Новембарски дани у Републици Хрватској врло су испуњени емоцијама и дубоко проживљени у срцима скоро свих грађана Хрватске, и Хрвата и Срба. Хрвати се сећају битке за Вуковар као „најкрвавије битке“ у „Домовинском рату“, сећају се „опсаде града Вуковара од стране ЈНА“ и „српских паравојних формација“, па се у том смислу на нивоу највиших државних, војних, политичких и других институција и „удруга домовинског рата“ организују различите манифестације широм Хрватске, а на сам дан „пада“ Вуковара 18.11. на десетине хиљада грађана у колонама обележава „дан сећања“. У таквим манифестацијама као и обично нема Срба, „јер још увек нису створени предуслови да Срби постану равноправни грађани Вуковара“, као што рече заменик градоначелника Вуковара Срђан Милаковић, као што и чињенице говоре. Србима се још увек не дозвољава постављање спомен плоча на местима страдања српских цивила.
Сећање Хрвата на „славне ратне дане“ јесте прилика да се још једанпут истакну властите жртве, да се сатанизује непријатељ (између осталих и властити грађани и комшије – Срби), без помена жртава на другој страни. То је још увек нешто „нормално и уобучајно“ на балканским просторима.
Овај пут Хрватска влада се „одужила“ и неким појединцима, који носе „посебне заслуге“ у „домовинском рату“, међу којима и Анти Готовини, именујући га за „посебног саветника потпредседника владе и министра одбране за државну безбедност“. Ово је посебан начин да се држава одужи свом заслужном грађанину и да му укаже високе државне почасти. Поменуто именовање се десило на седници Владе која је одржана у Вуковару, а поводом „Дана сећања“. Симболика је потпуна. Готовина је именован на поменуту дужност на предлог министра одбране Дамира Крстичевића, некада потчињеног официра Анте Готовине, као команданта гардијске бригаде, у саставу „Зборног подручја Сплит“, која је била једна од носећих снага у операцији „Олуја“, као и снага која је на подручју Мркоњић града у Р. Српској, као агресорска војска починила ратне злочине над српским становништвом и припадницима ВРС. Поводом именовања Готовине, Крстичевић је казао: „То је тзв. друга каријера за такве истакнуте и искусне официре, а систем је то којим се често служе у развијеним демократијама западног света“. На овај начин се врло вешто одаје почаст појединцу и „домовинском рату“, и истовремено наглашава „приврженост“ „западним демократским вредностима“ и припадност породици „савременог западног света“.
Генерал Анте Готовина је бивши хашки оптуженик, који је провео непуних 8 година у Притвору Хашког трибунала. Првостепеном пресудом је био осуђен на 24 године затвора као члан удруженог злочиначког подухвата због дела прогона, а годину дана касније Жалбено веће га је ослободило сваке одговорности. Он је данас слободан човек, неосуђиван за дела ратног злочина. Као чланове удруженог злочиначког подухвата, оптужница је обухватала и највише државно руководство РХ. Оптужницом коју је подигло Тужилаштво ХТ операција „Олуја“ је била окарактерисана као злочиначка операција. Међутим, правно врло сумњивом пресудом Жалбеног већа, бар према оцени правних стручњака,у којој су двојица судија заузели став да су оптужени уистину криви и да су починили злочине, оптужени генерали Готовина и Маркач су ослобођени. Жалбено веће ХТ прихватило је ставове одбране оптужених и операција „Олуја“ је проглашена за „легитимну војну операцију интегрисања окупираних подручја у састав Хрватске, а да је српско становништво напустило територију у оквиру евакуације коју је организовало њихово вођство“.
Ослобађајућа пресуда за двојицу генерала и за државу Хрватску и њихову операцију „Олуја“ не би дошла да држава Хрватска није употребила огромна финансијска средства, дипломатске и пријатељске везе старих историјских и нових пријатеља у свету и искористила неповољан положај Србије и српског народа у регионалним и међународним размерама.
Све ово пишем због тога што су неки српски политичари, шефови неких избегличких удружења Срба и део јавности, „констернирани“ именовањем Анте Готовине за посебног „саветника потпредседника хрватске владе“. Опет се чудимо. Осуђујемо одлуке хрватске владе. Да ли су неки стварно изненађени, увређени, или само користе ову прилику да покажу да су политички или биолошки живи? Нас Србе опет чуди континуитет политичког и државног деловања државних органа РХ, која истрајно следи основе политике Анте Старчевића, „оца домовине“: „Хрватска Хрватима, ни под Беч, ни под Пешту, ни под Београд“, чији идеал „искључује било какву тобожњу хрватску државност било у каквој монархији, било у каквој заједници са другим јужнословенским народима.“ Хрватска држава на челу са Фрањом Туђманом је остварила скоро све идеје Старчевића, па и више од тога, створили су Хрватску суверену државу скоро без Срба или са обесправљеним Србима.
Министар у Влади Р. Србије господин Вулин је жустро реаговао казавши: „Ако је Готовина хрватски допринос миру у свету и визија безбедности, онда сви имамо разлога за бригу“. Можда то јесте тако, али не мора и да буде. Шта су онда сви предходници Анте Готовине, његови политички и војни савременици у Хрватској, који су, реализујући програм Фрање Туђмана са почетка ’90-тих година прошлог века, број Срба у Хрватској свели на око 4%? Шта су многи други који су били на састанку на Брионима, који је претходио српском погрому у „Олуји“ 1995, и који су заједно са Готовином реализовали Туђманову наредбу, „нанесите такве ударе по Србима да за увек нестану…“? Многи од њих су били чланови претходних влада или истакнути политичари, неки су данас чланови владе, као што је господин Маријан Крстичевић, министар одбране, који је сам истицао своје заслуге у „Олуји“ и у успесима ХВ у БиХ при нападу на РС и ВРС.
Ако је главни терет Готовини тај што је био хашки оптуженик, онда је то промашена тема. Он је формално слободан човек. Он није осуђен. Симболички гледано, чин његовог именовања за „посебног савтеника“ јесте увреда за српски народ у Хрватској. Ако применимо исти критеријум, тешко бисмо нашли довољан број политичара и државних чиновника у државним органима у РХ који нису на исти или сличан начин учествовали у рату као Анте Готовина и који немају ратну хипотеку. Чак могу рећи, као добар познавалац Готовине, као хашког оптуженика са којим сам провео скоро 8 година у притвору ХТ, да је много мање симболике страдања српског народа на имену Готовине, него на многим другим именима истакнутих хрватских политичара, државника, војника и чиновника. Готовина је на састанку на Брионима обећао Туђману да ће „снажном артиљеријском ватром приморати Србе да напусте своје територије“, то се и десило, извршио је наредбу свога врховног команданта, кога су сви српски политичари сматрали легитимним хрватским председником, и за чијег мандата је Србија успоставила дипломатске односе са Хрватском. Готовина је бар критиковао своје потчињене, што су пљачкали и палили по Книну и око Книна, рекавши им: „Немојте да ратујете по ратном плијену…“
Није потребно да политичари из Србије сваки пут реагују на овакве и сличне потезе хрватских власти. Треба се држати принципијелно. Поштовати формалне чињенице. Истраживати и проучавати узроке и последице ратова и властито страдање у њима. Подизати оптужнице против свих оних који су чинили злочине над Србима, имамо и законски основ за то. Боље је да подржимо истрагу коју воде органи Р. Српске против Анте Готовине, због злочина почињених од стране Хрватске Војске на подручју Мркоњић града. Не треба награђивати наше оптужене пред ХТ, али не треба ни да их сатанизујемо и да их се одричемо. Именујмо и ми некога бившег хашког оптуженика на истакнуту политичку или државну позицију, ако за то нема формалних правних препрека. Немојмо одузимати грађанска права нашим људима осуђеним у ХТ, бар онима који су одслужили своје казне. Не смемо и не треба да бранимо ниједан злочин.
Сигурно да безбедност неке државе није само у „готовини“, има нешто и у патриотизму, политици и дипломатији.
Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС
слика https://inserbia.info/today/2013/06/icty-to-revise-verdicts-after-the-letter-from-frederik-harhoff/
