Честитка уз празник мржње: „СРЕБРЕНИЦА“ се зове „ЗАЈЕДНИЧКА ИМЕНИЦА“

Реч „Сребреница“ је одавно престала да значи назив града. Она је одавно постала заједничка именица. Такозвана „међународна заједница“, а прецизније – средства за масовно (дез) информисање – одавно ту реч користе како би означили суровост Срба који су, по њима, убили осам хиљада невиних Босанаца.

Генерални секретар УН Бан Ки Мун  је у јулу 2012.године, приликом посете Босни, изразио „дубоко поштовање према успомени  на све хиљаде  убијених муслимана, жртве и њихове породице“. Изјава, запањујућа по расизму…  По звању „највиша личност најважније светске међународне организације“ отворено изјављује да поштује успомену само на Бошњаке! А где су српске жртве?  Или оне за генералног секретара Уједињених нација уопште не постоје? У то је заиста  тешко поверовати. Судећи по документима који се подносе Међународном трибуналу за бившу Југославију у току судских процеса (истина,  уз велике тешкоће),  Уједињене нације су биле одлично обавештене о правој ситуацији у Сребреници. Такође су знали  и за масовне покоље Срба које су вршили Бошњаци много пре догађаја у јулу 1995.године. Али  Генерални секретар ипак поштује успомену само на Бошњаке! Кратко и јасно! Јасна и недвосмислена позиција  коју је заузела „међународна заједница“ и МТБЈ у коме није било ни једне оптужнице због убиства Срба у Сребреници! А једина оптужница Међународног трибунала у вези са тим, подигнута против   Н.Орића,  садржи у суштини увредљиве оптужбе које је, без обзира на масовни покољ којим је Орић не само командовао, већ у њему и лично учествовао, тужилаштво МТБЈ свело на „инцидент у коме је претучено неколико Срба“ 1993.године! А –  Орић је ослобођен чак и те оптужбе![1]

Шта више, не може а да се не примети да се поштовање успомене које је Генерални секретар УН исказао у Босни односи на све Бошњаке који су погинули у Сребреници. Међутим, чак и по оним оскудним сведочењима,   приказаним  на сребреничким процесима у МТБЈ,   јасно је да   већи део изгинулих представљају директни учесници у сукобима, а не цивили. Углавном – управо они који су убијали српске цивиле Сребренице. А за њих, убице Срба, уз подвучено издвајање – све њих – Генерални секретар УН отворено изражава поштовање успомене.

Да то није грешка, већ свесна позиција, говоре и друге изјаве Бан Ки Муна. Он је изјавио и да   1995.године „међународна заједница није могла да многим убијеним људима обезбеди заштиту“ али да су сада „УН прихватиле концепцију за одговорност (R2P)  која се односи на заштиту цивила“. Шта то значи? Ево шта: „Има места, на пример у Либији или Обали Слоноваче, где смо могли да применимо ту концепцију, али на многим другим местима ми још увек нисмо у стању  да у пуној мери заштитимо цивиле“, – објаснио је Први човек УН.[2]

Кога то чека ново „коришћење концепције  R2P“? Генерални секретар је сасвим отворен: „Ми треба да учинимо све што можемо како бисмо заштитили цивиле, ради спречавања и пресецања крвопролића, посебно сада у Сирији“ – изјавио је шеф УН. Шеф УН је рекао да, сећајући се лекција из Сребренице, међународна заједница  треба да се уједини како не би дозволила да се у наведеној земљи крв и даље пролива.

 У фалсификовању догађаја у Сребреници из јула 1995. учествују не само Генерални секретар УН и Међународни Трибунал за бившу Југославију   већ и цео низ држава. Али се бели кончићи виде и издалека. Ето, на пример, ту скоро је Пакистан „одлучно осудио“  то, што су власти РС негирале чињеницу  да је „у Сребреници 1995.године извршен геноцид“.  Како је тврдио представник Пакистана, ту „чињеницу“  су беспоговорно   констатовали Међународни суд и Међународни трибунал за бившу Југославију“. Лаж од почетка до краја!  Прво, Међународни суд УН није утврђивао чињеницу постојања геноцида, већ се само позвао на  одлуку МТБЈ. А друго, одлуке и Међународног суда УН и Међународног трибунала за бившу Југославију нису биле безпоговорне. Тако су уз решење Суда биле приложене десетине издвојених мишљења. Судија из Руске  Федерације Л.Скотников  је у својој декларацији која је приложена решењу Суда  директно изјавио да геноцид у Сребреници  није утврђен на одговарајући  начин.

Такође, судија Л.Скотников је констатовао да се Међународни суд УН у потпуности позвао на решење МТБЈ у поступку против генерала Р.Крстића, али је скренуо пажњу  да то решење није у складу са ставовима Конвенције о геноциду из 1948.године. Већ сама та чињеница, – констатовао је руски судија, – довољно говори не само о тачности правних закључака које је изводио МТБЈ, већ и то, колико је поштен био тај судски процес у коме се суд удаљава од текста норми које је установило међународно право. У таквим условима, – закључио је судија Скотников, – Међународни суд УН је морао да направи јединствен закључак да постојање геноцида, обзиром да  је то одређено у  важећем међународном праву, није доказано на одговарајући начин.[3]

Постојање геноцида није утврђено убедљиво ни у самом  Трибуналу за бившу Југославију. Тако је, на пример, у поступку против генерала З.Толимира, решење о геноциду прихваћено већином од само једног гласа, а судија који се није сложио да је постојао геноцид је изјавио да је оптужба о геноциду  морала бити  одбачена. Ето тако – тврдње пакистанског дипломате о „беспоговорном“ констатовању постојања геноцида у Сребреници представља пусту жељу да се тај геноцид прогласи за постојећи. Да, Пакистанци би то, свакако јако желели, али кога то они желе да преваре  на тако суров  начин?

Али јуче, 11.јула, Међународни трибунал за  бившу Југославију, доноси ново решење у вези са геноцидом. Апелациони суд МТБЈ  објављује своје решење по захтеву тужилаштва о укидању решења   већа  судија у поступку против Радована Караџића. И мада се та тачка тиче низа општина Босне и  Херцеговине, а Сребреница није ни у једној од њих, (она се даје као „посебна“ оптужба), важност те тачке, и ослобођење Р.Караџића у вези са њом  је, наравно, тешко преценити. Да подсетимо да је прошле године веће судија у поступку „Јавни тужилац против Р. Караџића“ донело решење о ослобођењу бившег председника Републике Српске  по првој тачки оптужнице – „геноцид“. Веће судија је изјавило да   тужилаштво није поднело убедљиве доказе да је у босанским општинама извршен геноцид. Тада је тужилаштво побеснело и поднело жалбу. А 11.јула о.г.  – Апелациони суд  укида решење већа судија! Тачка у оптужници „геноцид“ у односу на Р. Караџића је враћена.

Аргументи Апелационог суда су врло неубедљиви. Он је углавном само цитирао доказе о патњама Босанаца. Али геноцид  представља специјалан  злочин, он захтева доказе не о патњама, већ о постојању предумишљаја. А предумишљај код тужилаштва не постоји, а и суд има проблем у вези са тим. Апелациони суд је зато  био принуђен да прибегне отвореном  фалсификовању. Председник МТБЈ  (и председник Апелационог суда) Т.Мерон је изјавио да, као, у суду постоји доказ о томе, да је „после састанка са Караџићем одлучено да једна трећина муслимана буде убијена, друга покрштена у православље, а трећа – остављена сама себи“[4]. Зар је то све чиме се располаже? Чак је и судијама из Апелационог суда било непријатно што је то све, те су зато почели да цитирају… друге. Како би се оправдала таква подвала Међународни трибунал  за бившу Југославију је убацио теорију «Jointcriminalenterprise»  – свако ко је удружен у неку групу, макар и произвољно, може се осудити! Зато је судија Мерон,  како би доказао постојање предумишљаја у случају Караџића, почео да цитира: час генерала Младића, час Слободана Милошевића.  Другим речима – код Апелационог  суда  је све још  неубедљивије него код тужилаштва, чији је труд веће судија одбацило.

Уосталом – шта више од тога може да се очекује од најправеднијег на свету суда???