„Европска Унија је уложила 1,5 милијарду евра у реконструкцију и развој Србије односно убједљиво највише од свих, а у Србији сматрају да их највише подржала Русија“ – изјавио је ономад Дејвид Мекалистер, извјестилац ЕУ за Србију, за њемачки „Ди Велт“.
Аргументом како је „ЕУ уложила милијарду и по у реконструкцију и развој Србије“, чиме се ваљда хоће рећи да Русија није, или бар не толико, те да самим тим не заслужује симпатије Србије, Мекалистер је заборавио ширу рачуницу. Србију су безмало све земље ЕУ под заставом НАТО-а три мјесеца бјесомучно бомбардовале и ојадиле за бар десет пута по милијарду и по.
Ако томе додамо девизни износ још толике штете коју су нам земље ЕУ нанијеле санкцијама, онда улагање од 1,5 милијарде не може да се назове улагањем у развој. А не може чак ни реконструкцијом, јер су санкцијама и бомбардовањем Србију вратили 20 година уназад, те онда, са милијардом и по, то скратили на 19 година. Какво је то онда улагање у реконструкцију и развој!?
Било би боље да су „реконструкцију“ поштено назвали „незнатном обновом онога што су нам уништили“. Јер, санкције и бомбардовње, јел да, нису били против српског народа, него само против ненародног режима Слободана Милошевића. Овако, још покушавају да нас направе будалама које не знају чак ни да сабирају и одузимају двоцифрене бројеве. Штавише, Мекалистер чак, очито, сматра да је ЕУ, том милијардом и по, капарисала Србију, па се љути што их неко својом пропагандом омета у бизнису са земљиштем и некретнинама. И још се чуди што у Србији сматрају да их је више подржала Русија, него они који су нам рушили мостове, болнице, школе, саобраћајнице, енергетску инфраструктуру и зграде националних институција. А бомбе су обогаћене осиромашеним уранијумом.
На страну православна и словенска блискост, Србија са Русијом бар нема негативан биланс. Чак и када је са Јељцином и Козирјевом била на кољенима, Примаков је у моменту почетка бомбардовања окренуо авион са пута у Вашингтон, руска дума је донијела више резолуција против насиља над Србијом. Са доласком Путина, Русија много више може, па више и чини, ако ништа друго да поклоном ескадриле мигова Србе заштити од „тврде моћи међународне заједнице“. Да не би интервенције Брисела у Софији, имали бисмо и Јужни ток, а овако ћемо се на зиму гријати од гаса који ЕУ евентуално преостане од онога што Сјеверним током, преко Њемачке стиже из Русије.
„Москва покушава снажно да утиче на медије, делове политике и цивилно друштво у Србији. Русија у Србији следи свесну политику дестабилизације. То пружа повод за озбиљну забринутост“ – опет ће Мекалистер.
Дакле, и Москва хоће медијски да утиче на јавно мњење у Србији. Ма није могуће! Срам је било! Зар то није ексклузивна привилегија Вашингтона и Брисела који су преко приватних концерна покуповали већину радијских фреквенција, тв канала и штампе по Србији и то раде већ двадесетак година? А ми смо, ето, наивно вјеровали да ће се, у складу са демократским вриједностима, у Бриселу радовати да се у Србији споља чује и друго мишљење. Тек толико да нико нема монопол на „међународну“ истину.
Истина, Мекалистер нам у другом дијелу реченице објашњава зашто ипак гријешимо. „Русија у Србији игра дестабилизирајућу улогу“, а то ће рећи да ЕУ игра стабилизирајућу. Не знамо само како ЕУ да стабилизује Србију, а није у стању ни саму себе. Читалац Мекалистерове изјаве за „Ди Велт“ не може да се не упита да ли он прати текуће драматичне аутодијагнозе водећих функционера Уније да јој пријети колапс, а да нема сагласности у одговору како га спријечити.
Ево, на примјер, док три фаворита на предсједничким изборима у Француској, која је поред Њемачке оснивачки стуб ЕУ, кажу у камере да је „Србији отето Косово мимо правде и закона“, дотле Могеринијева, са друге по важности функције у ЕУ, тражи од Србије да се с тим помири и чак да нормализује односе са „Косовом“. Македонија, која се још ’90-их безрезервно ставила под заштиту „међународне заједнице“, само што не експлодира. У САД не јењава сукоб између демократски изабраног предсједника и естаблишмента у некој врсти „меког грађанског рата“. Русија, напротив, дјелује све стабилније, па утолико и као бољи стабилизатор.
Наравно, није проблем систем вриједности који обухвата људска права, грађанске слободе, правну државу, борбу против корупције и тероризма и сл. Али, то нису само европске него универзалне вриједности које заступа и посткомунистичка Русија. Наш проблем са земљама Уније је у томе што европске вриједности поштују код куће, али не и на Балкану, што на један начин важе са „Косово“, а на други за Републику Српску.
„Међу Србима има доста присталица руске политике, што је такође велики проблем“ – озбиљно је забринут Дејвид Мекалистер.
Ово је једина процјена која је тачна. Само није да их има доста, него су у већини – отворено или „испод коже“. Опет није само ствар у русофилији, славенофилији, православљу, традицији и свјежем искуству, а понајмање о спољном медијском утицају, него руска, као и кинеска, страна практично дјелује некако перспективније. Русија се, зачудо, лакше прилогодила санкцијама него они који су јој је завели. Добро стоји и у Сирији и у Украјини, а поготово на Криму, у Луганску и Доњецку. Путинова популарност је порасла, а власт се учврстила. Најзад, Руси не утјерују Србе у неке своје „евроатлантске интеграције“, „беиха реинтеграције“ и „косметске нормализације“. Мекалистер као да живи у прошлости, када је ЕУ заиста била неодољиво привлачна, умјесто да препозна трендове који, рекао је Бжежински, центар свијета помјерају на Исток, или бар да реалније сагледа садашњост. Што би рекли наши евро-амерички терапеути: „Дејвиде, заборавите прошлост и окрените се будућности!“.
Иако је шеф спољнополитичког одбора Европског парламента и функционер владајуће партије у Њемачкој, иако је Меркелова Србији главна за отварање поглавља за приступ ЕУ, ипак је од Мекалистера мало много. Пошто је из редовних сондажа јавног мњења добро познато да у Србији непрестано доминира евроскептцизам, он рачуна на неке друге снаге.
„За Европску унију то може само да значи да наш ангажман, уз помоћ српске политике и цивилног друштва, треба да постане још видљивији“- вели Мекалистер. Што се тиче „цивилног друштва“, ту нема никаквих проблема јер се 90 одсто невладиних организација у Србији директно или индиректно финансира из западних, прије свега америчких, али и њемачких извора, и активисти већ трљају руке, иако резултатом нису оправдали уложено.
А што се тиче „српске политике“, коју он вјероватно поистовјећује са српским премијером и предсједником у припреми, Вучић је више пута рекао да неће против Русије. А на недавне примједбе домаћих фанова евроатланстких интеграција да је „у Србији на дјелу инвазија руских медија и њихов све већи утицај“, на конференцији за штампу одговорио је „да је то потпуно у складу са нашим законима, а да је чуо сличне примједбе и са супротне стране“. И, са осмјехом закључио да њему „не смета што се велики надмећу за утицај у Србији јер то свједочи колико је Србија постала важна и привлачна за све“. И, заиста, ако није проблем што у Србији постоји велики број присталица евроатлантских интеграција, зашто би био проблем што има још више оних који се са њима не слажу.
На крају и одговор на у наслову постављено питање. Да, према цјелини текста Дејвида Мекалистера, који је објавио њемачки „Ди Велт“, нема сумње да аутор мисли да су Срби, изузев мањине која љуби ЕУ и мрзи Русе – идиоти. Читаву причу је срочио као да Србија представља ринг на коме се води медијска битка између Европске уније и Руске Федерције, при чему као да ова друга оној првој „омета приватни посјед“. Српски народ третира као пасивну масу која се политички таласа зависно од тога који од сукобљених спољних манипултора успије боље да му објасни шта је за њега најбоље. Зато закључак Мекалистеровог текста и јесте да Унија треба још мало више да нам посоли памет да би нам „промијенила свијест“.
