ДА ЛИ ИМА КРАЈА СВЕТСКОМ НИТКОВЛУКУ?

244

 

Хашки трибунал је признао да је етничко чишћење било законито

и да је било спроведено у складу са нормама међународног права

 

Жалбено веће Међународног кривичног суда за бившу Југославију, 16. новембра 2012. године, донело је пресуду у поступку “Готовина и други”. Сви оптужени су ослобођени.

Главни претрес је трајао више од 2 године (од марта 2008 до септембра 2010), Тужилаштво је извело 81 сведока, одбрана 57 сведока (Готовина – 25, Маркач – 13 и Чермак – 19). У априлу 2011. године судско веће је донело своју пресуду. Командант операције “Олуја” генерал Анте Готовина лишен је слободе на 24 године, а командант специјалних јединица МУП-а Хрватске Младен Маркач добио је 18 година затвора. Обојица осуђених су уложили жалбу на пресуду. Разматрање жалбе било је рекордно кратко (за МТБЈ) – само 18 месеци.

Главни смисао одлуке Жалбеног већа МТБЈ огледа се не само и можда не толико у оправдању Готовине и његових саучесника, већ у оним правним закључцима које је суд донео.

Као прво, још је судско веће назвало акцију “Олуја” као “војну акцију у циљу стицања контроле над регионом Крајине” – то јест, сама операција није била названа незаконитом. Сада је Жалбено веће ојачало тај закључак. Оцењујући грешку од 200 метара приликом артиљеријског гранатирања, судије су подробно разматрале питање о томе да ли “брзина ветра” или “температура ваздуха”, могу суштински да утичу на тачност пада гранате. То подругљиво судијско истраживање имало је за циљ да још једном демонстрира како се гађање цивилних циљева не сматра злочином. На тај начин је етничко чишћење читаве државе, као такво, признато законитим.

Као друго, Жалбено веће је утврдило да је операција “Олуја” била спроведена на потпуно законит начин. Испада да ни погибија људи, ни њихов прогон, по мишљењу суда не крше никакве норме међународног права.

Као треће, поништена је одлука судског већа по којој је у Хрватској постојало злочиначко удружење (Joint Criminal Enterprise), које су чинили како тројица оптужених, тако и највише руководство земље, рачунајући и покојног председника Фрању Туђмана.

Важно је напоменути да су за стандард којим доказују своје закључке, судије Жалбеног већа навеле да “Жалбено веће не може утврдити да су артиљеријски напади довољни да се они прогласе кривим ван сваке сумње” (no reasonable trial chamber could conclude beyond reasonable doubt). Међутим, двоје судија гласало је против овакве одлуке суда. Може се претпоставити да ове судије треба хитно отерати из трибунала, јер они не одговарају критеријумима “разумности”. Или је можда, критеријум доношења одлуке стварно и био другачији?…

Посебну пажњу треба обратити на чињеницу да је Жалбено веће своју одлуку донело једним гласом више. То јест, троје судија је гласало “за”, а двоје “против”. Оцењујући у целини процес Готовини и другима (то јест, позицију судија оба већа), видимо да је за кривицу Готовине и његових сарадника гласало 5 судија (Ори Квинис, Ганза, Агиус, Покар), а за пресуду да су они невини – само троје (Мерон, Гјунеј, Робинсон)! Наравно, код нормалних судова, одлуке виших већа имају приоритет над нижим. Али та јерархија тамо има своје образложење, јер у вишим инстанцама седе судије са богатим искуством, са већим квалификацијама и већим стажом, а такође се и бирају по другој, сложенијој процедури. У МТБЈ Жалбено веће нема таквих предности – тамо заседају исте те судије као и у судском већу. У суштини, сваки предмет у МТБЈ има свој сопствени састав Жалбеног већа. На тај начин наш додатак о положају судија судског и жалбеног већа је потпуно оправдан и води до закључка да је већина судија Хашког трибунала званично гласала за то да су Готовина и његови сарадници криви.

Ипак, ми не треба да се заносимо том аритметиком. Несагласно мишљење судија Агиуса и Покара није ништа друго него представа. Уз то и неопходна. Јер су Готовина и Маркач већ одседели 4 године у затвору Хашког трибунала. И ту је требало представити са једне стране “комплексност” поступка, а са друге стране и “реалан” сукоб мишљења међу судијама.

Најважнији је – резултат. А резултат је такав: ослобођени су сви оптужени за акцију “Олуја”. Судско веће је оправдало генерала Чермака, а Жалбено – све остале. Описујући Хашки Трибунал и његове газде, велики руски филозоф Александар Зиновјев је тај систем назвао “светским покварењаштвом”. Назив је тачан а изгледа и једино могућ за тај систем. Одлука по предмету Готовине је показала да нема граница светском нитковлуку и његовим правним слугама.

Смисао одлуке трибунала јасан је свима и свакоме: убијање Срба не представља злочин. Такву злочиначку поруку може послати само злочинац. Дакле, пресуда по предмету Готовина и други представљаће још један доказ о злочинима Трибунала и његових судија. А такође и сву неумесност “сарадње” са тим злочинцем. Укључујући и “техничку”.