Некада давно, на брдовитом Балкану, једним часним народом владао је човек који због своје сујете није схватао важност политичких одлука. Није разумео, или ни желео, да види њихов утицај на будућност народа. Водио се само својим личним потребама, гурајући народ у понор. Тај умишљени суверен сматрао је да од њега стварно нешто зависи. Није увиђао ни чињеницу да он ни својом личном судбином не господари. Имао је због тога проблеме и са женом, која је, чини се, била разумнија од њега. Није тражио пријатеље за свој народ, тражио је само оне који су њему лично глумили пријатеље. Водећи се том неразумном логиком, иако православан упорно се окретао западу. Нажалост, Немци су му увек били ближи од Руса.
Својом свесрдном подршком једној странци, омогућио је напредњацима долазак на власт. Изашавши из савезништва са радикалима, почели су са њима да се сукобљавају око политичких начела и власти. После апсолутне политичке и сваке друге помоћи тог суверена напредњацима, странка је донела низ „напредних“ закона. Донети су нови закони о просвети, судовима, политичким странкама, Народној банци, војсци, полицији… Поставши зависна од овог владара, странка добија на утицају, али уједно постаје све непопуларнија у народу. Радећи у свом интересу а не у интересу оних због којих су добили мандате, народ је у њима јасно видео издајнике.
Сувише су се трудили, заједно са сувереном, да се допадну Западу. Нису постављали границе шта треба учинити за наклоност Берлина и Беча. Сви закони који су донети јасно су показивали да се ради о понизном додворавању Западу. Наравно да је такав суверен увек био хладно дочекан тамо где је једино могао да добије искрену пријатељску и братску помоћ, у Москви. И поред тога што је Западу нудио све, па и оно што нису тражили, иако је у њима видео своју будућност и своје пријатеље, они су га гледали баш онако како је и заслужио.
„Не треба веровати људима с којима смо се тек спријатељили, а који показују да смо им дражи од њихових старих пријатеља; тако ће се понашати и са нама када стекну нове пријатеље.“
Езоп
Заборавио је, или није ни знао, да се са њима тек „спријатељио“. Није схватао да они одавно имају своје пријатеље. Запад му је глумио пријатеља, али му никад није искрено то био. Они су се одувек водили истином да ко изда интересе свог народа, издаће свакога. Зато је један од министара западних влада његове посупке описивао као поступке нервно оболелог човека, са препоруком да му се да нешто за стишавање нерава…
У једно друго време, тим истим поноситим народом владао је човек који као да је одједном изгубио понос. Понос који је, чинило се, некад и њега красио. Владар који је променио мишљење да се на силу и тиранију мора одговорити силом. Суверен који је издао своје саборце, а кума убио. Тачно је да је тиранима много давао, али је и чињеница да је од њих за свој народ нешто и тражио. Иако неписмен, није се таквима окруживао. Та чињеница му је помогла да, слушајући учене, схвати шта је то што је за његову земљу важно. Оно што је било важно је да се она може уздићи само пољопривредом. Зато је Србија у његово време почела много више да обраћа пажњу на пољопривреду. Посебна карактеристика тог периода била је масовност у гајењу свиња. Поред свих мана које су га одликовале, за разлику од оног другог суверена кога смо спомињали имао је дакле и добре стране. Тако да свиње нису гајене да би се радило за друге, посебно не за Немце, већ да би их Немцима продавали.
Не, погрешили сте, ни један ни други суверен нису део садашњег времена. Изгледа умногоме као приказ садашње Србије, али није. Можда сте у њима препознали карактеристике неког садашњег суверена, ипак ради се о периоду од пре два века. У питању су два владара српског народа XIX века. Народа који је и тада, као и сада, био притиснут разним мукама са запада. Прва прича је о Милану Обреновићу, а друга о Милошу Обреновићу. Оно најважније за нас је да из ових прича извучемо поуке. Да на основу закључака које смо донели не понављамо опет исте погрешне кораке. Историја паметнима и јесте ту да у садашњости и будућности не би понављали грешке које су већ чинили у прошлости.
Никад се не сме више дозволити да један човек доноси неразумне одлуке. Такве одлуке после генерацијама коштају целу нацију. Ако је прошлост морала да има Милана Обреновића, садашњост не мора. Наравно да не можемо подржавати ни оне који су спремни да издају до јуче себи најближе. Оне који су спремни и кума да убију као што је то учинио Милош Обреновић. То наравно нису врлине које красе једног светосавца, једног часног Србина. Ипак, оно добро што је Милош учинио за Србију морамо му признати. Било би паметно нешто из тога и закључити. Оно што нам је историја показала да од њега можемо научити јесте како да се економски полако вратимо. Наравно да је пољопривреда основа и темељ спаса српске економије. Само не тако што ћемо радити на њивама које ћемо продати Арапима. Ни случајно тако што ћемо чистити оборе у немачким фармама свиња. Већ тако што ћемо Немцима и Европи извозити свиње са српских фарми. Тако што ћемо на својим њивава сами узгајати све што нам је потребно.
Милош Обреновић је, и поред тога што је учинио неприхватљив чин за једног православца издајом и убиством кума, често показивао и ону другу страну своје личности. Мало, мало, па је из њега избијао онај Србин који је подигао Други српски устанак у Такову. Успевајући на моменте да победи све замке гордости која га је обузела, настале жељом за статусом и материјалним. Тада је, користећи своју сналажљивост и неоспорну виспреност као и онај још неугашени пламен српства који је негде ипак тињао у његовој души, слушајући писмене људе којима се окружио, доносио одлуке које су биле и на добробит српског народа и отаџбине Србије.
Србија је велика тајна
Србија је велика тајна;
не зна дан шта ноћ кува,
нити ноћ шта зора рађа,
не зна грм шта суседни грм сања
нити птица шта се догађа
између грања.
Не зна гуштер шта пузи испод камења,
нити кукуруза струк слути
шта се у суседној њиви спрема.
Сваког часа све се мења,
ниједног кута ни листа нема
да није тајна.
Ко зна шта крије у себи
и та невина роса сјајна;
ти сељачки пословни крици
што се с брда на брдо чују
заверу можда кују.
Ко ће у тој земљи када
знати шта и девојка млада
у недрима нетакнутим носи;
какву тешку тајну
у рукама својим држи дете;
и старица погрбљена свака
до какве се упутила мете.
У тој земљи и ветри,
и мириси, потоци и реке,
и црквена звона
потајне преносе вести,
на првом завијутку
где шума почиње она
ко зна шта можеш срести.
У тој земљи ни зечијој стопи
непријатељ веровати не сме,
ни трагу воловских копита.
Договори су можда тајни
и жетелачке песме
и удари шумских секира
и успаванка уз колевку свита.
Десанка Максимовић
Истина је стварно таква, Србија је велика тајна. Неке од тих тајни нам изгледа никад неће бити откривене. Тако у нашој Србији бивамо стално издани од оних којима укажемо поверење. Они на које нисмо рачунали нас спасавају. Када смо најјачи дозвољавамо да се са нама играју и да нас понижавају. Онда када нам спаса више нема односимо победу. Чудни путеви, чудна дешавања, рекло би се – чудан народ. Ипак, ако размислимо, схватићемо зашто је тако. Схватићемо да су ти чудни суверени само одраз понашања народа и времена у коме су живели.
Приметићемо да је за време Милоша народ притиснут муком био изазван да покаже храброст. Ипак, свест народа, после векова ропства под Османлијама, није била довољно јака. Вера се тек враћала у српске душе у оном правом облику. Морало је да се сачека време да сазри. У доба оног другог суверена, Милана, душа са свеже враћеном вером још није била спремна. Потребно је било још времена да корени вере врате своју пуну свежину и снагу. Нажалост, на ону проклету људску потребу да се што пре осети лепота овоземаљског живота, није требало чекати. Одмах се кренуло у разне политичке борбе са циљем задобијања личне користи. Такво понашање довело је и таквог владара. Суверена који је могао и много више да кошта нашу Отаџбину да је стигао да уради све што је планирао.
НЕКАД И САД
Док бејаше с Турцима
Делити мегдана,
Требало нам много
Перних буздована.
Ал` од када наста
Та чивутска ера
Сад нам треба још више
Буздованских пера.
Јован Јовановић Змај
Данас смо опет на истом или сличном раскршћу, излазимо из једног доба једноумља. Прошла су времена када је било забрањено славити славу. На нашу жалост, то још увек не значи да само зато што смемо ми и знамо како се то ради. Осећа се да смо жељни живота, слободе, љубави. Опет све желимо сувише брзо. Не схватамо по ко зна који пут да то нећемо моћи без искрене вере, без кодекса части. Неки од нас су већ пожурили да зграбе оно што мисле да је живот. Због таквих смо принуђени да већ годинама гледамо плејаду неких политичких странака које немају ни једно морално начело. Ни један часан кодекс, правило понашања. Оно једино што све поседују, по чему се могу препознати, јесте борба за власт. Борба у којој не постоје вера и част, једино је важно докопати се свог комадића власти.
Каква је борба, такве су и вође. Воде их увек они неостварени ни у животном, ни у професионалном смислу, врло често пуни и неких личних фрустрација. Управо они којима је прво радно место била нека позиција у скупштини или министарству. Одатле филозофирају како се ради онима који цео живот поштено раде и стварају. На челу тих странака су они чија је основна жеља болесна амбиција да буду нови суверени. Нема међу њима оних који су стигли своје душе да испуне вером. Сувише брзо су из једноумља, вођени својим духовним сиромаштвом, прешли у политику. Желећи да остваре своје нереалне снове, не схватају да то није ствар медијског приказа који су научени вешто да наметну. Иза сваког од нас остају једино дела које време неумољиво бележи, а историја припрема за приказ будућим поколењима.
„Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у ђубрету. Ја верујем у будућност вашег народа. Дух Косова, Карађорђа, Куманова и Кајмакчалана поново ће се пробудити. Мора се, међутим, брзо пробудити. Судбина вам је у властитим рукама: блистава будућност или поново ропство!“
Арчибалд Рајс
Време је да вратимо веру у душе. Да напокон дозволимо да она тамо пусти своје корене. Да препознамо праве међу нама. Да своје политичаре и владаре бирамо по делима а не по бајковитим обећањима. Да оне праве тражимо на примеру оних који су нас водили путевима славе. Морамо тражити новог Лазара, да примере и карактеристике суверена тражимо у часној лози Немањића. Да се сетимо храбрости и части Карађорђа. Морамо да тражимо оне који не напуштају свој народ ни по коју цену. Оне који увек деле његову судбину, као што је то чинио краљ Петар.
То се не може без вере. Сви часни примери су били дубоко у православљу и одатле црпели снагу за своја бесмртна дела. Не може се у будућност са онима којима је важнија партија од Отаџбине. Не може се водити држава сталним пузањем и издајом. Србија неће моћи напред док је воде они којима су њихове фирме важније од народа. Зато пожуримо са враћањем светосавља у своја срца. Препознајмо оне око нас који нису оптерећени коришћу. Оне чије душе нису заражене европејством или још увек у канџама комунизма. Не могу нас водити они који се крију под маскама неких измишљених космополита. Не смемо изгубити наду да правих нема, само зато што их ми не видимо. Има их, они су свуда око нас, али они себе неће наметати. Појавиће се онда када ми то и заслужимо. Када душе испунимо искреношћу и вером, јасно ћемо их видети. Доћи ће они чим ми својим делима то будемо призвали. Тада ће Србија бити суверена. Србијом ће тада владати суверени којим ћемо се поносити.
