Да ли оптужени пред МТБЈ имају право на оперативан поступак?

Дана 23. фебруара напунило се једанаест година од тренутка кад се председник СРС професор Војислав Шешељ добровољно предао Хашком трибуналу одмах по подизању оптужнице. Све те године он се налази у затвору МТБЈ. За све то време спроведен је само део процеса у коме је тужилаштво износило доказе… Међународни трибунал за Руанду у процесу против генерала Ндидилиманија и других разматра дело већ 10 година, а предмет Нимаросухуку се разматра већ 13 година и још је далеко од завршетка. У Међународном кривичном суду Кот-д'Ивуара, Лоран Гбабо налази се у затвору већ 3 године, но чак ни његова оптужница још није утврђена. Штавише, још није одржана ни прелиминарна расправа по тим оптужбама…

У таквој ситуацији мора се поставити питање да ли оптужени пред међународним кривичним трибуналима имају право на оперативно разматрање свог предмета…

Право на оперативно суђење утврђено је како у националном[1], тако и у међународном[2] законодавству. То потврђује његов обичајно-правни карактер и признање статуса општег правног принципа.

У Статутима међународних судова и трибунала ово право је учвршћено у Члану 20.1 Статута МТБЈ, у Члану 19.1 Статута МТР, Члану 14,4 Статута Специјалног суда за Сијера Леоне. Члан 64.2 Статута Међународног кривичног суда утврђује да је судско веће дужно да обезбеди не само праведно, него и “оперативно” разматрање предмета. Међутим, ово не треба да противуречи пуном поштовању права оптужених.

Члан 20.1 Статута МТБЈ утврђује да је Претресно веће обавезно да обезбеди праведно и оперативно суђење и остваривање судског поступка у складу са правилима процедуре и доказивања, уз потпуно уважавање права оптужених…”.

У целини, у пракси МТБЈ дужина судских процеса се разликује у зависности од сложености дела. Тако на пример предмет Д. Тадића је трајао – 120 дана, Т. Блашкића – 289, Кордића и Черкеза – 268, С. Милошевића – 499, М. Крајишника – 315, М. Мартића – 153 дана. Судски процес Радовану Караџићу већ траје више од 400 дана…

Међутим, у процени трајања суђења треба узети у обзир и опште време које је оптужени провео под стражом. Ако узмемо у обзир тај фактор, онда ће статистика тих истих процеса изгледати овако: предмет Д.Тадића – 120 дана процеса, за 3 године и 5 месеци, дело Т.Блашкића – 289 дана процеса за 8 година и 3 месеца; дело Кордића и Черкеза – 268 дана процеса, за 6 година и 5 месеци, предмет Слободана Милошевића – 499 дана процеса, за 5 година и 9 месеци; дело Момчила Крајишника – 315 дана процеса, за 6 година и 2 мјесеца; предмет Милана Мартића – 153 дана процеса, за 4 године и 5 месеци.

Посебно место заузима предмет професора Војислава Шешеља у коме је до 1. марта 2014. године било свега 155 судских заседања током више од 11 година. Треба имати у виду да број дана рочишта није синоним трајања процеса. Европски суд за људска права указује да се под дужином разматрања неког предмета мора схватати не само време чисто судских заседања,него и све време од подизања оптужнице до изрицања завршне пресуде по делу, укључујући и жалбени поступак.

Којим разлозима МТБЈ оправдава оваква кршења права оптуженог на оперативно вођење поступка? То је и недостатак судија, и њихова преоптерећеност, и недостатак финансијских средстава. Као узрок се наводи и недостатак слободних просторија за суђење. Ови узроци су очигледно неправомерни. Међународни органи за људска права не једном су истакли да разлози због којих судски процес може бити ванредно дуг има своје границе, како суштински, тако и по својим физичким оквирима. Тако, на пример, Комитет за људска права у предмету Филастр и Бизурн против Боливије, установио је током 2001. године да “одсуство неопходних буџетских средстава за управљање кривичним правосуђем не оправдава период од 4 године за решавање предмета на нивоу прве судске инстанце”.[3]

Међутим, истински разлог због којих МТБЈ не обезбеђује право оптужених на оперативно разматрање поступка – јесте лоша припрема процеса од стране тужилаштва. У великом броју предмета оптужница је састављена у таквом општем облику да крши права оптуженог на правну сигурност. Ти наводи у оптужницама не само да не садрже конкретне злочине, него чак не садрже ни тачну одредницу врсте кривичне одговорности оптуженог. Практично су сви закључци састављени уз помоћ алтернативних тачака оптужнице које се тичу врсте одговорности. Тако је на пример оптужница против Слободана Милошевића за Босну и Херцеговину садржала оптужницу за геноцид или за саучесништво у чињењу геноцида. И друге оптужнице такође садрже алтернативне оптужбе. Другим речима, тужилаштво не зна тачно каква је форма кривичне одговорности лица које оптужује, иако се у оптужници морају приложити докази кривице оптуженог. Током процеса С. Милошевићу показало се да тужилаштво нема убедљиве доказе његове кривице. Џефри Најс, главни тужилац у процесу, 2005. године је био принуђен да јавно одустане од оптужбе да је С. Милошевић покушао стварање “Велике Србије”. Међутим, теорија о “Великој Србији” је легла у основу целе оптужнице у делу оптужнице за “предумишљај” злочина који се приписују С. Милошевићу. На тај начин у четвртој години процеса тужилаштво је признало да нема доказа о предумишљају С. Милошевића иако је све време оно инсистирало на томе да тужилаштво има такве доказе.

У Међународном трибуналу за Либан, који тек што је почео са радом у јануару 2014. године, тужилаштво је просто прећутало предумишљај оптужених! Као да они нису имали намеру! Такав је квалитет припреме процеса који се спремао током седам (!) година.

Будући да је неспособан да обезбеди оперативност разматраних предмета, МТБЈ покушава да прикаже да покушава да реши тај проблем, али их тражи у потпуно другој сфери. Тако се истичу нови предлози о скраћењу трајања процеса. Међутим, ни један од тих предлога се не дотиче обезбеђења права оптужених на оперативно разматрање предмета. Тако П. Робинсон, бивши председник МТБЈ, ради убрзања разматрања предмета посебно предлаже увођење обавезног скраћења броја сведока, прихватање сведочења из друге руке (одсуство унакрсног испитивања ће донети уштеду у времену) и суђење од стране једног судије уместо тројице.[4] Сви ови предлози за убрзање процеса озбиљно крше одредбе из горенаведених међународних споразума о људским правима и Члану  21. Статута МТБЈ. Да напоменемо да је суд у обавези да не само брзо организује расправу о предмету, него и да то буде спроведено “уз пуно поштовање права оптуженог”. Међутим, ови предлози крше ово или оно право оптуженог. Тако ће смањење броја сведока довести до лишавања права оптуженог да у пуној мери изнесе своју одбрану. Пуно признавање сведочења из друге руке неминовно ће довести до смањења стандарда доказивања кривице оптуженог. Предлози о разматрању предмета од стране једног судије уместо колегија од тројице судија, за оптуженог ће међународни трибунал претворити у инострани суд. Доношење одлуке о наводном обезбеђењу једнаког права за оптужене на штету обезбеђења других права, представља очигледно устаљену праксу МТБЈ.

Треба истаћи и да, за разлику од унутрашњег државног законодавства у коме су прилично оштро дефинисани рокови притвора за оптужено лице, у међународним кривичним трибуналима ти рокови уопште нису регулисани. То је у суштини један од највећих недостатака у савременим међународним кривичним поступцима. Притом не само да није регулисан рок притвора пре почетка суђења, него ни за време суђења.

И док у међународном правосуђу нема никаквих рокова, односно нема никаквих санкција за њихово кршење, у националном праву држава долази до пуног обезбеђења ових права оптуженог. Тако је у РФ 2010. године донет закон “О компензацијама за кршења права на оперативно суђење или права на извршење судског акта у разумном року”.[5] Усвајање овог акта било је условљено поштовањем праксе Европског суда за људска права, чији се знатан део одлука о делима из Руске Федерације тицао кршења права оптужених на разумно оперативно суђење.[6] Упркос присуству утицаја одлука међународног суда на домаће законодавство (у овом случају одлука ЕСЉП на законодавство РФ), не примећује се сличан утицај унутарджавног законодавства (као потврда свеопште признате праксе), на међународне кривичне судове. Упркос свему, до данашњег дана ни један међународни кривични трибунал није регулисао јасне рокове притвора оптужених, како пре почетка суђења, тако и током његовог трајања, чиме се суштински нарушавају права оптужених у овим трибуналима на оперативно разматрање кривичног дела.