако спречило да заузме било какву активну национално-одговорну позицију у будућем, стално најављиваном, европодобном уставном преконпоновању БиХ. Стога је кратковида политика која у косовскометохијском губитку види могућност прекодринске компезације са Републиком Српском. Још илузорније је очекивати да би Србија која одустане од одбране суверенитета и територијалног интегритета на КиМ могла да има довољно спољног и унуташњег политичког ауторитета да се пијемонтски стара о Српству у Црној Гори.
Како су САД и ЕУ, после свих застоја и препрека, постале нестрпљиве у затварању балканске неоколонијалне агенде, саучесници у овом послу очекују да буду награђени политичком подршком која би им и поред непопуларности, изазване капитулантском политиком и даљим лихварским задуживањем код међународних монетарних институција, осигурала власт у следећих четири године. На то је јасно указао премијер Дачића у изјави датој 30. октобра пред Х. Клинтон и К. Ештон, у којој је решење свих отворених питања око Косова везао за период до краја мандата Владе на чијем је челу. Склоност глобалне Империје да до краја искористи и потом најсуровије „шутне” своје балканске политичке лакеје, вероватно је подстакла И. Дачића да пре отпочињања новог циклуса разговора јавно подсети Х. Клинтон и К. Ештон на цену „политичког ризика” који је садашња владајућа гарнитура преузела када је у питању Косово.12) Оваква спољна подршка је једино средство за одржавање једне непопуларне Владе, а она се по правилу испољава у добијању зеленог светла за обрачун са политичким противницима. Ту се и крије почетак краја сваке непопуларне (ненародне) власти, којој је страна подршка најпре услов опстанка, а онда и узрок пропасти. Неравнотежа између спољне и унутрашње бирачке политичке подршке на крају се редовно решава непосредним преузимањем мандата од стране самог народ као изворног носиоца суверености.
Могуће понављање историје или 1881. година у 2012. години
Овакво вођење политике под потпуним европским, прецизније пангерманским туторством не би представљало оригиналну творевину данашње Србијине владајуће гарнитуре. У томе би они били само бледа копија политике краља Милана и напредњака, која је Србију после Берлинског конгреса, путем Тајне конвенције и Трговинског споразума, учинила пуким политичким и привредним вазалом Аустро-Угарске. У том случају два члана Тајне конвенција од 1881. године, могла би да буду преписана од савремених напредњака и њихових коалиционих партнера. Члан 2: „Србија неће никако трпети политичка, верска или друга сплеткарења која би, полазећи с њеног земљишта, ишла против Аустро-Угарске Монархије, подразумевајући ту и Босну, Херцеговину и Новопазарски Санџак”; и члан 4: „Без претходног споразума с Аустро-Угарском Србија неће преговарати ни закључивати политички уговор с другом којом владом”.13)
Најпрецизнију политичку оцену напредњачко-милановске аустрофилске политике дао је још двадесетих година прошлог века један од првака Ристићевих либерала, државни саветник и министар Живан Живановић, чији је јединац син као добровољац погинуо ослобађајући Косово 1912. године. Пишући о Тајној конвенцији од 1881., Живановић вели следеће: „Јер, ни замишљени узроци за ту конвенцију ни сама она, нису служили на част својим ауторима. Ако би се као узроци могли узети споља отпад од Русије, а унутра одбрана од нових политичких струјања, а то ће рећи од свог народа, обоје је зло и наопако. Кад владалац и влада слободу закључења уговора своје земље дају у руке признатом противнику државне независности Српске; и кад владалац себе и династију ставља у заштиту томе истоме противнику, онда је то доиста и жалосно и наопако, управо издајнички…”.14) Живановићева оцена проистекла је дубине етоса српског народа, па може да се примени на све режиме свих фела и времена који политичку слободу државе Србије и српског народа подјармљују било којој страној држави.
1) www.prva.rs/…/U+Briselu+susret+Dačića+sa…;
2) www.politika.rs/index.php?lid…;
3) В. Ћоровић, Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку, Београд, 1992, стр. 18;
4) Н. Нарочницка, Русија и Руси у светској историји, Београд, 2008, стр. 507;
5) Н. Нарочницка, Русија и Руси у светској историји, стр. 505;
6)www.slobodnaevropa.org/…/24736292.htm…;
7) www.politika.rs/index.php?lid…;
8) www.b92.net/…/index.php?…;
9) www.slobodnaevropa.org/…/24736292.htm…;
10) www.politika.rs/index.php?lid…;
11)www.fes.rs/…/SRBIJA%20iznedju%20Kosova%2…;
12) www.politika.rs/index.php?lid…;
13) В. Ћоровић, Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку, стр. 18;
14) Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, књ. II, Београд, 1924, стр. 380-381.
