Чворовић о Чоловићу или О шпијунској афери из другачијег угла

Написао
Зоран ЧВОРОВИЋ
-
376

Најпре да укратко појаснимо ко су јунаци који се крију иза презимена у наслову текста. Чоловић је, како је то добро приметио новинар „Политике”1), до сада најбрже осуђени шпијун у новијем српском правосуђу, које у редовним приликама због своје неажурности шаље поруку потенцијалним делинквентима о недостижности судске правде. Чворовић није потписник ових редова, већ далеко славнији презимењак из култне драме Д. Ковачевића „Балкански шпијун”. Јунаци су, дакле, Чедо, вешто откривени и брзо осуђени хрватски шпијун и Илија, књижевни и филмски образац савесног грађанина високе безбедоносне културе, који „о свом круву и руву” чува државу уходећи иностране шпијуне.

Да ли би Илија Чворовић после муњевитог хватања и осуде Чеде Чоловића напокон могао да одахне, зато што су службе безбедности и судство доказали да ваљано раде свој посао?

Уместо спокојства, исход шпјунске афере „Чоловић”, донео би Илији Чворовићу додатно узнемирење и песимизам. Наиме, све се завршило тако што су окривљени Чоловић и надлежно тужилаштво закључили споразум о признању кривичног дела шпијунаже. Као да се ради о некаквом приватноправном спору, парници између две странке, које су вагајући своје приватне интересе на крају дошле до нагодбе, а не о кривичним делу и то таквом које припада групи кривичних дела којима се штити уставно уређење и безбедност Републике Србије. Суд (=држава) је споразуму две стране дао форму пресуде, мада пре тога није имао реалних процесних могућности да испита садржину оптужнице против Чоловића. Тако смо добили пресуду која уместо да демонстрира моћ суда као кључног органа државног апарата принуде, инструментализује суд (=државу) чинићи га заточеником намера странака фиксираних у споразуму о признању кривичног дела. Независно од тога, што је једна страна овог споразума, тужилаштво, државни орган, јер држава своје право на кажњавање остварује искључиво посредством суда. Суд је слика државе, а код споразума о признању кривичног дела суд ризикује да државну фирму стави изнад нагодбе закључене у правној ствари коју суд није процесно свестрано претресао.

Овакав споразумни (=приватноправни) исход шпијунске афере дубоко је неприхватљив за правну свест једног Илије Чворовића, који као грађанин-волонтер уходи иностране шпјуне зато што кривично дело схвата као јавну ствар која се тиче свих чланова једне заједнице=полиса, јер има потенцијал да угрози саме темеље заједнице. Насупрот томе, нагодба је била својствена примитивном праву које је деликт (злодело) искључиво схватало као противправну (противну обичајном праву) радњу која је подобна да нанесе видљиву материјалну штету конкретном појединцу. Отуда је у примитивним правима деликт углавном кажњаван нагодбом између оштећеног и починиоца. Настанак државе није довео до аутоматског потискивања нагодбе, јер је слаба држава и даље код појединих кривичних дела остављала могућност споразумевања између оштећеног и починиоца. Са снажењем државе јавља се ново поимање кривичног дела, које се схвата као друштвено опасно дела, кажњиво зато што је contra legem (противзаконито), независно од тога да ли је подобно да неком појединцу нанене конкретну штету. Тиме кажњавање деликта излази из приватноправног круга оштећеног и починица и постаје јавноправна категорија, ствар која се тиче свих. Овај прелаз је највидљивији код средњовековног јавног извршења казне, у коме грађани активно учествују гађајући осуђеног трулим воћем и поврћем, не би ли тако васпоставили пун обим части једне заједнице, умањен извршењем кривичног дела.

Посматран из угла еволуције појма кривичног дела, Илија Чворовић не делује као патолошки плод стаљинистичко-етатистичке идеологије, како то жели да представи сужена идеолошка свест савремених либерала. Супротно, Илија Чворовић личи на веродостојног заточника древног Солоновог схватања идеалне државе, а то је она држава „где и они који трпе неправду и они који је не трпе једнако гоне и кажњавају оне који неправду чине”. Солон је, по речима Плутарховим, као „законодавац навикао грађане да, као удови једног тела, деле једни с другима сва осећања и све болове”.2) Ако поступке Илије Чворовића посматрамо кроз Солонову визију идеалне државе, као организма чији су сви удови одговорни за њен опстанак и функционисање, Илија делује сасвим социјално „нормално” и грађански одговорно. У сваком атинском грађанину (буломенос – ко год жели) коме је на располагању стајала јавна тужба (графе) за заштиту јавног интереса, због чега је, примера ради, могао да суду тужи државног функционера за проневеру државног новца, Илија Чворовић би могао да пронађе сродну грађанску душу.3)

Лик Илије Чворовића добија социо-патолошку димензију тек када се посматра као антитеза у односу на драмску шездесетосмашку средину, која је у име апсолутизације слободе задовољства људске индивидуе, homo sapiens-a, прогласила започетим процес одумирање државе. Да ће једна држава ускоро небрањена нестати (за чији melting-pot концепт, да не буде заблуде, аутор нема никакве симпатије), могло је да се закључи већ из тога што је у књижевности и на филму јунак коме вршење кривичних дела алармира његову грађанску савест представљен као анахрони и патолошки друштвени феномен.

Правно-историјски посматрано књишко и филмско стигматизовање правне свести Илије Чворовића стоји на почетку процеса који је закономерно морао да доведе до споразума о признању кривичног дела у шпијунској афери „Чоловић”.

Најпре је грађане требало учинити неосетљивим на вршење кривичних дела и последично незаинтересованим за судбину државе. Овај посао је завршила шездесетосмашка анти-етатистичка идеологија, у званичној домаћој ка(у)рдељистичкој самоуправној изведби. Отуда смо се деведесетих година при покушају градње српске државе редовно спотицали преко наслеђених прагова анти-етатистичке свести.

У следећој фази, која је дошла после 5. октобра, државу са „грађанима” без државноправне свести требало је довести у такав кривично-процесни положај који ће показати њену неутралност у односу на почињено кривично дело или другим речима неутралност суда када је у питању опстанак или нестанак државе. Тако смо током постпетооктобарске реформе и „демократизације” наводног српског аутократског правног наслеђа добили важећи Законик о кривичном поступку. Овим Закоником је извршен потпуни раскид са српском процесном традицијом, која је до тада углавном следила развојне мене континенталног европског кривичног поступка. Насупрот томе, ЗКП од 2011. Србија је по први пут добила американизовани (адверзијални, англосаксонски) кривични судски поступак, како су то истицала поједина најугледнија имена српске кривичнопроцесне науке.4) Основна обележја новог кривичног судског поступка су потискивање начела материјалне истине и судског извођења доказа. Суд се у кривичном поступку претворио у пасивног посматрача судског „двобоја” странака (окривљеног и тужиоца). Пасивни положај суда види се, пре свега, у томе што он не изводи доказе по службеној дужности, нити има обавезу да утврђује материјалну истину. Потпуно налик европској континенталној парници, у којој истина садржана у пресуди, које је донета на основу страначких доказа, има формални карактер. Ствар је у томе, што за разлику од парнице, предмет кривичног поступка већ вековима уназад није грађанскоправни спор као приватна ствар странака, већ кривично дело којим се нарушава јавни интерес и које се с тога службено гони и кажњава у јавном интересу. Пасивни положај суда потврђен је и тиме што он нема никакав утицај на закључење споразума о признању кривичног дела, неограниченог како у погледу дела, тако и у погледу личности окривљеног. Осим суда, на закључење споразума о признању кривичног дела не може да утиче ни оштећени грађанин, а камоли за државу забринути Илија Чворовић.

Зато смо се у једном раду, парафразирајући древну народну изреку да „правда држи земљу и градове”, питали, да ли ће процесно пасивни кривични суд моћи да буде држалац истините правде, а тиме и темеља државе? При том смо имали у виду, да еволуција континенталног судског поступка јасно показује, да је потискивање древног акузаторског (оптужног) поступка, кога је карактерисао процесно пасивни суд, новим истражним поступком у коме суд има активну улогу у свим фазама поступка, у Европи повезано са потискивањем слабе феудалне мозаик-државе снажном апсолутном монархијом.5) С тога, прихватање чистог англосаксонског (адверзијалног) модела кривичног судског поступка са изразито пасивном улогом суда, које се спроводи, са изузетком Италије, искључиво у земљама Источне Европе, враћа ове континенталне правне поретке у епоху слабог типа државе.

Да је ова кривичнопроцесна американизација мотивисана тиме да се глобалистичкој плутократској псеудоелити омогући привилеговани процесни положај у окупираним земљама, довољно јасно потврђује то што Србијин ЗКП оставља могућност осумњиченом да води своју паралелну истрагу. Ова законска могућност у пракси је илузорна за сваког, осим за инострану и домаћу тајкунско-колаборационистичку плутократију која једина може да финансира паралелну истрагу. Ако се окривљени из истог социјално-политичког миљеа нађе у улози стране која закључује споразум о признању кривичног дела, насупрот које стоји тужилац банкротирале државе, још постаје јасније коме одговара увођење англоамеричких института у континентални кривични поступак. Зато је руски процесуалиста Л. В. Головко потпуно у праву када у рецепцији англоамеричког кривичног судског поступка види прворазредни „фактор геополитичког утицаја” у Европи.6)

Адверзијални (англоамерички) модел кривичног поступка са пасивном улогом суда слаби државу, не само тиме што практично процесно привилегује окривљене моћнике кроз институте паралелне истраге и споразума о признању кривичног дела, већ и тиме што преко споразума о признању кривичног дела може да генерише додатно политичко незадовољство у земљи. Тако је после откривања шпијуна Чоловић, јавност исказала сумњу да је овај поступак измишљени маркетиншки трик власти. Ако се узму обзир ноторне, општепознате мане Србијиног безбедоносног и правосудног система, ова сумња се чини тешко оборивом. Њу је у интересу  стабилности државе једино могао да оповргне судски поступак, који јавности обезбеђује ваљан увид у кривични предмет. Уместо тога добили смо споразум о признању кривичног дела, закључен између државног тужиоца и у овом случају по свој прилици финансијски немоћне странке, који је само увећао сумњу јавности (неспорно добрим делом заражене левичарским антиетатизмом), а тиме додао још једну варницу у запаљиви политички живот земље.

Тако се још једном показало да присилна, револуционарна рецепција закона, која се одвија под легитимацијом ЕУропских интеграција Србије, не само да представља удар на домаћу правну традицију, а тиме и на крхку правну свест Срба (као иманентно конзервативну категорију), већ и на стабилност правног и политичког поретка. Над Србијом се врши притисак да прихвати законска решења која ће је трајно учини нестабилним колонијалним недоношчетом. Отуда је теза о томе да је добро да се Србија европеизује, па макар не ушла у ЕУ, опасна и супротна српским интересима. Заустављање сваког облика насилног правног и сваког другог европеизовања Србије, није питање њеног достојанства, већ српског опстанка.

 слика http://www.blic.rs/vesti/hronika/colovic-operativno-pracen-15-godina-zasto-je-bia-bas-sad-uhapsila-spijuna/vndgz63

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИВИШЕ ОД АУТОРА