Само неколико дана пре него што ће Барак Обама напустити Белу кућу, његов амбасадор у Сарајеву је наметнуо санкције против Милорада Додика, председника Републике Српске. Према званичном саопштењу, наводни разлог био је тај што је Додик „активно опструирао“ или представљао „значајну опасност у вези са ометањем спровођења Дејтонског споразума“ из 1995. те стога представља значајну претњу суверенитету и територијалној целовитости Босне и Херцеговине.
Све ове силне речи су искоришћене да би се оквалификовао „злочин“ одбране избора којег су Срби из Босне и Херцеговине исказали путем јавног референдума, да обележавају дан свог националног и духовног идентитета. А Валентин Инцко, неизабрани „Високи представник“ не знамо тачно кога и чега, је на одвратан начин упоредио Дан Републике Српске са даном оснивања „Независне Државе Хрватске“, усташке творевине из Другог светског рата, по злу познате због свог геноцидног покоља Срба, јевреја и Рома.
Епизода са санкцијама против Додика је занимљива због онога што нам говори о три повезана фактора: будућности БиХ као државе (или нечега што се претвара да је држава); очајничком покушају покојне, нежаљене Обамине администрације и њених републиканских и европских колаборатора да овековече своју пропалу политику од последњих четврт века; и нади (али још увек не и извесности) за просвећенију америчку политику на Балкану, у Европи и на глобалном плану, поготово када је реч о нужности борбе против исламског радикализма, уместо подршке истом.
Прво, што се тиче будућности БиХ, она не изгледа добро. Додик је БиХ назвао „пројектом без будућности“, додајући да је једини одрживи пут „мирни разлаз“ дуж ентитетских линија. Одговор америчких и ЕУ дипломата је позив на додатне „реформе“, што у пракси значи залагање за већу централизацију моћи у рукама Муслимана, на рачун Срба и Хрвата. А, као одговор на Инцкову тираду, Република Српска је прекинула све контакте са његовом канцеларијом и подржала позив својих ратних ветерана Инцку да се извини српском народу за увреде које је изрекао.
Стога се ова најновија епизода може посматрати као још један круг бх спирале у дисфункционалност. У начелу је још увек могуће за Муслимане да ступе у истинске преговоре са Србима и Хрватима око стварања аутентичне федерације која поштује права, безбедносне потребе и идентитете све три заједнице – што је једини начин да БиХ добије прилику да уопште опстане. Али то је мало вероватно, с обзиром на муслиманско убеђење да ће стране силе, првенствено САД, и даље држати прст на ваги да би им осигурали доминацију.
Друго, санкције против Додика треба посматрати у контексту других покушаја Обамине администрације да „затрује изворе“ за Трампов тим како се ближио тренутак преноса власти. Ти покушаји су се на првом месту односили на Русију: протеривање дипломата, размештање војске на руским границама, и исконструисану хистерију у вези „руског хаковања“ америчких избора.
Најпростијим језиком речено, од распада Совјетског Савеза и Варшавског пакта, постојала су два испреплетена дефинишућа принципа двопартијског америчког спољнополитичког естаблишмента (или Дубоке државе): перманентна решеност да се Русија одржи на нивоу вазалне државе каква је била под Борисом Јељцином (а, ако се у томе не успе, да се разбије, нпр. у складу са тројном поделом коју је предлагао Збигњев Бжежински); и, као оруђе за покоравање Русије (али и одобровољавање наших „пријатеља“ попут Саудијске Арабије), подржавање исламских интереса, поготово на рачун православно-хришћанских противника. То се конкретно отелотворило у подршци џихадистичким елементима у Авганистану током 1980-их (што је породило Ал Каиду), затим у Босни („зелено светло“ за иранско оружје, као и тајне америчке ваздушне испоруке оружја и, према извештајима, џихад ратника), на Косову (Фатос Клоси, бивши челник албанске тајне полиције, рекао је да је два пута видео Осаму бин Ладена у Тирани како се консултује са „премијером“ и лидером косовске мафије Хашимом Тачијем, ради планирања њихове терористичке кампање против Србије), а потом и у Либији и Сирији.
У балканском контексту, чињеница је да је америчка подршка босанским Муслиманима била дата њима као муслиманима, зарад стицања поена у исламском свету. На пример, покојни демократски конгресман из Калифорније, Том Лантос – тадашњи председавајући конгресног Комитета за спољне односе – изјавио је следеће 2007. године, током седнице Конгреса посвећене Косову, у сусрет нелегалном проглашењу независности 2008:
„Ово је подсећање већинским муслиманским владама света да је ово још један пример (тј. „још један пример“ после БиХ) како Сједињене Државе играју водећу улогу у стварању једне доминантно муслиманске државе у самом срцу Европе. Ово би требало да узму у обзир сви одговорни лидери исламских влада, попут индонежанске, као и џихадисти свих боја и нијанси. Принципи Сједињених Држава су универзални, а у овом случају Сједињене Државе се чврсто залажу за стварање једне надмоћно муслиманске државе у самом срцу Европе“.
Да не би заостајао, тадашњи колега г. Лантоса у америчком Сенату, доскорашњи потпредседник САД Џозеф Бајден, изнео је слична гледишта у лондонском Фајненшал тајмсу, 3. јануара 2007:
„… Вешта дипломатија у циљу обезбеђивања косовске независности би могла да донесе победу за муслиманску демократију… један насушно потребан пример успешног америчко-муслиманског партнерства…“
Другим речима, америчка подршка исламским заједницама на Балкану није првенствено вођена балканским реалностима, већ ширим, глобалним концептом везаним за имиџ које Сједињене Државе желе да саграде у исламском свету. Водећи регрутни центри за ИСИС и легла ИСИС-ових активности се налазе управо на територијама америчких „муслиманских демократских“ миљеника, Косова и Босне (тј. разуме се, Федерације БиХ, не Републике Српске).
Треће и коначно, постоји шанса да се све ово промени због преноса власти на самом извору проблема, у Вашингтону. Преседник Доналд Трамп је смело објавио своју жељу да поправи односе са Русијом, и да се удружи са Москвом у борби против исламског тероризма, почевши од Сирије. Ово би представљало директно одбацивање политике Обаме, Џорџа Буша Млађег и патолошког типа Била Клинтона. Трамп је изразио спремност да сарађује са снагама широм света које би нам се у том циљу придружиле. Посматрајући ствари кроз ту призму, Милорад Додик је природан савезник, као што је и руски председник Владимир Путин.
Што нас све враћа разлозима за ову одлуку о санкцијама против Додика, која је донета у последњем тренутку. Као што је Додик приметио:
„Ово нису санкције САД, ово су санкције оних који одлазе јер су поражени на изборима… Нисам изненађен овим потезом јер сам за посљедњих 10 година чуо толико пријетњи од ове гарнитуре да сам знао да ће их реализовати на одласку… Њихова политика је доживјела слом на изборима у САД-у, а ја сам још политички активан што је био разлог њиховог спречавања мог одласка у САД. Нису могли поднијети да ме виде тамо. То је кукавичлук оних који проводе политику силе… Одлуку је саопштила администрација која ће за два дана бити дио америчке историје… Остаје да се види да ли су одавде добили сугестије за такву одлуку“.
Другим речима, Обамини и Хиларини позадинци – који нажалост имају много присталица у неоконзервативном крилу Републиканске партије – су ударили свим расположивим средствима. А, као принципијелна и снажна фигура (неки би рекли „трамповска“), Додик је представљао згодну мету.
Трампова администрација је још увелико у току формирања, и дало би се претпоставити да нема никакве шансе да ће бити гора од својих претходника. Међутим, треба бити опрезан. Када је Буш Млађи изабран 2000. године, а поготово после Ал Каидиних напада 2001. било их је који су са сигурношћу предвиђали да ће САД зачас променити страну на Балкану, ради супротстављања џихадистичкој опасности. Међутим, вођен неоконзервативцима који су подржали Клинтонову агресију, неупућени Буш је заправо интензивирао њихов про-исламски курс широм света, и то највише на Балкану. Убеђени да је „умерени“ ислам једини противотров за „радикални“ ислам, они су се још више упињали да покажу како подржавају муслиманску ствар на Балкану, као и све терористе који су против Русије или њених пријатеља.
Јасно је у ком правцу Трамп жели да иде. Проблем је у томе што он мора своју администрацију да попуни професионалцима са претходним искуством. А то ће углавном бити ветерани администрације Буша Млађег, који ће настојати да врате Трампа на пут тадашњих неуспеха. Још увек се не зна да ли ће они у томе успети, или ће Трамп успети да их приволи сопственој вољи.
Џејмс Џорџ Џатрас је бивши амерички дипломата и спољнополитички саветник републиканског вођства америчког Сената. Аутор је важне студије, „Како амерички медији служе као преносници за намерно изазване ратове“. Twitter: @JimJatras
