Два месеца након завршетка парламентарних избора, у Црној Гори се не смирују страсти. Штавише, резултати не само да нису признати од стране целокупне опозиције у Црној Гори, већ се и расправа о упаду такозване Дикићеве групе проширила на Србију, НАТО и Руску Федерацију. Подсетимо, волшебни упад групе српског полицијског генерала Дикића и његово још чудније хапшење на дан избора су веома допринели застрашивању мањина и њиховом везивању за ДПС и мањој излазности. Дикић је наводно имао намеру да изведе терористичке нападе и да изврши атентат на Ђукановића. (Он се иначе ”прославио” својим присуством у Косовској Митровици у време избора по албанским законима, које су бојкотовали Срби у новембру 2013, као и пријатељством са опскурним Бебом Поповићем и бившим директором црногорске полиције Вељовићем). На тај начин, Ђукановић је уз медијску (Информер, Пинк, Политика) и другу помоћ ”пријатеља” Вучића, ширећи србофобију међу мањинама и контролишући 60.000 гласача из јавног сектора и њихове породице, уз изборни инжињеринг попут гласања за хрватску мањину у просрпској општини Андријевица (97% православаца и 60% Срби ) успео да оствари тесну победу од само једног мандата на изборима.
Међутим, и то му није било довољно. После избора је црногорско тужилаштво ”утврдило” да су руски држављани, извесни Едуард Владимирович Широков и Владимир Николајевич Попов организовали криминалну групу ради убиства премијера Мила Ђукановића. Они су се наводно 26. септембра у Москви састали са извесним Александром Сашом Синђелићем и дали му ”наредбе” за Црну Гору као и 200.000 евра. Ђукановић се није либио у свом антируском делиријуму ни да полемише са руским министром иностраних послова, називајући (из Београда и тако злоупотребљајући гостопримство српске владе) његове изјаве ”бахатим”. Сличне изјаве је давала и његова марионета на челу нове владе, бивши шеф тајне полиције Душко Марковић.
Да се радило о лоше режираном државном удару, можда су најбоље показали скандалозни и конфузни јавни наступи главног специјалног тужиоца (ГСТ) Црне Горе, Миливоја Катнића. Катнић не уме да објасни ни колико ”терориста” има. Број је варирао од 50 до 500.
Одговорајући на питање где се налазе Руси који су припремали напад, Катнић је 6. новембра 2016. на конференцији за штампу фактички признао да нема никаквих доказа против њих: “Специјално тужилаштво Србије је ова лица имало под својим надзором. Та лица се више не налазе на територији Србије. БИА их је контролисала али се то не може користити као доказ нити су они могли да их лише слободе.“
На конференцији је емитован и троминутни филм. Приказано је заплењено ‘‘оружје” државног удара: праћке са металним куглицама, панцири, дрон, лисице, челична жица са жилетима која се користи за препречавање путева, палице, боксери, сузавац/спреј”.
Ватрено оружје је наводно уништено од стране црногорских органа:
„Зауставили смо да се оружје унесе у Црну Гору… Требало је да уђе преко границе са Албанијом. Оружје је уништено“, изјавио је тужилац. Нешто касније је објављено да је оружје наводно уништио ”сведок сарадник” из Зубиног Потока, извесни Мирко Велимировић.
Коначно, одговарајући на питање од кога је Црна Гора добила информацију о завери, Катнић је изговорио реченицу у којој је превазишао самог себе:
„Информацију смо добили онако како су је Црногорци увек добијали, уз помоћ Бога и јуначког талика“.
Коначно, тужилаштво је крајем децембра расписало потерницу за 6 руских и српских држављана, због сумње да су учествовали у припремању ”терористичких” напада. На Интерполовој потерници се нашао и српски држављанин Немања Ристић (који је раније најавио кривичну пријаву против Синђелића због лажног оптуживања) кога су камере Вучићевих медија ”случајно” снимиле у групи која је дочекала руског министра Лаврова на гробљу црвеноармејаца у Београду у 12. децембра 2016.
Читав овај медијски и државни Ђукановићев циркус је подржао и Александар Вучић: ‘‘Постоје непобитни докази да су одређена лица, и то нису радили ови који су ухапшени, пратила пут кретања премијера Црне Горе на дневном нивоу, у свакој секунди, и обавештавали друга лица која је требало да поступе по томе. Пронађен је и новац, око 125.000 евра, униформе и друге ствари“, рекао је Вучић на конференцији за штампу у октобру 2016. неколико дана после избора у ЦГ, не помињући праћке.
Затим је упоредио Мила Ђукановића са Зораном Ђинђићем: “Да будем неко ко ће учествовати у поновљеном случају Багзи… Тај филм нећете гледати“, рекао је Вучић у свом препознатљивом недржавничком стилу. Исте тврдње о државном удару је поновио и на састанку са челницима НАТО у Бриселу крајем новембра 2016.
Опозиција у Црној Гори није пристала на ову фарсу. Демократски фронт, Кључ, Демократе и СДП су већ 17. октобра саопштили да не признају резултате избора управо због упада Дикића и стварања ”атмосфере државног удара”. Покренут је бојкот парламента. Водећа странка Демократског фронта, Нова српска демократија ипак није кривила Вучића за његово учешће у фарси. Напротив, Андрија Мандић је предводио делегацију која је посетила Вучића у Београду 5. децембра 2016. Тај сусрет је дао прилику Вучићу да се још једном лажно представи као политичар који брине о Србима у региону. Србија ће увек да буде уз српски народ и ван граница Србије, помоћи ће српске установе културе у Црној Гори, писало је у саопштењу Канцеларије Владе Србије за сарадњу с медијима. Коалициони партнер Нове српске демократије, Покрет за промјене, није отишао у Београд. Његов лидер Медојевић је изјавио крајем децембра у Бијелом Пољу: ”Како време пролази види се да ни у Србији није објављен ни један доказ.
Нема ни оних 125.000 евра које је Вучић помињао да су нађени, нема ни тих странаца који су ухапшени и за које је помињао да су под надзором служби безбедности Србије. Очигледно да је то велика фарса и Вучић је део читаве приче, а Синђелић и Велимировић су сарадници србијанске полиције и логистика читаве акције је рађена у Србији. Ухапшени су грађани Србије “које нико овде не штити иако су похапшени на правди Бога без иједног доказа и већ два месеца леже у затвору“, рекао је лидер ПЗП и закључио да је Вучић ”братски и лоповски помогао Милу Ђукановићу у прикривању лажног државног удара у Црној Гори”.
Други део опозиције (Кључ, Демократе и СДП) такође није поверовао Вучићевим фразама. Комесару за проширење ЕУ Јоханесу Хану је у децембру предат извештај о нерегуларностима током избора. Посебан део извештаја се односи на извештавање медија под контролом Вучића (Пинк M) и упад Дикићеве групе. У извештају се анализира пад излазности услед упада Динкићеве групе (од 15 сати, па све до затварања биралишта у 20 сати). У задњем сату је забележена најмања излазност од увођења ”вишестраначког система” у Црној Гори. Опозиција зато процењује да је за 4% до 5% смањена излазност услед упада Дикића и кампање коју су покренули Ђукановићеви и Вучићеви медији. У ситуацији када је само 1% одлучило победника избора, јасно је шта је то значило и колико је Вучић помогао Ђукановићу.
У том контексту, у интервјуу за „Дан“ од 15. децембра 2016. године лидер колиције Кључ Миодраг Лекић је изјавио да би требало позвати премијера Србије Александра Вучића да сведочи: ”Када смо већ код Србије, требало би позвати премијера Александра Вучића да свједочи у Црној Гори, имајући у виду да је српски премијер, по изјавама које даје, највише ‘лично видио и чуо’ о терористичком нападу у нашој држави. То је чак јавно изјављивао и у међународним сједиштима, па и током конференције за штампу са Јенсом Столтенбергом”, закључио је Лекић говорећи о улози најбољег Ђукановићевог пријатеља у региону, несебично ангажованог у борби против просрпске и грађанске опозиције у Црној Гори.
