Живимо у времену када је на српски народ насрнула свака ала и врана. Те але и вране, заједнички предвођене НАТО, ЕУ и САД, намерене су да нас сатру или натерају да поклекнемо како би сами себи дошли главе. Циљ је наравно да се докаже да нема те силе која се њима одупрети сме и може. Сетимо се зато злог времена пре једног века, тада је пред нашим старима била иста сила, исте те вране и але. Наши преци се нису колебали, умели су да се са злом носе, делима су својим учинили да се потомци и данас њима поносе.
Данас против хришћанских вредности као превазиђених и штетних највише као црни гаврани гракћу разне НВО. Објашњавају нам да управо те вредности на којима су наши ђедови сачували Србију тобож ограничавају личност. Размислимо зашто је тако? Зашто смо дозволили да нашу Отаџбину преплави та западна куга? Сетимо се да је снага вере наших предака била непријатељу непозната, као што је и сада и као што ће увек и бити. Они једноставно својим отпадништвом нису достојни да је спознају.
Управо зато што нису били достојни те спознаје, нису били ни способни да униште српски народ који је веру носио увек искрено у души. Вера, част и чојство су управо она разлика због које су светосавци били способни да чине и надљудска дела. Наравно, не уче се дела наших предака на западним универзитетима. А и како би то могло тамо где о моралу лажу неморални. Нема места за истинске људске титане тамо где се славе лажне величине. Страх их је и да их спомињу јер немају дела каква има наш народ. Захваљујући вери, части и чојству наших ђедова наша историја је препуна див јунака и њихових епских и херојских дела.
Тако је било и пре једног века, у безизлазу борбе са тројним непријатељем. Непријатељем који је био сигуран у своје оружје, силу и бројност. Агресорима који у својој гордости нису имали недоумица у своју победу. Тако је изгледало и свима другима који су се водили пуким бројевима, не размишљајући који је то народ са друге стране. Са те друге стране био је светосавски народ а за њега, док год носи веру у души као оружје, сила, бројеви и жеља непријатеља не важе. Један од непријатеља који је хтео да искористи тешку ситуацију српског народа били су и наши суседи Бугари.
Познато је било бугарско вероломство и бруталност према рањеницима и заробљеницима у прошлом рату. Наспрам непријатеља нашао се српски пук са три стране у окружењу, те му је извесно претило или уништење или заробљавање. Као ратник у трећем узастопном рату, пуковник Владимир Туцовић, командант X пешадијског пука првог позива (Шумадијска дивизија) одлучио је да победи безизлаз. Дубоко верујући у своју војску и духовну снагу сељака-ратника које води.
Позвао је командира чете капетана Радомира Цвијовића у сумрак хладног октобарског дана. Гледајући га право у очи издао му је лаконско наређење – „Цвијовићу… Један бугарски батаљон прешао је вечерас реку Власину. Он има задатак да нам пресече одступницу. Наређујем ти да од своје чете издвојиш три вода, а четврти нека ти остане у резерви. До седам сати ујутру мораш пронаћи тај бугарски батаљон и пребацити га преко Власине. Јеси ли разумео?
Разумем, господине пуковниче, отсечно одговори капетан, па нешто тише упита — „Има ли где записано да су три овако багљава вода изнурених војника напала цео један батаљон?
Моја три вода не броје више од сто тридесет људи, а треба да нападну батаљон од хиљаду или, можда, хиљаду и двеста Бугара, који су тек дошли из Трнова, одморни и спремни за борбу. И још треба да их потучем и претерам преко нaбујале реке“?
Пуковник га продорно погледа и одговори — „Богами, Цвијовићу, тако што до сад није записано, али ноћас ћемо и то забележити, јел` јасно, на извршење!
„Господине пуковниче дозволите да се удаљим “ – одговори капетан, и крену натраг на положај.
Прикупивши војнике, накашља се и рече – „Вечерас ћемо отворено разговарати, војници моји. Добио сам једну тешку заповест. Када се она преведе на наш војнички језик, значи ово: три вода моје чете ноћас ће да се туку и гушају с Бугарима, јер Десети пук мора да се спасе пре зоре. Дакле, људи, ми ноћас има да изгинемо! Сваки од вас нека понесе фишеклије са сто педесет метака, бомбе и ашове. Везе немамо ни с ким, ни десно ни лево. Идемо у маглу, па шта нам Бог да. Потребно је само да се чврсто држимо један уз другог“!
Војници, ако има ко међу вама па се толико уплашио и не сме да крене, онда нека одмах иступи и каже: “Ја не смем!”, поштедећу га и оставити у четвртом воду, а на његово место узећу другог, храбријег војника.
Из мрака се потом зачу глас који пита – а Ви господине капетане?-, на шта Цвијовић оштро одговори- „ Ја сам српски официр, зар бих ја могао напустити своју чету“!
После кратке припреме, пуних фишеклија и са по три бомбе свако, чета се построји на команду официра, који уместо да одржи припремни говор, упре поглед у мрачно небо и нареди „Капе скини“, те се крстећи обрати Свемогућем речима:
„Велики Оче свију људи, молим Ти се спаси и сачувај моје војнике. Помози им у овој мрачној ноћи и у невољи. Њихов пород и њихове њиве чекају да се живи врате. Буди нам милостив као што си увек био, јер ми нисмо ушли у рат да отимамо и пљачкамо туђе, него да бранимо своја села и своје куће које су нам дедови оставили. Покажи нам пут правде и победе, пут славе и части. Благословено име Твоје, Господе, на вијеки вијеков! Амин!“
Војници се прекрстише, шапћући име Господње. У тако чудној побожности, а кроз ноћ одјекну команда – Покри с`, замном! – и капетан смело искорачи у сусрет судбини, улазећи у маглу и студен октобарске ноћи која бије до коске, тражећи грудима својим Бугаре. Искусни војник је ипак успео да намами бахате агресоре у вешто постављену заседу. Бугарски батаљон је пре зоре био уништен. Преко 200 заробљених и 150 мртвих, а остатак Бугара се разбежао после преласка Власине.
После крвавог боја, капетан Цвијовић наредио је да се мртви сахране, док се војници X пука организовано извлаче на нове положаје.
Изнад заједничке раке Срби поставише крст, те испалише почасни плотун за изгинуле бугарске војнике и њиховог команданта, у чијој торби нађоше дневник у ком је записао да се војници буне што иду у рат, против Срба! Овим својим делом, неумрли јунаци још једном нас потсећају да неће остати ништа од нас, осим наших дела и наше части.
(Причу о овом часном подвигу од заборава сачувао новинар Дарко Николић)[i]
Иза њих, у аманет су нам остали и част и чојство. На потомцима је да их и они својим делима заслуже, не дозвољавајући да се неумрли преци постиде гледајући нас одозго. Издани смо од многих, нажалост и од свог вођства, напуштени и остављени на ветрометини браника правде. То сигурно не звучи охрабрујуће али у себи никад не смемо да убијемо ону веру коју је имао капетан Радомир Цвијовић. Његов задатак је подједнако изгледао безизлазан као и наш. Да ли ћемо на крају однети победу зависиће од тога да ли ће нам и вера бити подједнако јака као и његова.
Онда када Србин одлучи да се бори, онда када не размишља о последицама већ о исправности свог пута, отварају му се увек врата слободе и славе. Историја нас је томе толико пута научилa, наши стари небројено пута показали пут – откуд онда нама данас права да у то сумњамо? Не смемо дозволити да нас неверство и издаја појединаца који нас због свог кукавичлука убеђују у супротно поведу странпутицом. Онда када смо искрено веровали у своје снове они су постајали стварност. Онда када смо своје груди без размишљања стављали и пред копља и ханџаре зла, нисмо нестајали већ увек као птица феникс се наново из пепела уздизали. Време је да поново стресемо пепео западног зла са себе и винемо се у висине и слободу коју заслужујемо.
РАЊЕНИК
“Ханџар и копље груди су моје
Проболи ево, – крвце је тек,
Рука ми клону, снага ми пану,
Још само што ми постоји јек…
Спушта се сунце за горе чарне,
Већ скрива топли са неба сјај…
Још само мало, па ноћца црна.
Ту ће ми доћи мог жића крај…
Склопићу очи, укочен стати,
За све се растат’ од рода мог…
Не плачи, мати, не плачи, сестро,
Ко с’ за дом бори, тог воли Бог!
Ја падох, ево, ал’ слава стоји:
За род сам дао живот и св’јет…
Од моје миш’це, од мача љутог,
Многи је пао душманин клет!
Славно је, славно гинут’ за народ,
Ширит’ му стазе куда ће поћ’,
И палит’ зубљу, нек вида даје –
Кроз густу таму, голему ноћ!
Ој, српска земљо, кољевко мила,
Већ нећу млађан гледат’ те ја…
Гаси се луча сунашца мога,
Што некад тако предивно сја…
Али ћу мирно испустит’ душу,
Био сам борац, трудбеник твој!
Гусле ће мене вјечито славит’
К’о сваког – ко је Милошев сој!”
То рече свети рањеник млади
А срце стану – умукну глас. –
И ноћ се спусти, мртвом јунаку
На пољу вјетар лелуја влас.
(Алекса Шантић, 1887)
Не можемо постићи успех, немогуће је сачувати Отаџбину док год мислимо да је слобода оно што ће нам неко поклонити или привидно поделити са нама. Морамо знати да се успеси и слобода остварују само онда када сами пронађемо или препознамо свој пут. Тада су срећа и благостање његов саставни део. Не верујемо ваљда да нас руке туђинаца могу миловати као руке мајке? Сваки прави светосавац зна да је његова мајка Отаџбина и да без њеног загрљаја никад неће пронаћи искрено смирење и срећу.
Управо зато је сваки прави Србин спреман да своје груди увек истури и на ханџар и на копље. Нема у часном срцу и чојством испуњеној души страха ни од каквог оружја којим му запад прети. Једини страх који искрена православна душа може да осети јесте да није достојна својих предака. И онда када недоумица због ситуације која изгледа безизлазно успе да збуни, у светосавцу се буди крв предака. Тада венама проструји иста она енергија која је водила и Душана Силног, цара Лазара, Обилића, Немањиће, Синђелића… Тада венама тече управо она енергија која нас чини непобедивим.
Не треба никад да стајемо, да дозволимо оним природним али толико пута побеђеним страховима да нас спутавају. Не смемо да заборавимо чији смо потомци, да немамо права да им каљамо образ. Само онда када своју веру, част и чојство ставимо у службу Отаџбине можемо бити сигурни да нећемо погрешити. Само тада можемо живети сигурни да ће се и наша деца поносити својим очевима.
Вековима се труде да у нама убију наду, да нам одузму жељу за животом. Нису Срби опстали зато што су имали среће или зато што је запад желео да опстанемо. Светосавци су преживели зато што нису губили веру, зато што никад нису одустали од чојства и части. Данас су пред нас поставили нове, по њима непремостиве препреке и чекају наш крај. Покажимо им поново своју снагу, своју одлучност и чврстину. Распршимо им поново сваку наду да нам могу одузети веру, част, чојство и слободу.
[i] https://www.facebook.com/notes/%D0%B4%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%9B/%D0%BB%D0%B5%D0%BF%D1%88%D0%B8-%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80-%D0%BE%D0%B4-%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%BE%D1%80%D0%B0-%D0%B3%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D1%99%D1%83%D0%B4%D0%B8-%D0%BC%D0%B8-%D0%BD%D0%BE%D1%9B%D0%B0%D1%81-%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%B4%D0%B0-%D0%B8%D0%B7%D0%B3%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%BE/1077011609049468
слика http://www.magacinportal.org/2013/05/14/simbolicno-znacenje-drevnih-srpskih-simbola/
