Да ли је једна битка из 14.века одредила судбину српског народа и српског Косова? Још увек у српској историјографији, па и у светској, не постоји потпуна сагласност какав је био исход косовске битке, која се одиграла на Косову пољу 1389.године између Отоманске војске цара Мурата и Српске војске кнеза Лазара. Одјеци металних штитова, цика укрштених мачева и копаља, бат коњских копита са Косова поља из 1389.године, као да и данас озвањају у нашим ушима. Резултат косовске битке као да је оставио мање последица на српску историју друге половине 14.века, и на саму српску средњовековну државу, која је престала да постоји у оном облику и величини из времена цара Душана и његовог наследника сина Уроша, него на актуелне политичке токове у српском друштву. Косовска битка је произвела одређене историјске трауме у свести и души српског народа тога времена, као и у свести потоњих, а и у свести данашњих генерација. Историјска судбина српског народа у целокупном посткосовском периоду у великој мери је одређена резултатима косовске битке, како год да их квалификујемо, било као победу српске војске било као њен пораз. (Не)моћ српске државе после косовске битке, њени успони и падови, све до коначног њеног слома и робовања српског народа у оквирима Отоманске империје, па до модерних устанака српског народа и ослобођења од Турске власти, носили су печат косовске битке. Кратак је историјски период у односу на укупну српску историју и историју српске државе, у коме је Косово било под пуним суверенитетом Србије и представљало стварни интегрални део српске државе у територијалном погледу. Ово су само неке чињенице, које скоро да нису од никакве помоћи данас када се воде нове „битке“ за КиМ.
Теорија државе и права, политичка наука, историја српске државности, међународно право; данашњи уставно правни поредак у Србији, којим је успостављено државно уређење, друштвено-економски и политички односи у држави, слободе, права и дужности грађана, положај КиМ као саставног дела територије Србије, јединство и недељивост територије (Устав Републике Србије, „Сл. гласник РС“, бр.98/2006); Резолуција Савета безбедности УН 1244, усвојена 10.јуна 1999.године, потпуно су довољан основ да се каже да је КиМ формално-правно саставни део Србије. Дакле, нико не може оспорити ту чињеницу и казати да КиМ није Србија.
Међутим на који начин ствари функционишу у пракси? Да ли су међународно право, право држава на неповредивост граница, Устав Србије, Резолуција 1244 СБ УН, довољни да КиМ буду и стварно део Србије, и да Србија успостви суверенитет и на тој територији и да та територија буде саставни део Србије? Какву снагу насупрот овим чињеницама, имају одлука aлбанских власти у Приштини да једнострано прогласе КиМ као независну државу под именом „Република Косово“, подршка најмоћнијих свестких сила на челу са САД и водећим земљама ЕУ таквој независности, којој је предходила агресија на СРЈ (Србију) од стране НАТО савеза, злоупотревљавајући наметнути концепт тзв. хуманитарних интервенција, ради навдног спречавања кршења људских права, и које се матрају важнијим од суверенитета и интегритета неке државе.
Интегритет и суверенитет Србије су под великим знаком питања. КиМ су територијално део Србије према Уставу Србије, Резолуције 1244 СБ УН и у свести великог броја грађана Србије, пре свих грађана српске националности. Међутим фактички стање није такво. Зато се с правом може поставити питање како наше КиМ може и стварно бити део Србије? Резолуција 1244 СБ УН КиМ смешта под привремену управу ОУН – УНМИК, који je требаo да успостави привремене институције локалне самоуправе на КиМ; реафирмише територијални интегритет СРЈ (Србије) и овлашћује ОУН да покрене политички процес како би се установио будући статус КиМ. Дакле према Резолуцији 1244 Србија је очувала територијални интегритет, али не и суверенитет. Међутим протоком времена, дерогирањем саме Резолуције 1244, самовољом приштинских власти – привремених институција, које уз помоћ САД и других, себе проглашавају институцијама суверене државе, услед све већег притиска на власти у Београду и њихову попустљивост у различитим периодима (владама), уцењивачки капацитет ЕУ, притисак САД и НАТО савеза на Србију, КиМ се све више удаљава од Србије. Успостављњем граничних прелаза на „административној линији“, повлачењем УНМИК-а и ЕУЛЕКС-а, препустњем укупне власти приштинским институцијама, применом закона „Републике Косово“ на целој територији КиМ, Србија поред уступљеног суверенитета губи и стварни интегритет територије.
КиМ су формално-правно и даље део Србије, КиМ су у територијалном, историјском, духовном, културном, емотивном, митском смислу српски.
Срби су много пута ратовали за КиМ, почев од поменутог косовског боја, па кроз низ буна и ратова, који су били мање или више (не)успешни. У Првом балканском рату Србија је оставрила потпун успех у ослобађању КиМ. У Првом светском рату Србија пада под окупациону власт, њена војска напуста своју територију, а КиМ окупирају Бугарске и Аустроуграске снаге. Након Првог свестко рата КиМ су у саставу Краљевине Србије, касније Краљевине Југославије. У Другом светском рату већи део КиМ припаја се Великој Албанији, као италијанској квислиншкој творевини, а делови КиМ су под бугарском и немачком управом. Након Другог светског рата КиМ у Титовој Југославији има различите форме аутономије, која је апсулотизована према Уставу СФРЈ из 1974.године где је Косово било формално део Србије а стварни елеменат федерације, које је увек могло блокирати институције Србије. У процесу растурања СФРЈ КиМ пролази кроз различите фазе политичког и уставно-правног преображаја, који резултира укидањем раније аутономије добијене према Уставу СФРЈ из 1974.године. У последњој деценији 20.века Србија остварује пун територијални интегритет и суверенитет на КиМ. Знамо како су се ствари одвијале након побуне албанских сепаратиста и терориста, као и током агресије НАТО на СРЈ. Иако је Србија успела да издејствује Резолуцију 1244 СБ УН, према којој је Србија остала територијално целовита, и која служи као главни аргумент да Србија није поражена у агресији НАТО; повлачење ВЈ са КиМ значило је препустање суверенитета на КиМ УН, а стварну контролу територије снагама КФОР-а (НАТО), које су распоређене у складу са Резолуцијом 1244. Рат који је Србији и српском народу био наметнут на КиМ, је најсвежији рат кога се сећамо и чије последице и данас осећамо. То је био рат који је вођен у врло неравноправним условима, против далеко надмоћнијег агресора.
Пребацивање лоптице на старе владе и истицање колико је актуелној власти тешко да се изчупа из „живог блата у које ју је гурнула предходна влада“, може да служи само у политичке сврхе и унутрашњу употребу. Морају се тражити решења на бази анализе стања, процене развоја нових процеса, интереса народа и државе, укупне будућности земље и наших грађана. Ако, пак уважимо све реалности и испунимо све захтеве које од нас траже моћне земеље-заштитинице косовске независности, стрмоглавићемо и себе и земљу у амбис и изгубити перспективу опстанка као кредибилне нације и државе.
Свако решење које је би било супротно Уставу Србије представљало би кршење Устава. Ако би такво решење донео државни орган који за то нема надлежност по Уставу то би била велиздаја. Уколико би се постигао „компромис“, који би значио одрицање од дела територије, онда би то представљало кршење чл.8 Устава Србије, у коме се каже: „Територија Републике Србије је јединствена и недељива.”
Косовско питање је заиста тешко и сложено. Оно задире у целокупно друштвено ткиво српског друштва. Решавање косовског чвора представљаће сублимацију српске средњовековне, новије и савремене историје, актуелних унутардруштвених и политичких процеса у Србији, перспективе опстанка нашег друштва и укупне будућности државе Србије и њених грађана. Србија је на кључном историјском раскршћу. Колико је велика дилема, видимо и из наслова овога текста, где се питамо, како оно нешто што је наше по праву и правди, буде у истину наше.
Ово је време када се тестира способност појединаца и друштва. Ово је време када се мери зрелост и способност појединаца – државника, народа и нације да се узимањем у обзир свих чинилаца који пресудно обликују стање државе и нације, на бази историјских искустава.
Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС
