Старије покољење још увек добро памти такозвано „позориште апсурда“ о коме је 60-х година прошлог века брујао читав свет, а чији је најбољи представник био позоришни комад Семјуела Бекета под називом „Чекајући Годоа“.
Покушавајући да отера класику, која је свима одавно досадила, Бекет је једноставно на сцену сместио два типа која чекају неког Годоа. Чекајући га они причају о свему и свачему, али на сваких петнаест – двадесет минута понављају следећи дијалог:
– Да ми идемо, а?
– Идемо!
Али после тога иде ауторово упутство редитељу: „Седе“.
Годоа нема и комад се завршава – ничим.
Да ли је „позориште апсурда“ постало нова страница у историји драматургије – није наша ствар. Али је изненада комад „Чекајући Годоа“ због неких најновијих догађаја у свету почео стално да се врзма по глави. У том комаду постоји ситан, али важан моменат за поигравање са асоцијацијама гледаоца. Годо – то је скоро God, односно Бог, када се преведе са енглеског. И уопште није тешко претпоставити да скитнице са ивице пута заиста чекају некога ко је свемоћан као бог, некога ко ће да реши њихове проблеме. Међутим – њега нема. А да нешто ураде без Годоа – неће им се.
Поплаве на Балкану су за народе који су настрадали без имало сумње – изазов. Од њих, али пре свега од њихових руководстава, зависи да ли ће се ситуација претворити у позориште апсурда, и да се неће завршити баш онако, као у комаду „Чекајући Годоа“.
Па због чега је феномен Годоа интересантан учесницима представе? Произилази да Годо својом снагом хипнотизира, тако да сама његова назнака треба да донесе избављење од проблема. Ништа не треба да се ради! Само да се седне негде уз ивицу пута и да се сачека да стигне Годо.
Али – да ли је снага стварног политичког Годоа кога чекају балкански народи, више од свих – српске власти, толико велика?
Читамо интервју српског премијера Александра Вучића, датог ТВ компанији „Скајњуз“, у коме се он нада на помоћ ЕУ.
У ЕУ стварно постоји „Фонд солидарности“, предвиђен за указивање помоћи народима у злу годину и износ тог фонда уопште није мали – 1 милијарда долара.
Али да би се из тог фонда добио новац морају се испунити обавезни услови, који код настрадалих најчешће бришу сваку наду да ће тај новац икада стићи до њих.
Први услов је да ниво штете треба да износи 0,64% годишњег БДП-а те земље.
Уколико Србија успе да помоћу докумената и прстом покаже и докаже да постоји таква штета, њој ће, уз њену економију припасти 15 милиона евра, али и то не одмах!
Премијер штету процењује на милијарду долара и нада се да ће је тај фонд надокнадити из својих средстава. Ето то је оно, што подсећа на позориште апсурда.
Европски Годо неће стићи у Србију са тим новцем! Ако Србија нешто и добије, а вероватно ће добити, то највероватније бити износ од око 50 милиона евра.
А тај износ земљи коју је поплава паралисала представља само кап у мору. И ту се не ради о новцу, већ о солидарности коју власт Србије очекује од ЕУ. То је нада у ђавола, у убеђивање самог себе, које постоји свих ових година у којима Срби на силу покушавају да се окрену „ка Европи“. Није Европа онај свет у коме постоји стварна солидарност са слабима! Постоји само привидна – позориште апсурда.
Исто онако, како Годо није стигао у Бугарску пре десет година, када је у њој дошло до катастрофалног земљотреса, он неће стићи ни у Србију.
Милион евра које је ЕУ, тада на врхунцу, отргла из срца, пре су личили на испљувак у отвореном длану просјака, него на помоћ солидарности.
Српска јавност, ако је већ баш решила да пређе у „цивилизовану Европу“ треба једном за свагда да схвати да се у њој без престанка игра иста представа, у којој је главни јунак већ помињани фатасмагорични – измишљени Годо, који није никада и неће никада и никоме стићи упомоћ. А они, који га чекају, остаће да и даље седе уз ивицу пута.
