Од како је откривен процес печења цигле, она је постала незаобилазан елеменат сваке стабилне грађевине. Ваљда је зато поодавно настала искуствена изрека – „извући циглу из темеља“- , када почне расправа о неодрживости неке конструкције, било конкретне или апстрактне. Временом је „цигла“ постала водећи грађевински елеменат политичких конструкција, како су јачале државе жељне туђих територија и богатстава. Зато су Енглези постали модерни грађевинари лажних пропагандних прича, како би остварили жељени циљ без непосредног проливања крви, наравно своје, туђе није штета, цинично је тврдио Čerčil, уз чашицу (упућени тврде, чашетину!) омиљеног пића.
У Великом рату, тек пристигли амерички учесници, сусрели су се са већ изграђеним британским системом стварања и ширења лажи, изненађено откривајући „нови свет“, на старом континенту.
Притиснути економском кризом и скучени изолационизмом, поново су ушли у светски рат као ђаци-прваци, када је пропагандно деловање у питању, али су као вешти трговци пазарили капитал, покупивши немачке нацистичке стручњаке на крају рата, да све брзо надокнаде.
До распада Југославије, мало су вежбали „бранећи свет“ од тих страшних Совјета, где год су могли и стигли, нарочито усавршавајући медијски пропагандни наступ.
Створили су и своју аутохтону школу лагања, вешто комбинујући фондове „за развој „цивилног друштва, демократизацију тоталитарног система, јачање људских права и слобода“, са „доброчинитељима“ лешинарске приватизације, који успешно перу паре преко финансирања тих „хуманитарних активности“!
Планирајући укључивање хуманог NАТО у грађански рат у БиХ, било им је преко потребно створити привидно хумани „casus belli“, да се покрене лавина медијске пропаганде, коју су већ успешно водили Roj Gutman и Kristijan Amananpur, окићени међународним новинарским признањима за срцепаратељне репортаже о Србима као „наследницима нацизма“, и „јадним, беспомоћним муслиманима“, као наследницима прогоњених Жидова.
Тежак задатак, избора места за „српски геноцид“ и договореног броја жртава, решаван је уз неопходну помоћ „међународне заједнице“, коришћењем ОUN као послушне натоовске служавке, са мандатом у БиХ! Зато су хитно и измишљене „заштићене зоне OUN“, али само за муслимане.
Фарса са „заштићеном зоном Сребреница“ била је идеална, одговарала је избору, утврђено је да муслимани чине перманемтне злочине над српским цивилним становништвом, да се зна и ко су муслимански злочинци, да постоји жеља код српских војника да се оружјем реши то злочиначко гнездо, пошто снаге Dačbat OUN нису разоружале припаднике муслиманске 28.дивизије A BiH! Напротив, настављено је њихово снабдевање муницијом, чак и хеликоптерима са ознакама ОUN, о чему су српски представници уредно извештавали штаб UNPROFOR у Сарајеву.
Припадници британског и француског надзорног тима OUN, уз плаћенике домаћег порекла, некадашње припаднике француске легије странаца, били су теренски извођачи радова, сложене операције планирања „неопходног“ укључивања NАТО авијације, да се понови већ уиграни сценарио из Кореје и Вијетнама, када је мирољубива авијација изводила операцију „спржена земља“, чије су фотографије тада шокирале светску јавност.
Само, није планирана „ситница“ да српске снаге, посредовањем „плавих шлемова“ понуде предају муслиманској 28.дивизији, уз могућност дозвољеног надзора о поштовању одредби међународног ратног права, које ће се применити на муслиманске ратне заробљенике.
Муслиманска команда у Сребреници, ипак је извршила наредбу команде свог корпуса и пошла у пробој, иако је то операција са највећим бројем жртава, јер је употреба артиљерије против непријатељске пешадије, и легална и легитимна.
Српска страна је одмах понудила старање о цивилима, женама и деци, који су затечени у Поточарима, тадашњој бази Dačbat OUN, али су они изабрали да се превезу до Тузле, код својих, под надзором плавих шлемова.
Мушкарци, војни обвезници, затечени у Поточарима, задржани су у заробљеништву, у складу са одредбама ратног права. Размењени су после Дејтонског споразума.
Dačbat OUN није имао аутобусе за превоз, и „геноцидни Срби“ су одмах ангажовали све своје капацитете, једино су захтевали гориво кога нису имали, јер су им уведене санкције.
„Геноцид“ је ипак извршен, без убијених жена и деце, а историјска ратна пракса је показала, да су у планираном геноциду то две најугроженије категорије, које продужавају опстанак народа.
Током теренске истраге за потребе хаашког тужилаштва, аналитичари су утврдили да им недостају „жртве“ које изазивају самилост, зато ће се измишљати убијене труднице или породиље са малом децом, малолетни добровољци постаће „дечаци“, али тек после неколико година, када увиде како су планери грешили у изведби „српског геноцида“.
Зато ће се прекопати детаљно архиве бечке, тамо су већ постојале гомиле лажних оптужби против Срба, још од српско -турског рата 1878.године, па редом, два Балканска, па Велики, па Други светски.
Нарочито ће се тражити тенденциозни текстови Лава Троцког и Karnegi комисије о Првом Балканском рату, где су последични инциденти наспрам шиптарских терориста, злонамерно квалификовани као српска планска намера! Рат по рат, накупило се, нарасло српско „дивљаштво и геноцидност“ толико, да је ипак била неопходна светска резолуција! Зато су се мајстори са Темзе поново и подухватили посла, али им ти принципијелни Руси ставише вето, баш на округлу годишњицу! Поновни почетак је обећавао, све се тако лепо одвијало, и тиранска платформа договорена, и сорошеви јаслари у Београду већ почели отворене припреме, за нову кампању о „српској геноцидности“, кад оћеш јес, та пензионисана португалска генералска бараба, извуче „циглу“.
Замислите, школован по NАТО стандардима, највиша усавршавања стекао а има савест, просто незамисливо, да се добар католик заузме за истину о тим „геноцидним прљавим Србима“, а толики бивши браварови генерали попљували Ратка и братију, што нису наставили традицију „свих наших народа и народности“, већ бранили само угрожене Србе, ајте молим вас, па где то има, тврди чак и натофилски, београдски књижевник, у својим нарученим романима.
Уместо да пензионерски, лагодно пијуцка расхлађено винце, игра карте, намигује млађаним туристкињама (тамо још нема европског закона о узнемиравању!), он, бараба једна, разложно и аргументовано извлачи цео темељ, тако мукотрпно грађене лажи о „геноциду у Сребреници“.
А мајка Мунира и њене пратиље, већ цео демократски свет обишле доказујући „геноцид“, а тек Наташка, Соњечка, Боркица, Сташкица, и млађани подмладак њихов, толико реферата, доктората, и сличних бљувотина, и све узалуд, јер та је генералска бараба ипак школовани војник, а оне јаднице само приучени аматери (пардон, аматерке!), он је ипак био на лицу места током тога рата, имао увид у војничке извештаје, и то свакодневне, а оне јадне најпре морале у Сегедин, на брифинг, код ученика лажова из школе пуковника Шарпа, срећом не и о свом трошку, плаћено им девизама, наравно, „хуманост“ нема цену, нарочито ако је антисрпска.
Генералска диверзија на конструкцију „геноцида у Сребреници“, оставила је бројне „експерте“ без речи, толико, да се ни не оглашавају, а време неумитно разграђује црвоточну лаж.
Ето, најпре онај холандски пуковник Кареманс, запео па запео, и пред судом у Холандији доказао да није било геноцида, па сад и ова генералчина, а није га нико ни у уста узео.
Опасно се заљуљала конструкција лажи о „српском геноциду“, кад се сруши, а хоће, биће ту много смрада и блата, међународнога, али и српскога, као „антифашистичког талога“ несташних делатника из бројних НВО, који већ више од четврт века упорно доказују „српски фашизам“, а помажу им британски, француски, немачки, амерички, хрватски, муслимански, и нарочито ватикански стручњаци, онако потихо из сенке, што они сами кажу „sub rosa“, али ипак сви иза себе остављају смрдљив траг лажи коју неће моћи избрисати, чак ни учешћем мирољубивог NАТО и антифашистичке ЕU.
